Стаљин 1932. совјетским писцима: Производња људских душа важнија од производње тенкова

ЊИХОВ ИСТОРИЈСКИ СУСРЕТ ДОГОДИО СЕ У КУЋИ МАКСИМА ГОРКОГ У МОСКВИ

Стаљин у свом кабинету 1932. године

• Разговор је био неформални. Послужвани су и јело и пиће, а књижевни критичар Корнелиј Зелински записао је ове Стаљинове речи: „Постоје раличите врсте производње.  Производе се артиљерија, аутомобили, различите машине. Ви такође производите робу. Интересантну робу која нам је веома потребна – душе људи“
• Још је подвукао: „Сва производња у земљи повезана је са вашом производњом. Човека прерађује сам живот. Али, и ви помажете да се преправља његова душа. То је важна производња. Производња људских душа. Ви сте инжењери људских душа. Хајде зато да наздравимо за писце!“
• Неки од присутних писаца били су се „веома раскравили“ и постали отворенији него иначе. Један од њих је био бивши радник Георгиј Никифоров који је постао писац. Он после једне од бројних здравица „За здравље друга Стаљина!“, устао и изговорио: „Милион и сто четрдесет седам хиљада пута смо пили за здравље друга Стаљина! Бојим се да му је дојадило да нас слуша!“
• Стаљин је је на то рекао: „Хвала, Никифоров, то је тачно. Заиста је дојадило“. Стаљин је био наклоњен Никифорову и још га је назвао „добрим писцем“. Упркос томе, Никифоров је 1938-ме био ухапшен и стрељан

          ПРЕ равно 85 година дошло је до „историјског сусрета“  Јосифа Стаљина са совјетским књижевницима.

          Шеф државе и партије објаснио им је како види „социјалистички реализам“, а управо после тог сусрета у СССР је ушао у употребу израз „инжењери људских душа“.

          До сусрета је дошло крајем октобра 1932. године. У кући Максима Горког која се налазила (као и данас) на московској Малој Никитској уници.

          Осим Стаљина, у разговору са писцима су учествовала и његова три најближа сарадника – Клим Ворошилов, Лазар Каганович и Вјачеслав Молотов.             

          Разговор је био неформални. Послужвани су и јело и пиће.

          Књижевни критичар Корнелиј Зелински записао је ове Стаљинове речи: „Постоје раличите врсте производње.  Производе се артиљерија, аутомобили, различите машине. Ви такође производите робу. Интересантну робу која нам је веома потребна – душе људи“.

          Зелински је оставио забелешку у којој признаје и да је био шокиран термином „роба“. Сведочење Зелинског о том сусрету објављено је много година после његове смрти. Тек у време распада СССР.

          А још је забележио: „Стаљин је човек средњег раста, није нарочито `набијен` нити је војнички монументалан као што га представљају. То је још крепак човек безмало без седих; коса му само на слепоочницама почиње да прелази у сиво, али је још и тамна и густа. Док говори, Стаљин се поиграва малим перорезом који му виси на ланцу од сата. Сатљин  је веома покретан, што се не види по његовим фотографијама“.

          Зелински тврди и да се Стаљин те вечери много смејао  и „био спреман да се смеје“.. Важније је ипак ово што је записао као његове речи:

          „Сва производња у земљи повезана је са вашом производњом. Човека прерађује сам живот. Али, и ви помажете да се преправља његова душа. То је важна производња. Производња људских душа. Ви сте инжењери људских душа. Хајде зато да наздравимо за писце!“

          Отад су се „инжењери људских душа“ често помињали. Како је посведочио истроричар књижевсности Виктор Шкловски, Стаљин је тај израз преузео од једног мање познатог писца. А његов – Стаљинов – је израз „произвођачи душа“.

          За вечером је маршал Ворошилов изразио сумњу у Стаљинову процену да „производња душа“има примат над производњом тенкова. На то му је Стаљин одрезао:

          „Ништа ваши тенкови, друже Ворожилов, неће вредети ако у њима буду труле душе. Производња душа је важнија од производње тенкова!“

          Потом почео да псицима објашњава зашто су лакше и довитљиве форме у литератури боље од претерано компликованих:

          „Наш радник је заузет. Он по осам сати ради у фабрици. Код уће има породицу, децу. Кад да он седне и почне да чита дебели роман? Драмски комади су нам данас најпотребнији. То ће радник лако да одгледа. Преко комада наше идеје можемо учинити народним. Увести их у народ“.

Кућа Максима Горког на Малој Никитској улици у којој је Стаљин разговарао са совјетским писцима

          Зелински сведочи и да су се неки од присутних писаца били „веома раскравили“ и постали отворенији него иначе.

          Један од њих је био бивши радник Георгиј Никифоров који је постао писац. Он после једне од бројних здравица „За здравље друга Стаљина!“, устао и изговорио:

          „Дојадило! Милион и сто четрдесет седам хиљада пута смо пили за здравље друга Стаљина! Бојим се да му је дојадило да нас слуша!“

          Стаљин је је на то екао: „Хвала, Никифоров, то је тачно. Заиста је дојадило“.

          Стаљин је био наклоњен Никифорову и још га је назвао „добрим писцем“.

          Упркос томе, Никифоров је 1938-ме био ухапшен и стрељан.

          Стаљин је тог октобра 1932.писцима обећао да ће за њих бити изграђен посебан „градић“ у Москви, са хотелом, рестораном, бањом и библиотеком.

          Израз „социјалистички реализам“ појавио се у мају 1932. године.

          Убрзо после сусрета у кући Горког почео је и рад на формирању Савеза писаца СССР.