Русија нема амбицију да САД сведе на регионалну силу, нити на - сателита Москве

НА СТАЊЕ У СВЕТУ БИ БЛАГОТВОРНО ДЕЛОВАО СУСРЕТ „ВЕЛИКЕ ТРОЈКЕ“

- ЛИДЕРА САД, РУСИЈЕ И КИНЕ

• Русија мора да буде једна од глобалних суперсила - само зато што у другачијем стању она не може да постоји као независна држава, а можда, и да уопште постоји. У том смислу Русија мора да буде перманентни конкурент САД, односно - изазов за њих
• Ми не можемо да променимо америчку психологију, а Американци не могу (чак и преко дела руске елите „поткупљене“ или „идејно-заврбоване“ с њихове стране) психологију Руса за које су државна независност и национална сувереност историјска навика, рекао бих, физиолошки инстинкт, који се оваплоћује у политичку вољу и спремност за потребно жртвовање
• Уједињене нације су одиграле колосалну улогу у историји човечанства, али су очигледно остариле и онемоћале. Зар не би било добро да САД, Русија и Кина, започну јавну (у почетку, можда, и тајну) припрему пројекта нове универзалне међународне организације - ОУН2.0., која би у себи садржала улогу и светског парламента и светске владе?

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        ЧИНИ се да се САД и Русија налазе у стању егзистенцијалне инкомпатибилности.

        САД не желе, и то отворено признају, да виде у свету ни једну земљу која би могла да им буде конкуренција и подрије њихово „глобално лидерство“, боље рећи - њихову глобалну хегемонију, макар она постепено и губила снагу.

        Међутим, Русија мора да буде једна од глобалних суперсила - само зато што у другачијем стању она не може да постоји као независна држава, а можда, и да уопште постоји. У том смислу Русија мора да буде перманентни конкурент САД, односно - изазов за њих.

        Ипак, разлика између Русије и САД је у томе што савремена Русија не настоји да буде једина или једна од две глобалне суперсиле.

        У том смислу, искуство Совјетског Савеза нас је много чему научило. Осим тога, Русија не жели неодложно свргавање САД са пиједестала „светског хегемона“. Њој не одговара војни хегемонизам САД (што је разумљиво, то је једноставно инстинкт самоодбране), константно мешање Вашингтона у послове других земаља што током последњих година доводи само до дестабилизације тих земаља, чак и читавих региона.

        Коначно, Москви уопште не одговара то што САД покушавају да Русији доделе улогу, у најбољем случају, „регионалне силе“, а у најгорем - свог политичког сателита. Утолико пре, сама Русија нема намеру да САД претвара само у „регионалну силу“ и сателит Москве.

        Русија се залаже за мултиполарни свет у којем ће два од 4-5 полова бити САД и Русија.

        Ми не можемо да променимо америчку психологију, а Американци не могу (чак и преко дела руске елите „поткупљене“ или „идејно-заврбоване“ с њихове стране) психологију Руса за које су државна независност и национална сувереност историјска навика, рекао бих, физиолошки инстинкт, који се оваплоћује у политичку вољу и спремност за потребно жртвовање.

        Као прво, у наредним деценијама ове националне психологије, а самим тим и политичке стратегије свакако се неће променити ни у САД, ни у Русији. А неће се ни приближити - конкуренција, конфронтација, супарништво и све остало из тог низа нама је гарантовано. Друго, ни Русија ни САД неће нестати. Предстоји им да живе придржавајући се у својим узајамним односима и у међународним односима уопште, одређених modus vivendi и modus оperandi.

        Основно питање руско-америчких односа (сада је очигледно још и светских) налази се управо у томе како две земље, две нације, будући да су вечити (у наредним деценијама) супарници и конкуренти, треба узајамно да делују. То је неопходно, као прво, због тога да би се постигли своји национални циљеви, и друго, да због случајности или неодговорности не униште себе и земаљску цивилизацију.

        Сем очигледних праваца и области супарништва и конфронтације, шта мора да обухвати њихова политика (уопште међународна и посебно билатерална) да не манифестују пример који свакога љути и чак изазива подсмех (рачунајући и много слабије) попут Гогољевих Ивана Ивановича и Ивана Никифоровича? Као прво, навео бих, можда не најважније, али, са једне стране веома опасно, а са друге - понижавајуће за обе велике нације, провоцирање малих земаља које зависе од САД или од Русије.

        Сложићете се да је то и увредљиво и смешно када мали а понекад чак и незнатни политички играчи такви као што су, на пример, ако се погледа из Москве - Летонија, Естонија и Литванија (или већи, али само по потенцијалу провокативности, као Турска, Пољска или садашња Украјина), управљају политиком Вашингтона. Сигурно и Вашингтон са своје стране има сличан, иако много мање опширан списак.

        И то је веома глупо ако ти ситни провокатори принуде САД и Русију да уђу у оружани конфликт који прети уништењем не само њих (таква судбина провокатора била би по заслугама), него и самих наших земаља и читавог осталог света.

        Предложио бих дипломатама обе земље да отворено и са одређеним публицитетом (да сви чују) свестрано размотре улогу таквих земаља и директно им покажу где им је место. Оно што је прво по значају и што је очигледно јесте: сарадња у оним областима у којима се обе нације, а стога и читав свет, налазе у једнакој или готово једнакој опасности. Списак таквих изазова очигледан је и добро познат: ширење нуклеарног оружја и других врста оружја за масовно уништење, међународни тероризам, глобална финансијска нестабилност, климатски проблеми и друго.

        Таква сарадња САД и Русије развија се током последњих месеци у вези са опасношћу од освајања Сирије од стране терористичке квази-државе ИД (или ДАЕШ), која је од прошле године постала актуелна. Сарадња се развија неуједначено и нервозно и не без мноштва проблема, узајамног неповерења, неразумевања и потајне борбе, не са заједничким непријатељем, него као и раније, међусобне борбе. Међутим, то је, рекао бих, најгора врста сарадње, будући да је њен једини повод нешто негативно, чак изузетно негативно - заједничка опасност. На негативној основи не може се изградити права и искрена сарадња, макар и била невеликих размера.

        Поред овога што је очигледно (опште претње) постоји, наравно, и нешто мање очигледно у чему, по инерцији или принудно, настављамо да се надмећемо, а могли бисмо и да сарађујемо.

        Овде имам у виду не само евроатлантску или чак, глобалну ПРО (Русија је - за, САД - против), него, на пример, почетак заједничког рада на развоју неких врста тешког ненуклеарног наоружања. Зар не би било лепо кад би се САД и Русија прихватиле заједничког рада на развоју неког артиљеријског система или оклопне технике? Да ли би то нанело штету одбрамбеној способности свакој од њих? Наравно, не би, али би читавом свету демонстрирали да у потпуности искључујемо међусобну војну конфронтацију на нивоу њене вруће етапе. У том случају многи би сами одустали од улоге провокатора.

        Или, узмимо односе у троуглу САД-Русија-Кина. Сви сценарији конфронтација и развоја узајамних односа између страна овог троугла одавно су разрађени и описани. А неконфронтације? Ту има о чему да се размисли. И глупо је ограничити се тиме или рачунати само на то да ће Русија одиграти улогу џокера у ривалству САД и Кине. Не, Русија ће, ипак, водити (барем покушава да води) самосталну и иницијативну игру, чак и поред тога што је њена садашња економија ослабљена.

        Међутим, можемо да замислимо какав би опорављајући и отрежњујући ефекат на читаву међународну заједницу изазвао сусрет „велике тројке“ - председника САД, Русије и Кине!

        Ја се не бих устручавао, утолико пре што тим поводом сви сумњају једни у друге - од одржавања преговора о одређивању глобалних сфера утицаја САД, Русије, Кине и Европске уније (ако се та творевина и даље сматра за виталан субјект међународне политике), Индије и вероватно неког конгломерата земаља Африке и Блиског Истока.

        ОУН која је основана пре 70 година и одиграла колосалну улогу у историји човечанства, очигледно је остарила и оронула. Ко ће, ако не САД, Русија и Кина, да почне јавну (у почетку, можда, и тајну) припрему пројекта нове универзалне међународне организације - ОУН2.0., која би у себи садржала улогу и светског парламента и светске владе.

        У свету има, укључујући и нестабилне регионе, све више нуклеарних електрана и других сличних објеката. Јасно је да националне снаге многих земаља не могу да осигурају њихову квалитетну безбедност. САД и Русија могле би да оснују заједнички систем ваздушно-космичке одбране тих објеката и да на комерцијалној основи понуде десетинама земаља да га користе. Мислим да данас, сем САД и Русије, нико не може да развије такав систем.

        Верујем да би конференција, темељно припремљена, али отворена за све иницијативе које нису обавезно усаглашене са владама, велика конференција, на пример, 100 водећих научника (укључујући политичке мислиоце) САД (50 људи) и Русије (50 људи), могла да као резултат има читав списак идеја и пројеката за нашу сарадњу, какав није у стању да састави помоћу својих експерата ниједна председничка администрација и ниједан МИП. Зато што експерти који раде по наруџбини владе, свеједно, хтели или не хтели, размишљају и поступају у оквиру званичних политичких клишеа или још горе - оријентација конкретних председника, премијера и других највиших чиновника.

        Све што сам написао може да се схвати као неосноване фантазије човека неупућеног у суштину и механизме (рачунајући и њихов тајни део) руско-америчких односа. Ипак, ја остајем при свом мишљењу.

        Садашња конфронтација између САД и Русије, сем природне и неизбежне конкуренције, објашњава се како одсуством жеље код Американаца да пређу на равноправне облике сарадње, тако и оним што се обично назива „професионални кретенизам“, недостатак умећа и жеље да се на проблем погледа дубље и шире, него што се то обично претпоставља у случају односа САД и Русије - најмање од краја 40-их година прошлог века. Отуда и настојање да се темељно обрађују старе теме дневног реда, али помоћу нових технологија (мека сила, обојене револуције, глобално праћење, доминација на интернету и друго).

        А вреди ли, можда, да се избаци тај дневни ред, заправо, да се баци у корпу за смеће? И да се састави апсолутно нови.

        Превела Ксенија Трајковић