Шешељ има шансе да буде председник Србије, али то не би довело до политичких промена у земљи

НАЧЕЛНИК БАЛКАНСКЕ ГРУПЕ РИСИ - ДР НИКИТА БОНДАРЕВ - О КРИЗАМА У ЦРНОЈ ГОРИ И СРБИЈИ (КРАЈ)

Александар Вучић и Војислав Шешељ

• Брисел на све начине фактички ставља до знања да Србија може у ЕУ тек кад призна Косово. У томе је замка у коју је Србија саму себе увела
• Што се тиче везе владе Србије и владе Црне Горе - у светлу црногорске кризе и хапшења на територији Србије „руских завереника“ или агената утицаја - ситуација је чудна и противречна. Вучићеви критичари отворено говоре да је он вратио дуг Ђукановићу који је његову изборну кампању финансирао. Не могу да процењујем колико су такве тврдње засноване и истините, али је Вучићево држање поводом црногорске кризе, у најмању руку, недоследно
• „Шешељ каквог памтимо из 90-их година био је један човек, а овај који се вратио из Хашког трибунала сасвим је други. Емоционални склоп његове личности је остао, али је начин размишљања и деловања битно измењен. Иако повремено даје опозиционе изјаве, па понекад помало критикује и владајућу партију, он је у целини провучићевски човек. Све крупно што ради - иде на руку напредњацима“
• Бугари су видели куда их (донедавни премијер Бојко) Борисов води, али су гласали за њега и његову партију. Слична је ситуација у Србији. Многи критикују Вучића. То се може чути у свакој кафани, критикују га људи различитих политичких афинитета, а онда многи за њега гласају. Зашто је то у Бугарској и Србији тако? Можда је то специфичност балканског менталитета. Када опозициона расположења изађу из кафана и кухиња - онда ће се ваљда нешто променити на Балкану
• „Ново обједињавање Србије и Црне Горе биће могуће ако у Подгорици буде формирана влада од партија опозиционих Ђукановићу и ако оне успеју да донесу одлуку о преиспитивању резултата референдума из 2006-те, а потом и одлуку о заказивању новог референдума о поновном обједињавању са Србијом. Међутим, људи ће на том референдуму гласати „за“ само уколико буду видели да то обједињавање заиста жели и Србија. Потребне резонантности између Београда и Подгорице нема и не знам када ће је и да ли ће је икада бити“

        НАЧЕЛНИК балканске групе РИСИ - др Никита Бондарев - својим слушаоцима је говорио и о ситуацији у Србији и могућој заједничкој будућности Србије и Црне Горе.

        „У Србији је - рекао је - политичка ситуација такође прилично специфична.

        СНС и њен лидер Вучић на своје прве изборе су ишли са две поруке: нећемо признати независност Косова и - желимо да Србија уђе у ЕУ. И, од те политичке шизофреније није се ослободила ни до данас.

        Тешко да је могуће и сачувати Косово и ући у ЕУ пошто би за ЕУ то био озбиљан и веома опасан преседан. Јер, ако би ЕУ примила у свој састав Србију са Косовом, а Косово се потом одваја - онда би то био преседан који би могао да се понови у другим њеним државама-чланицама. Имам у виду Шпанију, односно - Каталонију и Баскију, Шкотску и Велс...

        Брисел на све начине фактички ставља до знања да Србија може у ЕУ тек кад призна Косово. У томе је замка у коју је Србија саму себе увела. А признање Косова било би самоубиство за сваког политичара у Србији и његову партију. На то се није усудио ни режим Бориса Тадића који је био либералнији.

        За признање Косова морао би се организовати референдум, а унапред је јасно да би већина на њему била против, или би се морао мењати садашњи Устав Србије.

        Ни мењање Устава не би било лако јер сада у Скупштини Србије постоји патриотска опозиција: ДСС и покрет Двери, а то је донекле и Српска радикална странка Војислава Шешеља, мада се он у последње време држи чудно.

        Верујем да власт не би успела да промени Устав у парламенту. Био би то велики и озбиљни политички скандал за који Вучић није спреман.

        Зато Влада Србије тако балансира између та два подједнако недостижна циља.

        Што се тиче везе владе Србије и владе Црне Горе - у светлу црногорске кризе и хапшења на територији Србије „руских завереника“ или агената утицаја - ситуација је чудна и противречна.

        Вучићеви критичари, укључујући и оне из парламентске опозиције, отворено говоре да је Вучић вратио дуг Ђукановићу који је његову изборну кампању финансирао.

        Тврде и да Вучић зато себи не може дозволити - и кад би то хтео - критички однос према Ђукановићу.

        Не могу да процењујем колико су такве тврдње засноване и истините, али је Вучићево држање поводом црногорске кризе, у најмању руку, недоследно. Час подржава српске партије које су опозиционе Ђукановићу, час је за прекид кризе у Црној Гори, односно - подржава Ђукановића. Потом говори да никаквих руских агената на територији Србије није било, онда тврди да је нешто било, али да не може да открије шта.

        На овом плану је много доследнији потпредседник владе и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић који је неколико пута јасно рекао да никакви грађани Русије на територији Србије нису хапшени и да руске завере против Ђукановића није било.

        Говорећи о овом чудном троуглу Србија-Црна Гора-Русија - највише сам склон да поверујем Стефановићу.

        Он је, иначе, нешто раније говорио и о откривању два америчка шпијуна у Србији, али је на томе остало. Као што видимо, и Србија је у неком крхком стању, па сваки удар извана у тој земљи може испровоцирати кризу.

        Све земље о којима сам говорио - Бугарска, Македонија, Црна Гора и Србија - налазе се у преткризном стању. Међутим, генеза кризе је у свакој од њих различита...

        У Србији је криза повезана са дуализмом у курсу владајуће партије на који сам указао - не признавати Косово, а ући у Европску унију.

        Ми не можемо осуђивати братске балканске земље што теже осигурају своју безбедност. Ако оне верују да им то обезбеђују NATO и Европска унија - онда ту има и наших подбацивања.

        Јер, NATO и ЕУ им нуде сасвим одређени, да тако кажем, „пакет услуга“. А можемо ли им ми предложити ишта тако битно и схватљиво као што им предлажу ЕУ и NATO?

        Ми морамо имати јасну понуду која ће бити таква да можемо говоримо - приступање економским и војним савезима Русије ће вам донети то, то и то...

        Када будемо у стању да учинимо да наши економски пројекти буду примамљиви као европски и када будемо у прилици да људима убедљиво објаснимо шта ће им дати чланство у економским савезима које Русија „гура“ и предводи - тада ће нам сами прићи.

        Има смисла присетити се опомене Достојевског: ако Русија буде на Балкану наметала свој поредак - неће имати љућих противника од тамошњих Словена, али ако им Русија покаже политичку несебичност, односно да нема никакве политичке амбиције према балканским Словенима већ да само жели да са братским православним народима дружи и реализује одређене економске пројекте - то јест, ако они поверују у нашу политичку несебичност - Русија у том случају неће имати преданије пријатеље и сараднике од њих.

        Будемо ли се држали овога завета Достојевског - биће успешно све што будемо чинили на Балкану.

        Србија је суверенија земља него неке друге балканске државе. Упоредите је, на пример, са Црном Гором која такође није у ЕУ. Подгорица је подржала санкције против Русије, а формално није морала јер није чланица ЕУ.“

        Одговарајући на једно од питања која су му била постављена, др Бондарев је рекао:

        „Шешељ има шансе да постане председник Србије. А да ли би то довело до политичких промена у Србији? Мислим да не би! Шешељ каквог памтимо из 90-их година био је један човек, а овај који се вратио из Хашког трибунала сасвим је други. Емоционални склоп његове личности је остао, али је начин размишљања и деловања битно измењен.

        Иако повремено даје опозиционе изјаве, па понекад помало критикује и владајућу партију, он је у целини провучићевски човек. Све крупно што он ради - иде на руку напредњацима.

        Дакле: ако председник Србије више не буде Николић него то постане Шешељ - тешко да ће до довести до икаквих суштинских промена у политичком животу земље.

        Србија - хвала Богу - није још члан ни ЕУ ни NATO. А погледајте суседну Бугарску која преко чланства у ЕУ и NATO има везане руке. За Бугарску би се - уз нешто претеривања - могло рећи да је окупирана. Уосталом, многи бугарски политичари сами о томе говоре. Бугари су видели куда их (донедавни премијер Бојко) Борисов води, али су гласали за њега и његову партију.

        Слична је ситуација у Србији. Тамо многи критикују Вучића. То се може чути у свакој кафани, критикују га људи различитих политичких афинитета, а онда многи за њега гласају.

        Зашто је то у Бугарској и Србији тако? Можда је то специфичност балканског менталитета.

        Када опозициона расположења изађу из кафана и кухиња - онда ће се ваљда нешто променити на Балкану.

        Бондареву је било постављено и ово питање: Рекли сте да је могућ референдум у Црној Гори само ако партије из Србије подрже опозицију у Црној Гори. Због чега се то не догађа?

        „То ће бити могуће ако у Подгорици буде формирана влада од партија опозиционих Ђукановићу и ако оне успеју да донесу одлуку о преиспитивању резултата референдума из 2006-те, а потом и одлуку о заказивању новог референдума о поновном обједињавању са Србијом.

        Међутим, људи ће на том референдуму гласати „за“ само уколико буду видели да то обједињавање заиста жели и Србија. За то је потребна и пуна резонантност између власти Црне Горе и Србије поводом обједињавања, а њега засад нема.

        Таква резонантност између Београда и Подгорице била је првих 90-их година. Отада је нема, нема је ни данас и не знам када ће је и да ли ће је икада бити. А без тога ни референдум не би имао смисла.“

        Начелник балканске групе РИСИ на крају је рекао и ово:

        „Вучић је неутралност наследио од (Војислава) Коштунице. То јесте донекле наставак политике несврставања. Само, неутралност не може бити одговор на сва питања.

        Јер, може ли Србија себи дозволити да буде неутрална поводом Косова? Исто важи и за односе са Русијом. У суштини: или си за учвршћивање односа са Русијом или си оријентисан прозападно и против си јачања односа Србије са Русијом.

        Како се поводом тога може бити неутралан?!

        Србија није Швајцарска. Она постоји у непријатељском окружењу. А још је у перманентном предкризном стању.“

         (крај)