РУСИЈА И ЗАПАД: први Први светски рат водио је Наполеон против Кутузова

НОВИ ФИЛМ РИСИ: РУСИ СЕ ВРАЋАЈУ СВОЈ ИСТОРИЈСКОЈ И ДУХОВНОЈ ВЕРТИКАЛИ

  • Западни окупатори, укључујући Карла ХХII, Наполеона и Хитлера, нису тежили само да покоре Русију већ и да униште и њу и православље. То је била духовна агресија. Радило само о промени цивилизацијског кода. А да се то догодило – и Русија би се претворила у нешто налик данашњој Украјини. А то би било праћено правим геноцидом над православним народом
  • Николај Кузмич СИМАКОВ, стручњак за историју цркве: Император Павел I био је убијен у завери домаће олигархије коју су исфинансирали и организовали Енглези, који су се бојали јачања Русије и њеног савеза са Наполеоном
  • Петар Валентинович МУЛТАТУЛИ, старији научни сарадник РИСИ: Ратови Русије са Наполеоном нису били тек ратови између Русије и Француске. Били су, у суштини, истински Први светски рат. Јер, у тим ратовима је учествовало више земаља него у рату који је почео 1914. године, а били су то ратови богоотпадничког Запада против Руске православне империје
  • Ентони САТОН, аутор књиге„Волстрит и бољшевичка револуција“: „Злато је (из бољшевичке Русије) у САД потекло у дотад невиђеним количинама. „Њујорк тајмс“ је објавио на првој страни наслов „Златна поплава у трезору“ и саопштио: „Због непрестаног прилива злата, сефови владиног трезора су до врха напуњени златом у полугама, шипкама и монетама...“
  • СИМАКОВ: И совјетска елита је 1991. године издала своју земљу. Продала је СССР за трице и кучине западних општељудских вредности. Ослонац Запада су постали домаћи ултралиберали и  нови, постсовјетски олигарси. Они су са Каиновим задовољством уништавали властиту земљу у доба перестројке – као што су то чинили двадесетих година прошлог века њихови претходници - Керенски, Лењин и Троцки
  • Нова смута ипак није могла дуго да траје. Део руске постсовјетске елите, предвођен Путиновим тимом, успео је да дође на власт и да заустави распад земље. Срушени су највећи олигарси. Формирањем државних корпорација спашено је покрадено национално богатство. Сачуван је и војно-индустријски комплекс и побеђен сепаратизам 
  • Али, сада је земљи потребна нова етапа. Власт не треба да се плаши ослањања на свој народ. Само се чини да је руско становништво пасивно. Основна маса становника наше земље може и треба да буде ослонац власти у борби са спољним непријатељем и са унутрашњом олигархијом
  • Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Мора бити схваћено да народ није биомаса, да Руси нису ни Американци ни Индонежани. Стаљин је био 1941. принуђен да то схвати. Тада се сетио и Александра Невског, и Кутузова, и Ушакова, и Суворова. Не сме се чекати нека нова 1941. година. Већ сада мора бити створен стабилан и моћан систем који се саморепродукује. А за то се само треба вратити хиљадугодишњој доминанти која је изградила руску државност

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=i4UeqDAHu9c

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Наша духовна идеја је - волети Отаџбину у Богу, видети смисао живота у Богу, сваки дан бити у Богу...   

Руски институт за стратешка истраживања представља:

         Руски институт за стратешка истраживања формиран је Указом председника Руске Федерације као државна научно-истраживачка установа ради информативно-аналитичког обезбеђивања делатности највиших органа законодавне и извршне власти земље.

 

Два дивна чувства у нама има,

Наше се срце храни њима:

Љубав према родним згариштима

И према очињим гробовима.

 

Александар Сергејевич Пушкин

__________________________________________________________________________________

 

Русија и Запад

1150 година руске државности

 

         Шта је Русија за Грке?

         ГРК: Русија је за Грка велики пријатељ. Народ који исповеда исту веру, народ који је у најтежим тренуцима за Грчку увек био заједно са грчким народом. За време турског ропства, знали смо да ће нам Русија и руски народ донети слободу.

         ГРЧКИ СВЕШТЕНИК: Знам и верујем да је руски народ братски народ грчком народу. Грци веома воле и поштују руски народ, зато што су кроз историју Руси подржавали и помагали Грчкој у тешким моментима.

         БУГАРКА: Волим Русију, као што је воли и сав бугарски народ. Нећемо никада заборавити жртве које су Руси дали да нас ослободе од турског, а после и од фашистичког ропства. Никад то нећемо заборавити.

         Какав је Ваш однос према Русији?

         БУГАРИН: Имам само добар однос према Русији. Волим Русију још од детињства. Немојте да ме питате зашто, једноставно је волим. Да није било вас, сада бих говорио турски.

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Занимљиво је да обични људи у Бугарској, Грчкој, Јерменији и Грузији имају изузетно топао однос према Русији и Русима. Познато је да добар однос према Русији имају и у Италији и Швајцарској. У свим местима кроз која је прошла руска армија грофа Александра Васиљевича Суворова. Зашто смо ми Руси баш такви? Зашто су наши преци по зову срца давали своју душу за ближње на Кавказу, Балкану и у далеким горама Италије? Да би се ово схватило – претходно треба одговорити на питање: шта је то у ствари Руска цивилизација.

         Кијевска Рус се простирала од језера Оњега и Финског залива, на северу, до обала Црног мора на југу. Од доњег тока Дунава и Карпата на западу до горњег тока Волге и Дона истоку. Уобичајено је да се руска државност рачуна од кнеза Рјурика кога су 859. године – да се не би међусобно крвили – на власт позвали Словени Кривичи и Чуђани. Године 868. Рјурик се утврдио на северо-западу Руси. Он је, по свему судећи, потицао од Словена Абадрита који су живели на јужној обали Балтичког мора.

         Међутим, није толико важно Рјуриково порекло колико пут који су изабрали његови потомци и читав руски народ. Важно је да се схвати да су словенска племена Древне Руси – Кривичи, Тиверци, Пољани, Северјани, Древљани и многа друга - били потпуно неповезани и да су поштовали различите племенске култове па зато није могуће говорити о јединственој Руси и руском народу све до прихватања хришћанства.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Ма шта говорили „родољуби” и остали критичари хришћанства и наше историје, нације није било све до прихватања хришћанства. Руска нација пре тога  није постојала, није било руског народа. Од највеће важности је то што су се племена ујединила око јединствене идеје, па на поимању у име чега и због чега се треба обједињавати – добила заједничко име које по атрибутици припада Русима. То такође говори да се одиграо процес обједињавања разних племена, при том не само словенских. Јер, и део номада који су живели у граничним обастима такође је прихватио хришћанску веру заједно са словенским племенима са којима су одржавали односе током многих деценија, ако не и векова. Дакле, са појавом хришћанства појавила се нација, појавила се и државна идеја. У Русији, на Руси – појавило се јединство мишљења, духовно јединство.

         Кад је увео хришћанство на Руси, кад је крстио Рус, кнез Владимир отпочео је преуређење целокупног државног живота. Укинуо је смртну казну и забранио је древни начин абортуса. Свети Кнез је забранио и полигамију и увео социјална давања и принадлежности.

         Кнез је масовно делио милостињу сиротињи, поклањао јој новац и храну. Штавише, наредио је да се хлеб, поврће, месо, мед и квас развозе по улицама и деле старим и болесним који нису били у стању да по своје следовање сами дођу у дворац. При црквама је организовао домове за старе и сиротишта, болнице и свратишта за намернике.  

         Све ово,  нема сумње, говори да је вера на Руси већ била дубоко укорењена, да није била прихваћена тек формално нити из политичких побуда.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Истина је да се западна цивилизација другачије развијала. Зато се и догодио раскол – на Источну и Западну цркву. А у Русији и у земљама које су нам духовно блиске – имам понајпре у виду Византију, Бугарску, српске државе, стару Грузију, у неком смислу и Јерменију – прихватање хришћанства, прихватање вере није било просто државни акт, о којем сам говорио. Било је то сједињавање свенародног прихватања Бога у срцу и државног акта примања хришћанства као духовне идеје наше државе. Наша духовна идеја је: волети Отаџбину у Богу, видети смисао живота у Богу, сваки дан бити у Богу. У овоме је био смисао живота руског народа, а то је сасвим други принцип. Код нас држава и принципи етатизма нису били изнад духовног.   

         Након крштења целог народа, Кнез Владимир је отворио велики број училишта, где се обучавало писмености, рачуну и духовним наукама.

         „За разлику од Запада, на Руси је у та времена било веома много писмених. Сачувано је доста грамота писаних на кори од дрвета. А оне сведоче да су и мушкарци и жене знали да пишу, чак и слуге”.

В.Л. Јањин
„Путовања у давнину”

 

         Александар Дмитријевич КАПЛИН, доктор историје, професор Харковског државног универзитета: О утицају хришћанства на ниво писмености руског становништва довољно говоре до данас сачувани извори. Из домонголског периода сачувано је нешто мање од петстотина писаних извора. По различитим методама и  рачуницама, научници су утврдили да је то од 0,1 до 0,9 процената онога што је у она времена било на Руси. Ако се послужимо простом рачуницом, видећемо да је, за владавине Јарослава Мудрог, на милион и по становника било око пола милиона књига.

         Примивши хришћанство, словенска племена нису само постала јединствен народ – руски народ, већ су крштењем стекла браћу по вери – православне Грке и Бугаре. Рус је крштењем постала наследница византијске и бугарске културе. Али, на жалост, тадашњи руски људи нису до краја схватали везу између прихваћене вере и политичког живота.  

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Монархистички принцип, као принцип хришћански, тада још није био јасан руском народу. Неопходност добровољног потчињавања владару, помазанику Божјем, није била јасна ни кнезовима ни њиховим дружинама. Хришћанска самосвест умногоме је била на нивоу простонародног поимања. Свети кнез Владимир, а и Јарослав Мудри, Владимир Манамах и Всеволод Велико Гнездо, били су присиљени да долазе на власт у страшним братоубилачким ратовима.   

         Често су се ови ратови водили позивањем у помоћ печењежких, половецких и дружина војаржских Бугара које су пустошиле Рус и одводиле хиљаде људи у ропство. Олигархијски принцип владања већ у то доба се показао као антихришћански и безбожнички принцип.

         „Монголска најезда била је неизбежна са религијско-моралног становишта, пошто су руски људи, изабравши истинску веру, православну веру, и сами постали богоизабрани. А богоизабраност није привилегија, већ обавеза. Пут богоизабраног народа управо води преко поимања обавезе служења Богу. Господ се није окренуо од руског православног народа, није га препустио даљем крвавом братоубилачком рату, већ му је наложио тешку епитимију – послао му је Монголе. 

         Несреће и страдања током татарско-монголске епохе навела су руски народ да схвати да је земљи потребна јединствена, централна власт. Постало му је јасно да олигархија и трвења међу кнежевима воде земљу смутама и страшним патњама.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Спољни фактор нам је, на неки начин, помогао да стварамо државу. Не бисмо створили јединствену државу да није било сталних насртаја и са запада и са истока, па и са југа, да није било сталних агресија. То је натерало многе да – управо кроз страдања, ратове и трагедије – прихвате јединствену државну идеју. Сматрам да „монголско-татарска најезда” није тачан назив. Треба говорити о монголској наједи, јер се о Татарима ништа није знало. А монголска најезда само је додатно уверила цео народ да територијална раздробљеност и борба за личне интересе и амбиције само воде падању у ропство и пропаст.

         Свети кнез Дмитриј Иванович Донски, који је окупаторске хорде уништио прво на реци Вожи, а касније и у бици на Куликовом пољу, одлучио је милошћу Божјом да уведе нова правила наслеђивања престола.

         „Кнез Дмитриј Иванович је 1389. године позвао оца Сергеја Радоњешког да благослови његово духовно завештање којим је озаконио нови поредак наслеђивања престола – пренос власти са оца на најстаријег сина”.

Борис Антонов
„Руски цареви Рјуриковичи и Романови”

 

         Михаил Борисович СМОЛИН, шеф Центра за хуманитарна истраживања РИСИ: На Русију, као уосталом и сваку другу државу, можемо гледати као на својеврсни живи организам који има своје особености. Свој  узраст, време рођења, одрастања и, природно, смрт. За Русију је моменат рађања било време кад је крштена. Кијевски период и почетак московског периода су време њеног бурног детињства. Период кад сејош  није било све искристалисало, кад су односи међу кнезовима били веома „специфични“ јер су братанци ратовали против стричева, а кнежевски родови једни другима оспоравали право на одређене руске земље. Ипак је и у тим условима истовремено постојао и појам – Руска земља. Кнежеви, који су се окупљали на својим саборима, доживљавали су је као неку целину. Мислим да смо имали среће што смо имали јединствену династију, чију власт нико није оспоравао. То су били Рјуриковичи. Додуше, они су се међусобно борили за превласт и поседовање целе Руске земље. Али, ускоро је дошао нови период – период Московске Руси кад је питање власти постало знатно важније, кад су већ били утвређени одређени приоритети, кад је почело преношење власти са оца на сина. На тај начин је Русија ушла у своје зрело доба. То се догодило за време владавине наших вликиких Ивана – Ивана III и Ивана IV. Тада се већ могло говорити да је Русија „одрасла држава”.

         Пренос власти са оца на сина ослободио је земљу кнежевских трвења. За време Ивана III, Рус се коначно ослободила страног јарма. „Одмеравање на Угри“ означило је нову еру – еру Царске Руси, Московске Руси.

         Московска Рус у себи је оваплотила схватање неопходности једновлашћа као супротности олигархији. Московска власт се ослањала на народ. Примат је био дат 34. апостолском правилу - подели на црквену и државну власт. Држава је тиме добила два ослонца – духовни и политички. Теорија симфоније власти била је оваплоћена у животу.  

         Петар Валентинович МУЛТАТУЛИ, старији научни сарадник РИСИ: Кад се Русија ослободила монголско-татарског ропства и постала суверена, централизована и велика држава, Москва почиње да се доживљава не само као престоница Русије, већ и као Трећи Рим. Као православно упориште империје и заштитница православља у свету. Кад се погледа Кремљ, види се непоновљива комбинација тврђаве и храма. А звоник Ивана Великог симболизује свећу руског народа пред Богом. Свако јутро са изласком Сунца, та свећа се палила и сваке вечери била тачка на којој је остајао последњи Сунчев одсјај.

         Самодржац Иван III примио је наслеђе пале Византије. Москва је преузела васељенску улогу заштитнице православне вере. Византијски грб је постао руски грб.  

         „Стари Рим пао је на јереси Аполинарија, а други Рим – Константинопољ – већ је био под влашћу безбожних Турака, а велико руско царство – Трећи Рим – својом благочестивошћу надмашује сва претходна царства па су се сва сјединила у овом једном царству... зато је његов владар хришћански цар читаве васељене”.

Патријарх Васељенски Јеремија,
цитат из рада А. Баханова
„Руска Империја. Лик и смисао“

         Велики кнез Московски и целе Руси Иван Васиљевич Грозни 1561. године постао је император. Његову царску титулу потврдио је константинопољски патријарх. Иван IV постао је први Божји помазаник на руском престолу.  

         „Иван Грозни почео је да сазива земаљске саборе у чијем раду су учествовали сви друштвени слојеви. Тиме је ограничио овлашћења бојарске Думе“.

Борис Антонов
„Руски цареви Рјуриковичи и Романови“

 

         Московски цар основао је Земшћину као народну самоуправу. Право скупљања пореза пернео је са бојара на власт коју је изабрао народ. Почела је борба између цара и олигархије. Борба између бојарских родова и централне власти која се ослањала на народ. Била је то крвава и тешка борба за обе стране. Западни непријатељи, Пољаци и Ливонци, стали су на страну олигархије.  

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: У својој борби са олигархијом, царска власт се ослањала на цркву и народне представнике, а олигархија је била у савезништву са Пољацима, Ливонцима и Кримским ханом. Та борба је на очигледан начин показала шта представља право лице власти елите која се у наше доба зове демократијом. Тадашња псеудоелита, која се борила против цара и издала Русију, нахушкала је на њу Пољаке и Ливонце.

         Међутим, цар Иван IV је успео да победи и спољног и унутрашњег непријатеља. То је била тешка и крвава борба на обе стране. Његов син Фјодор Иванович владао је просперитетно готово 15 година. Али, олигархија је после његове смрти преузела власт у земљи и од тада почиње смута.

         Отац Петар (ЈЕРИЛАШОВ), старешина Светотроицког Ипатјевског мушког епархијалног манастира у Костроми: Време смуте увек избацује на површину најрђавије људе јер је то њихово време. То је њихово време. Ево, и наша најновија историја то потврђује на добар и илустративан начин. Смута увек избацује олош у приви план. Смута је њихово време јер тада могу да „греју руке” и раде свој посао јер су им људи - на чији рачун живе и које искоришћавају за своје користољубиве, егоистичне и најприземније циљеве - веома доступни. Таквим људима је лако управљати, лако их је упрегнути у своја кола. Зашто? Зато што многи људи немају сопствене границе, немају праву „кичму”, нити се имају на шта ослонити. Такве људе је лако скренути са праведног пута и навести их да раде оно што је другима потребно. Стога је смута са почетка 17. века избацила у први план управо такве људе. Првенствено бојаре – тадашњу политичку елиту која је сматрала да може зграбити власт и искористити је за своје користољубиве циљеве. Појавио се и појам „седмобојарштина“, другим речима, у Русији је у то време завладала демократија која је све изокренула наглавце.

         На самом почетку смуте, олигархија је преузела власт, али је ту, као и увек, био Запад. Овога пута у лику Ватикана и Државне заједнице Пољске и Литваније.

         „Паклени план против Московске државе – план чији је плод било самозванство – сачинила је и реализовала пољска непријатељска аристократија. Литвански канцелар Лав Сапега хтео је да изазове смуту у Московској држави како би се њоме окористила Државна заједница Пољске и Литваније“.

Дмитриј Иловајски
„Нова династија“

         Време између смрти последњег цара из рода Рјуриковича и доласка на трон династије Романов, обележено је страшном смутом. Њу су искористиле уједињене Пољска и Литванија, Шведска, Крим и Турска. Пољски и шведски интервенционисти окупирали су многе руске градове. Москва је била заузета и опљачкана.

         Западни окупатори, као ни Карл ХХII, Наполеон и Хитлер, нису тежили само да покоре Русију већ и да униште и њу и православље. То је била духовна агресија. Није се радило само о наметању Русима пољског краља, већ и о промени цивилизацијског кода. Ватикан и Државна заједница Пољске и Литваније желели су да Руси више не буду православни. Да цела Рус прими католичанство и потпадне под власт папа, што би довело до напуштања властитог цивилизацијског пута. А да се то догодило – и Русија би се претворила у нешто налик данашњој Украјини. А то би било праћено правим геноцидом над православним народом.

         Николај Кузмич СИМАКОВ, стручњак за историју цркве: Различити извори говоре да су Пољаци и Швеђани, кримски Татари и козачке банде уништили од једне петине до једне трећине тадашњег становништва Русије. То је била права агресија Запада која се ослањала на руске олигархе. Земља је била на рубу пропасти, али се тада у правом светлу показао систем руске државне власти. Пошто није било цара, земљу су спасили црква преко патријарха Гермогена и народ преко земске самоуправе, чији је један од представника био Кузма Мињин. Непријатељ је био разбијен и протеран. Руски православни народ је у тим тренуцима схватио да се смута обрушила на Рус због грехова, због одступања од вере православне. То се јасно види из обраћања патријарха Гермогена руском народу.

         „Отпали сте од Бога Истине и Апостолске Цркве. Ја плачем, смилујте се на душе своје. Заборавили сте завете Вере ваше Православне у којој сте рођени, крштени, васпитавани и одрасли. Погледајте како Отаџбину туђини грабе и разарају, како скрнаве свете иконе и цркве, како се пролива и како пред Богом вапи за осветом крв невиних“.

Свети Патријарх Гермоген

 

ДРУГИ ДЕО ФИЛМА

         ОДМАХ по протеривању из земље самозванаца и окупатора, поставило се питање нове руске династије. Избор новог руског императора, на очигледан начин је показао да је народ изабрао истинску веру и да је сам Бог тиме њега учинио изабраним. Смутом раздирана Рус, заједно са својом елитом која је дотад међу собом водила крваве борбе, одједном су једногласно за цара изабрали Михаила Фјодоровича Романова који власт није тражио нити се за њу борио. Он је у царевању видео само тешки крст служења Богу и народу, а не синекуру и место за згртање богатства.

         „У Москви су се 21. фебруара 1613. године, у Успенској цркви, окупили представници свих социјалних слојева да би изабрали новог самодржца. Једнодушно су одлучили да замоле Михаила Фјодоровича Романова да прими царски престо“.

Борис Антонов
„Руски цареви Рјуриковичи и Романови“

 

         Сам Михаил Фјодорович Романов тада се налазио, заједно са својом мајком инокињом Марфом, у Ипатјевском манстиру у Костроми. Тамо се и упутила „делегација руске земље” да га моли да се прими царскога трона. Михаил Фјодорович и његова мајка су дуго плакали и одбијали да приме царску круну. Молбе и наговрања сломили су упорност Марфе Ивановне и њеног младог сина. Михаил Фјодорович је 11. јула 1613. године свечано ступио на престо.

         Након што је род Романових преузео царство, земља се брзо опоравила и почела да се изграђује, а непријатељ је био протеран. Поимање религиозног смисла историје у руском народу било је дубоко. Рус Московска уистину је постала Света Рус. Земља која живи, пре свега, духовним животом. Тако су живели сви – од обичног сељака до самог Цара.

         „Кад дође време посту, тешко је наћи Руса, чак и у највишим круговима друштва, који би се усудио да га не поштује. На кршење поста овде се гледа као на злочин који је једнак разапињању Христа. Боље је умрети, говоре, него нарушити пост, иако су ограничења и забране у Руској Цркви далеко строжији него код других хришћана. Чак и сам цар, једући оскудни оброк  само једном дневно, својом побожношћу и усрдношћу у посту превазилази сваког нашег монаха“.

„Русија XVIII века очима странаца“

 

         Николај Кузмич СИМАКОВ, специјалиста за историју цркве: Руска монархија је тежила да се креће идеалним путем и у многоме је њиме и ишла. А западни свет је падао у папски цезаризам, јер је духовна власт постајала власт политичка, другим речима, претварала су у католичанство. А потом и  у цезарски папизам јер су световни владари покушавали да управљају и црквом. Русија, која је себе доживљавала као посед Пресвете Богородице, реализовала је – колико је то могуће грешним људима – православну представу о држави. Цар је водио земљом политичким путем који је био одређиван у потпуности складу са православним поимањем свега. Али, није се мешао у управљање црквеним пословима.

         „После богослужења, цар позива све за трпезу да би лично угостио манастирске оце за време престоног празника. И, сам је – на чуђење свих - до краја трпезе послуживао монахе који су без нелагоде јели оно што им је цар приносио. За једним од столова су седели сиромашни, слепи и остали богаљи. Цар је и њих служио, доносећи им храну и пиће док се сви не би заситили! Какве чудесне и задивљујуће ствари нас је Господ удостоио да видимо, како је необично видети смиреног Цара! Шта још уопште рећи о таквом човеку или боље речено анђелу?

Дневници архиђакона Павла Алепског
„Путовања Антиохијског патријарха Макарија у Русију половином ХVII века“

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Међутим, на проблеме није требало дуго чекати. Победа технолошког поимања света над духовношћу довела је до црквеног раскола. Прагматизам патријарха Никона духовно је ослабио земљу, што је за последицу имало продор западњаштва много пре појаве Петра Првог.

         Долазак Петра Првог на престо, довео је до тога да народ и власт на нови начин схвате мисију руске државе. Русија је постала империја и истовремено једина држава на планети која је у стању да сачува своје православље и да га заштити у читавом свету. А на територији Русије су истовремено мирно живели нехришћански народи – муслимани, будисти и јудеји. Петар Велики је одиграо велику улогу у обнови руског црквеног образовања. Међутим, укидање положаја патријарха, нарушило је 34. апостолску тачку и нанело земљи непоправљив ударац.

         „На први поглед, Петар је укидањем положаја патријарха поступио рационално јер није било никог ко би заслуживао да буде изабран за патријарха. У цркви је било много нереда – ојачале су прокатоличке струје. Међутим, рационални приступ, по свему судећи, није примењив у Цркви Христовој. Укидање дужности патријарха, са потчињавањем цркве државном апарату, довело је руско друштво до болести цезаропапизма и протестантизма, а руску елиту у доброј мери учинило неруском.

         Елита је бивала све зараженија западњаштвом и тежила је да монарха претвори у обичну марионету. А да народ буде максимално подјармљен и зависан од елите.    

         „Аристократија је више пута смишљала како да ограничи самодржавље, али је лукавство царева, на сву срећу, тријумфовало над частољубивошћу велможа па је начин владања остајао неприкосновен. То нас је спасило од чудовишног феудализма. Захваљујући томе, живот народа није био вечном линијом одвојен од живота племства. Да су се оствариле његове самољубиве замисли (племстава), господари душа, моћни у својим правима, све би учинили да отежају, или да сасвим униште, сваку могућност ослобађања људи кметског положаја, пошто би ограничили број аристократа и преградили пут осталим социјалним слојевима ка државним дужностима и признањима“.

А.С. Пушкин
„Историја Петра I“

 

         Николај Кузмич СИМАКОВ, стручњак за историју цркве: На жалост, иако су цареви водили системску хришћанску политику, руска елита – због непостојања духовне власти патријарха и нарастајуће световности друштва -  није постала само носилац западног начина мишљења, већ и представник интереса западних земаља. Император Павел I, кад је устао против таквог стања ствари, био је убијен у завери домаће олигархије коју су исфинансирали и организовали Енглези, који су се бојали јачања Русије и њеног савеза са Наполеоном.

         „Апсолутно је неспорно да су сви руски цареви, од момента учвршћивања монархије при Павлу I до њеног прекида за време Николаја II, имали једну те исту линију – на ликвидацију робовласничког наслеђа XVIII века“.

Иван Солоњевич
„Комунизам, национал-социјализам и европска демократија“

 

         Након што су ликвидирали Павла Петровича, са ослонцем на врхушку руске цаске гарде, западни финансијски кругови, пре свега Велика Британија, са радошћу су изрежирали конфликт између Француске и Русије. То им је пошло за руком. Безбожни француски узурпатор ударио је Русију. Уједињене европске снаге под командом Наполеона Бонапарте напале су 1812. године нашу Отаџбину.

         Петар Валентинович МУЛТАТУЛИ, старији научни сарадник РИСИ: Рат Русије са Наполеоном – а исправније би било говорити о ратовима Русије са Наполеоном – нису били тек ратови између Русије и Француске. То је, у суштини, био истински Први светски рат. Јер, у том рату учествовало је више земаља него у рату који је почео 1914. године. То је био рат богоотпадничког Запада вођен јакобинском безбожном антихришћанском идеологијом на чијем челу је био Наполеон Бонапарта против Руске православне империје коју је предводио цар Александар I. Зато је судар две империје био сукоб хришћанског начела православне империје и безбожне антихришћанске државе. А кад је наша христољубива војска ушла у Париз, на месту где су Јакобинци погубили Луја XVI, на Тргу Конкордија, налазила се тада  велика петокрака из које је пламтила ватра. Пошто је био Ускрс, наши су на том месту поставили православни олтар пред којим је била постројена цела руска гарда. На тргу је у том моменту био и император Александар Павлович, док су около стајали француски маршали. А кад је свештеник изговорио „ Христос Васкрсе“, цела маса му је узвратила „Ваистину Васкерсе“. Чак су и Французи узвикивали „Христос Васкрсе“. То је била победа руског духа и хришћанске Русије над безбожничком Наполеоновом Француском и ослобођење Француске од узурпатора и тирнина какав је био Бонапарта.

         Запад није успео да 1812. године уништи Русију, као што то није пошло за руком ни Карлу XII, а пре њега ни Пољацима. Православна вера је цементирала земљу. А верност народа трону спасавала је нашу Отаџбину не само од спољног непријатеља, већ и од унутрашњих. Међутим, последице црквеног раскола и укидања положаја патријарха, заједно са све јачом световношћу руског друштва, заљуљали су земљу. Рађао се револуционарни покрет, а нарастајућа економска и војна моћ Русије плашила је Запад. То га је терало да активније дејствује. Већ у првом периоду владавине цара Николаја II – 1904. године – избио је руско-јапански рат, а у готово исто време почела је и такозвана прва руска револуција.

         Запад је плашила и национална политика руских царева. Русија је водила активну борбу за ослобађање хришћана: Грузина, Јермена, Грка, Срба, Молдаваца, Румуна и Бугара. Резултат руско-персијских и руско-турских ратова – који су вођени за време Павла Петровича, Александра I, Николаја Павловича и Александра II – била је независност Грузије, Јерменије, Румуније, Молдавије, Грчке и Бугарске. То је било у време кад су западни трговци претворили Африку у тржиште робљем. Кад је Енглеска, победивши у „опијумском рату”, направила наркомане од читавог становништва југа Кине. Кад су власти САД исплаћивале новчане награде за женске и дечије скалпове Индијанаца.

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ:  Страх западних финансијских кругова пред нарастајућим руским утицајем у свету резултирао је тиме што су Енглеска и САД финансирале јапанску владу током целог  руско-јапанског рата. Амерички банкарски кругови – посебно Јакоб Шиф, Морган и Сити банка – одобрили су Јапану 30 милиона долара за вођење рата против Русије, а било је и приватних донација. 

         Међутим, револуција из 1905. године није успела.

         „Револуција 1905. године није успела јер је војска била уз цара. У случају нове револуције, важно је да војска буде на нашој страни. Због тога се бавим искључиво војним питањима. Желим да војска, буде ли потребно, више подржи нас него царски дом“.

Председник Треће Думе
Гучков

 

         Запад је одувек мрзео Русију. То се може рећи и за краља Болеслава, који је освојио Кијев у доба Јарослава Мудрог, и за шведске витезове Јарла Биргера и за Ливонце и за пољске окупаторе 1613. године и за Наполеона Бонапарту. Ради се о Каиновој мржњи према Авељу, о комплексу Запада, који је 1054. године продао истинску веру за вечеру, пред Русијом која је сачувала веру Христову. Овај комплекс се разоткрио и почетком ХХ века. После неуспелог покушаја да исконструише руску револуцију 1905. године, западна финансијска елита је одлучила да сломи Русију. Увукавши је у нови, овога пута – светски рат.

         „Главни терет рата пашће на нас... неизбежни су војни неуспеси... сви неуспеси биће приписани влади... у земљи ће доћи до покушаја дизања револуција... тако ће Русија бити увучена у анархију без краја и конца“.

П.Н. Дурново,
члан Државног савета

         У лето 1914. године, у околностима надолазеће војно-политичке кризе, Цар је чинио све да не дозволи да Русија буде увучена у светски рат. Али, као руски цар, није могао да се не одазове и да не помогне братској Србији. Духовно се уздижући изнад свих фактора, руководећи се осећањем дуга и правде, Николај II је донео баш руску и православну одлуку. Српски наследни принц Александар у разговору са главним руским дипломатом у Београду – у злослутним данима крајем јануара 1914. године – рекао је да све наде полаже у цара императора и Русију, чија моћна реч једино може спасити Србију. Та реч је била изговорена.

         „Велики је наш дуг пред Русијом. Човек може да дугује човеку, а може и народ народу. Међутим, дуг којим је Русија 1914. године обавезала српски народ толико је огроман да га не могу вратити ни векови ни генерације. То је дуг љубави која везаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави од оне кад неко душу своју да за свог пријатеља – речи су Христове. Руски цар и руски народ неспремни су ступили у рат за одбрану Србије и нису могли да не знају да иду у смрт. Међутим, љубав Руса према својој браћи није устукнула пред опасношћу и није се уплашила смрти“.

Свети владика Николај Српски

 

         Увукавши Русију у рат, Запад је остварио оно што је хтео. Сад је још било неопходно свргнути Цара.

         „Добијамо информације да се спрема дворски преврат... Главна улога је намењена Алексејеву који је пристао да ухапси Николаја II

Генерал Брусилов

         Завера за свргавање Императора је успела. Руски генерал је ухапсио рускога цара, а генерал Корнилов читаву царску породицу.

         Заклетва на верност из 1613. године била је прекршена, а Русија увучена у хаос. Почело је разарање Русије: пљачкање и рушење цркава, уништење руског народа у целини. Ево како су се нове газде односиле према Русији и шта су са њом чиниле.

         „Морамо најозбиљније радити на раслојавању села. Морамо по селима створити два супротстављена табора. Задатак је да конфронтирамо сиромашне сеоске слојеве са кулачким елементима. Само ако успемо да поделимо село на два непомирљива и непријатељска лагера, ако и по селима потпалимо грађански рат који се не тако давно водио у градовима, ако успемо да супротставимо сеоску сиротињу сеоској буржоазији -  само у том случају моћи ћемо да кажемо да смо успели да учинимо оно што смо већ одрадили по градовима“.

Јаков Свердлов

 

         Практично је почео геноцид над руским народом.

         „На основу открића и признања Лациса, током 1918. и у првим месецима 1919. године угушена су 344 устанка у Казању, на Уралу и Јекатаринбургу. Несрећне су разапињали на крст, спаљивали их на ломачи или бацали у усијане пећи. Само у Јекатаринбургу је било убијено више од 2.000 људи. По званичним подацима, после повлачења генерала Врангела, у Феодосији је било стрељано 7.500 људи, у Симферопољу – 12.000, Севастопољу – 9.000 и Јалти – 5.000. Укупно 33.500 људи.

Заменик обер-прокурора Светог синода,
кнез Н.Д. Жевахов
„Успомене“, том 2.

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Западна елита је баш у то време настављала да, са једне стране, помаже бољшевицима, а истовремено је организовала извлачења из разрушене Русије свега вредног. Водила је активну кампању да западне компаније добију концесије за истраживање рудног богатства Русије. Антанта је започела преговоре са бољшевицима. Дошло је до конференција 1921. и 1922. године у Кану, Хагу и Лозани. А у то време је у Русији буктао грађански рат.

         „... злато је у САД потекло у дотад невиђеним количинама. „Њујорк тајмс“ је објавио на првој страни наслов „Златна поплава у трезору“ и саопштио: „Због непрестаног прилива злата, сефови владиног трезора су до врха напуњени златом у полугама, шипкама и монетама... Коначан резултат је био: златне резерве САД су 1927. године износиле до 4 милијарде долара, а 1913. године су биле 1,9 милијарди долара“.

Ентони Сатон
„Волстрит и бољшевичка револуција“

 

         Земља је била разорена, елита уништена, а драгоцености из земље су извожене у хиљадама тона. Законити владар, миропомазаник Божји – Император – издајнички је био уклоњен са власти. Потом су га без закона и суда убили непријатељи вере Христове. Велики број Руса прошао је мученички пут па су многи – страшним мукама и смрћу – искупили кривицу пред Отаџбином и Господарем.

         Архимандрит Тихон (ШЕВКУНОВ), старешина московског Сретењског ставропигијалног мушког манастира: Веома је интересантно сагледати судбину наших новомученика из совјетског периода, посебно архијереја. Они су били такође велможе јер су до 1917. били номенклатура империје. Али, показало се да су и они били спремни на највише саможртвовање, иако су живели, да се послужим мени одвратном речју, веома комфорно.Чак веома комфорно. Међутим, и међу њима је било подвижника. Било је, упркос томе што су живели у изобиљу. Веома мали број заточених архијереја пошао је на компромис са влашћу. Веома мало издајника је било међу њима, а било их је и међу апостолима. Штавише, испоставило се да су се, рецимо у логорима Гулага митрополит Кирил Смирнов или Јосиф Петрових, или Иларион Троицки или Петар Пољански, осећали као да су и даље у својим архијерејским одајама. Сви који се сећају тих година и својих тадашњих сусрета са тим архијерејима, сведоче колико су били непоколебљиви и сабрани. Колико код наших свештеника и архијереја није било панике, колико су били прибрани.  

         Одступање од вере Христове и то што је народ издао Императора – осудили су нашу земљу на дуго страдање које је изгледало безизлазним.        

         Архимандрит Тихон (ШЕВКУНОВ), старешина московског Сретењског ставропигијалног мушког манастира: До чега доводи кад од вере одступи један човек, један хришћанин? То се некад догађало често, а сада, хвала Богу, веома ретко. Узмимо почетак ХХ века и Уљанова који је са себе скинуо Крст и категорично одбио да иде путевима којима су наши људи ходили хиљадама година. А били су то људи који су градили нашу земљу, градили државу и помагали уздизању духа и цркве. Отуда небројене несреће које су нас снашле.

         Нема сумње да је Други светски рат најзначајнији догађај наше историје. У њему је руски народ испољио своје најбоље особине. У првом реду духовно разумевање ствари. Наши људи су схватили да им Европљани, који су се код нас појавили, неће донети избављење од катастрофе која нас је задесила `17. године. Наш народ је у том рату показао изванредну храброст и издржљивост и зато је победио. Тиме смо у доброј мери искупили грех издаје свог Цара и грех понајвише руске елите која је прекршила заклетву верности својој земљи.

         Николај Кузмич СИМАКОВ, стручњак за историју цркве: И совјетска елита је 1991. године – због свог материјализма и атеизма – издала своју земљу. Она је продала СССР за трице и кучине западних општељудских вредности. Ослонац Запада су постали домаћи ултралиберали и  нови, постсовјетски олигарси. Они су са Каиновим задовољством уништавали властиту земљу у доба перестројке – као што су то чинили двадесетих година прошлог века њихови претходници - Керенски, Лењин и Троцки. Они су Русију гурнули у хаос који је довео и до распада земље. Погинуле су стотине хиљада, а народ је изумирао по милион људи годишње.

         Нова смута ипак није могла дуго да траје. Део руске постсовјетске елите, предвођен Путиновим тимом, успео је да дође на власт и да заустави распад земље. Срушени су највећи олигарси. Формирањем државних корпорација спашено је покрадено национално богатство. Сачуван је и војно-индустријски комплекс и побеђен сепаратизам. Била је одбијена спољна војна експанзија, најпре у Чеченији, а потом и у Грузији. А Запад је стајао иза леђа и чеченских терориста и Сакашвилијеве војске. Све су то неспорна достигнућа. Али, сада је земљи потребна нова етапа. Власт не треба да се плаши ослањања на свој народ. Опасно је кад се народ доживљава као супстрат за мале нације. Само се чини да је руско становништво пасивно. Основна маса становника наше земље може и треба да буде ослонац власти у борби са спољним непријатељем и са унутрашњом олигархијом.

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Морају бити напуштени чисто технолошки приступ управљању Русијом и владање преко притисака и контрапритисака. Мора бити схваћено да народ није биомаса, да Руси нису ни Американци ни Индонежани. Стаљин је био 1941. принуђен да то схвати. Тада се сетио и Александра Невског, и Кутузова, и Ушакова, и Суворова. Не сме се чекати нека нова 1941. година. Већ сада мора бити створен стабилан и моћан систем који се саморепродукује. Систем са поделом власти којем нису потребне десетине контролних организација. А за ово се само  треба вратити хиљадугодишњој доминанти која је изградила руску државност.

         Закони етнологије и изучавања народа указују да се један етнос може препородити само ако се врати својој доминанти. То се у нашем случају потврдило кад смо устали против монголског ропства, када смо 1613. победили Смуту, а 1812. Наполеона.

         Повратком традиционалном друштву, основама свог културно-историјског типа, нећемо само духовно прпородити свој народ, већ ћемо решити најважнија питања пред којима су  земља и власт.

         1. НАТАЛИТЕТ

         За владавине цара Николаја Александровича становништво се повећало за 60 милиона људи.

         2. КРИМИНАЛ

         У Москви је 1851. године извршено само једно убиство, а 1991. их је било 1680. Полицијски апарат је за то време повећан десетине пута, док се број свештеника исто толико пута смањио.

         3. СОЦИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ

         Крштавање словенских племена под Кнезом Владимиром створило је руски народ. Само враћање својим духовним коренима може поново сјединити Белорусе, Украјинце и Русе и превладати атомизацију друштва.

         4. ОТУЂЕНОСТ НАРОДА И ВЛАСТИ

         Повратак својој духовној традицији отклониће и несхватање и неповерење између народа и руководства земље.

         Отац Петар (ЈЕРИЛАШОВ), старешина Светотроицког Ипатјевског мушког епархијалног манастира у Костроми:  Законита је само она власт која се усаглашава са животом народа, која воли свој народ. Потребно је да они који владају воле свој народ, да све раде за добро народа, а да народ свесно воли своју власт и да јој се, полазећи од закона љубави, потчињава. Народ треба да се труди да чини све што му власт говори јер зна да иза потеза власти стоји брига и старање о његовом добру. О његовом материјалном благостању и, што је најважније, о спасењу душа, о духовном и моралном здрављу нације. Док читамо сведочанства о Крштењу Руси морамо се дивити како су Кијевљани и цео руски народ примили Кнежеву одлуку да се прихвати нова вера. Кнез Владимир је одредио дан крштења и наложио читавом Кијеву да дође на обалу Дњепра и прими нову веру. А како је на то одреаговао руски народ?  Да је нова вера била лоша – ни Кнез ни бојари никад не би пристали да је приме. Кнез Владимир је у тим тренуцима извршио снажан утицај на људе рекавши својим поданицима Кијевљанима: Ко не дође на обалу Дњепра и не прими крштење, тај ми није ни друг ни брат! А како је тада неко себи могао да дозволи да Кнезу не буде друг?! Све ово говори да су везу између политичке власти и потчињеног народа учвршћивли међусобна љубав и поверење. Они су волели једни друге, са самопожртвовањем. Стога, кад би Кнез рекао „идемо тамо да ратујемо, тамо ћемо положити своје главе”- то је значило: Кнез је рекао и готово! Сви би кренули!

 

         Обрада: www.fakti.org

         Превео: Горан Шимпрага

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари