Спаљивање живих људи 2. маја 2014. у Одеси разоткрило је људождерску природу либерала

„ЊИХОВИ СНОВИ О БУДУЋНОСТИ РУСИЈЕ УОПШТЕ НИСУ БЕЗАЗЛЕНИ КАО ШТО ИЗГЛЕДАЈУ“

Жртве живе спаљене у одеском Дому синдиката, 2. мај 2014.

• Демократија се (не само у Русији) изродила - у наметање нове елите која немилосрдно пљачка сопствени народ, слобода у хаос, људска права у крајње сиромашење народа, а тржишна економија - у игру без правила и морала, у масовно претварање људи у грабљиве животиње које не знају за самилост
• Либерали су и у Русији оправдали убице из Одесе као приврженике „евроатлантске Украјине“ која је тим злочином онемогућила стварање Новоросије и још себи прокрчила пут према западном свету
• Зачуђујуће је како се либерализам - који је некада тврдио да никакве друштвене промене не вреде ни једне једине дечије сузе - нашао у улози правог канибала спремног не само да одобрава људске жртве у некој Украјини, него и у сопственој земљи. Отада је постало јасно да ми више не можемо ићи истим путем са фактичким помагачима убица. Ми уопште не желимо да њихови нељудски модели и шаблони буду примењени код нас

Пише: Андреј БАБИЦКИЈ

        ДОНЕДАВНО смо ми у Русији са својим либералним сународницима живели у истом простору, сматрајући да су њихови погледи донекле део неспоразума од којег не може бити посебне штете.

        Нисмо баш схватали како је могуће остати веран „демократским идеалима“ прокламованим крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века.

        Јер, Русију су покушаји да се ти идеали реализују невероватно скупо коштали, толико скупо - да смо морали да се разаберемо шта није у реду са самим „идеалима“.

        Због чега су се вредности као што су слобода, демократија, људска права, тржишна економија изродиле у своју супротност: демократија - у наметање нове елите која немилосрдно пљачка сопствени народ, слобода у хаос, људска права у крајње сиромашење народа, а тржишна економија - у игру без правила и морала, у масовно претварање људи у грабљиве животиње које не знају за самилост.

        Ми смо се разабрали, а наши наивни чудаци и даље верују у заслепљујућу срећу коју ће донети обједињавање са сунчаним Западом који је нашао формулу идеалног друштвеног уређена и спреман је да је и нама открије.

        Такви су на сва уста критиковали „крваву власт“ на челу са „тиранином“ - не примећујући да власт и „диктатор“ уопште не желе крв својих критичара и мрзитеља.

        Наши путеви су се разишли 2. маја 2014-те године.

        Тај дан је међу нама направио вододелницу јер смо ми са ужасом примили варварско убијање наших људи у Одеси, а либерали су су за то имали фактички нељудске коментаре.

        У Одеси су људе живе спалили. У Одеси су ти људи мученички умирали... А нашим либералима је било најважније што ти мученици нису припадали либералном лагеру. Зато их нису ни жалили.

        Примера ради, Дмитриј Биков је - подржавши власт у Кијеву - изјавио да је тај злочин у Одеси онемогућио стварање Новоросије.

        На тој тачки су идеје предивног либералног света показале своју људождерску природу.

        Зато су либерали и у Русији оправдали убице као приврженике „евроатлантске Украјине“ која је себи и тим злочином прокрчила пут према западном свету.            

        Међутим, 2. мај 2014. у одеском Дому синдиката био је само почетак.

        Наша либерална сабраћа су потом мирно посматрала на убијања која су украјински револуционари приређивали по Донбасу. Притом су маштали да сами у Русији организују „мајдан“ попут оног у Кијеву.

        Зачуђујуће је како се либерализам - који је некада тврдио да никакве друштвене промене не вреде ни једне једине дечије сузе - нашао у улози правог канибала спремног не само да одобрава људске жртве у некој Украјини, него и у сопственој земљи.

        Отада је постало јасно да ми више не можемо ићи истим путем са фактичким помагачима убица.

        Њихови снови о будућности Русије уопште нису безазлени као што изгледају.

        Ми уопште не желимо да њихови нељудски модели и шаблони буду примењени код нас.

        Зато се према тим смешним чудацима морамо односити као према опасним пројектима... који могу утопити Русију у крви. Ако им се за то укаже прилика.