РЕШЕТЊИКОВ: Сусрет папе и патријарха делом је пробио фронт САД против Русије

АМЕРИКАНЦИ МОГУ УДЕСИТИ ТАКО ДА СЕ У СИРИЈИ СУКОБЕ ТУРСКА

И РУСИЈА, А ОНИ ДА СЕ ИЗМАКНУ...

Леонид Решетњиков

• Хавански сусрет Кирила и Франциска значајан је на геополитичком плану и уопште - за политичку ситуацију, а она је веома сложена у читавом свету. Русија је изложена највећим нападима од стране САД и њихових савезника или потчињених. Ти напади често личе на покушај потпуног блокирања Русије
• Хришћанство нападају и на Блиском Истоку и свуда. Православно хришћанство нападају и у Сирији и у Европи. Зато је важан и са геополитичког и са политичког становишта. Био је неопходан, у извесној мери - то је продор фронта који САД организују против Русије: сусрели су се поглавари две највеће конфесије у свету. Где су се срели? Поред САД, близу Вашингтона - то такође треба имати у виду. Због тога, са тог становишта, мислим да нема никакве сумње да тај поступак треба позитивно оцењивати
• А са становишта нашег црквеног живота, веронауке - наравно, све нас треба разумети. Хиљаду година ми смо били подељени! Ми хиљаду година сматрамо да је Католичка Црква - јерес! И зато је наивно од нас очекивати да ћемо ми тако, без забринутости и узнемирености одједном почети да говоримо о томе да нам је неопходно јединство у веронауци - то значи да не познају наш православни народ, да не знају чиме је прожет
• Мислим да то не очекује ни сам Патријарх, главни акценат се ставља на прве одредбе споразума. То је спољнополитички акценат, односно, интереси Русије као државе. Остале одредбе за сада су означене теме на које ће моћи или неће бити потребно водити дијалог. Мислим да би покушаји да се некако вештачки убрзају ти процеси могли да доведу до веома негативних последица за Руску Православну Цркву, до неуспеха, а можда и раскола. Ту треба пажљиво и опрезно поступати
• И у наредних годину-две-три ће и највећи лидери Западне Европе, у сваком случају лидери већине земаља, биће оријентисани на став САД. Мислим да то може да се промени само у случају да резултат буде - Русија постаје чвршћа, Русија се развија, Русија је и даље стабилна, Русија демонстрира да је заиста изашла на позиције светске силе

        ПРВИ историјски сусрет поглавара Руске православне цркве Кирила и папе Франциска још узбуркава духове на обе стране и привлачити све који би да погледају у будућност. Не само Ватикана и Москве.

        О том сусрету и његовом значају разговарао је Александар Артаманов, познати водитељ руске православне радио-станице „Радоњеж“, са директором Руског института за стратешка истраживања Леонидом Решетњиковом.

        • Међу руским стратешким институтима, Руски институт за стратешке студије има посебно место. Прво, РИСИ је - институт који има огроман међународни и унутрашњи значај; друго, православни људи имају посебно поверење у ваше процене и анализе.

        Хвала вам! Веома је пријатно чути такво мишљење, али ми себе скромније оцењујемо. Истина, у институту су сконцентрисане веома значајне интелектуалне снаге аналитичара које, наравно, институт чине таквим... Тако је и кад је реч о православљу, у институту имамо људе који на свет гледају кроз призму вере, што такође поткрепљује нашу аналитику.

        • Митрополит Антоније Сурошки говорио је да је руском човеку, чак и оном који не иде у цркву, својствено православље као нека природна национална идеја и кодекс понашања. Може ли то да се односи на вас?

        То се односи уопште на све руске људе. Чак и они који себе називају атеистима најчешће се понашају као православни хришћани и размишљају као православни хришћани. И за значајан део народа то представља правилан кодекс понашања и човековог унутрашњег бића. Ево већ хиљаду година ми, ипак, остајемо хришћани! За 70-80 година такав потенцијал не може да нестане.

        • Православни свет узнемирен је због сусрета Патријарха са Папом Римским. Како ви оцењујете тај сусрет?

        Као директор аналитичког центра који ради за администрацију Председника земље, пре свега бих истакао значај тог сусрета на геополитичком плану и уопште - за политичку ситуацију, а она је веома сложена у читавом свету.

        Русија је изложена највећим нападима од стране САД и њихових савезника или потчињених. Ти напади често личе на покушај потпуног блокирања Русије. То је први значајан моменат.

Патријарх и папа

        Други моменат је то што је хришћанство изложено насиљу, прогонима и ограничењима и то не само на Блиском Истоку, у Сирији где је то и веома видљиво. Пре конфликта, у Сирији је званично било 1 милион и 800 хиљада хришћана, сада 1 милион и 200 хиљада. У Ираку је било 1,5 милион хришћана, сада - 80.000. Тешко је и замислити шта се дешава! Још пре пет година у Европи су говорили да католицизам треба да ограничи своје мисионарске напоре у Европи, а сад већ говоре да не треба крстити децу која нису напунила 16 година...           

        Хришћанство нападају и на Блиском Истоку и свуда. Православно хришћанство нападају и у Сирији и у Европи. Зато је тај сусрет важан и са геополитичког и са политичког становишта. Он је био неопходан, а у извесној мери - то је продор фронта који САД организују против Русије: сусрели су се поглавари две највеће конфесије у свету. Где су се срели? Поред САД, близу Вашингтона - то такође треба имати у виду. Због тога, са тог становишта, мислим да нема никакве сумње да тај поступак треба позитивно оцењивати.

        А са становишта нашег црквеног живота, веронауке - наравно, све нас треба разумети. Хиљаду година ми смо били подељени! Ми хиљаду година сматрамо да је Католичка Црква - јерес! И зато је наивно од нас очекивати да ћемо ми тако, без забринутости и узнемирености одједном почети да говоримо о томе да нам је неопходно јединство у веронауци - то значи да не познају наш православни народ, да не знају чиме је прожет.

        Мислим да то не очекује ни сам Патријарх, главни акценат се ставља на прве одредбе споразума. То је спољнополитички акценат, односно, интереси Русије као државе. Остале одредбе за сада су означене теме на које ће моћи или неће бити потребно водити дијалог. Такво је становиште моје и мојих колега. Мислим да би покушаји да се некако вештачки убрзају ти процеси могли да доведу до веома негативних последица за Руску Православну Цркву, до неуспеха, а можда и раскола. Ту треба пажљиво и опрезно поступати.

        Оно што се развијало хиљаду година не мења се за годину, за две, за десет, чак ни за 20-30-50 година. Ми нисмо бољшевици, ми не желимо да читав свет срушимо, а онда да изградимо нови! Хтео бих још једном да истакнем да у томе треба нагласити велики значај политичког догађаја - сусрет представника две највеће верске заједнице, што је, наравно, у интересу наше Отаџбине у овом тешком, веома тешком тренутку. А ту је Патријарх наступио управо као политичар на духовном плану, који не само да штити него и реализује наше спољнополитичке интересе и спољнополитичке задатке. Кад је реч о другом делу, потребно је опрезно и веома пажљиво и стручно радити.

        • У зборнику РИСИ налази се чланак вашег аутора, Цеханске, која говори о томе како Вашингтон води борбу са нашим друштвом изнутра, односно, подрива га морално, разарајући основе породичног живота. Не чини ли Вам се да је Папа Римски на неки начин кренуо против „вашингтонског Це-Ка“, будући да управо Вашингтон намеће тај нови морал?

        Ми сматрамо да се Католичка Црква налази у кризи, у великој кризи. У Европи је веома велика криза. Католичка Црква мора на неки начин да излази из те кризе, потребан је неки стимуланс, неки ослонац, неки партнер. Тиме ја објашњавам такав однос Папе Римског према идеји о дијалогу са РПЦ. На кога још да се ослони? То је са једне стране, са друге, - обични католици, људи привржени цркви са којима се у последње време доста често сусреће и који се искрено радују због те околности.

        Зато што осећају да су у мањини, осећају да их нападају и као обични, световни грађани, не као парохијани Католичке Цркве, али чувају неке традиционалне вредности и кажу: „Уздамо се само у вас! Уздамо се само у Русију“. Зато и обични католици такође о томе говоре. Могуће је да међу свештеницима и јерарсима католичке Цркве постоје такве тенденције. Али, стално мора да постоји „али“, и ми то „али“ морамо да узимамо у обзир.

Ватикан

        Као прво, у Ватикану постоји јерархија, постоје снаге које покушавају да наметну Ватикану и Католичкој Цркви нехришћански приступ тако важним питањима као што су породица, духовне вредности и питања демографије. То је већ типичан приступ борби са тим вредностима. Недавно је Ватикан успео да у озбиљној борби одбрани традиционални став према питањима о истополним браковима и хомосексуалности. Зато, кад говоримо о томе да по тим питањима имамо заједничке задатке треба имати у виду да су то заједнички задаци које можемо да разматрамо само са делом католичких јерарха. Постоје и таква питања у вези са којима је боље уопште не комуницирати и не дотицати их се. Они настављају да инсистирају на прозелитизму, на подржавању уније и на другим, за нас веома спорним питањима. Зато и кажем да константно треба имати у виду то „али“.

        • Како се развија блискоисточна криза? Шта мислите, да ли ће се десити директна конфронтација са NATO, са Турском, као чланицом NATO-а, или ћемо успети да избегнемо такав апокалиптични сценарио?

        Сценарио је сада заиста веома озбиљан. Развој ситуације говори о томе да Турска и Запад у целини углавном нису забринути због ИД, него због тога што терористе туку! Терористи се повлаче! Терористи су приморани да траже неке варијанте да би сачували своје снаге... Пре свега, због тога је забринут Запад, а Турска због тога што се осујећују њени планови о подели Сирије и заузимању дела њене територије. У то нико не сумња. Наравно, она је спремна да уведе трупе у Сирију.

        Ако Турска уведе своје трупе, сиријска армија неће издржати ни две недеље пред таквом машином регуларне армије зато што је Сирија и иначе исцрпљена ратом. Она већ четири године ратује. Настаје реална опасност од заузимања све до Дамаска.

        Турску обуздавају два фактора: могућа реакција Русије (наши лидери о томе говоре, такође је и премијер говорио о томе, ми упозоравамо да смо спремни на чврст одговор), а други су - САД које за сада нису одлучиле шта да раде, јер је код њих почела предизборна кампања. Међутим, постоји варијанта која изгледа веома реално - да САД могу дати знак Турској за агресивна дејства у Сирији, то јест, за увођење трупа, а саме да се повуку у страну и не учествују, да покушају да удесе тако да се сукобе Турска и Русија.

        Сасвим је могућа таква варијанта, тачније, треба је обавезно размотрити. Мислим да је наше руководство разматра. Све то реално прети озбиљним оружаним сукобом између Турске и Русије. Зато је сада веома компликовано решавање тог питања, треба одмеравати све околности, све факторе, анализирати све информације. Преостаје нам да се сви молимо за даривање победе нашим борцима који се боре у Сирији, за очување мира и да сви имамо у виду да је ситуација изузетно сложена...

        • Шта мислите, да ли је Западна Европа способна да услиши глас разума о сиријском конфликту или је коначно изгубила право на сопствени став и као и раније остаје потчињена „вашингтонском Це-Ка?“

        Врхушка Западне Европе и даље остаје у потпуној зависности. Има, наравно, међу политичким делатницима разумевања ситуације, постоји жеља за сарадњом са Русијом, постоје таква расположења, али за сада, све до данас, па и у наредних годину-две-три највећи лидери Западне Европе, у сваком случају лидери већине земаља, биће оријентисани на став САД. Мислим да то може да се промени само у случају да резултат тога буде само - Русија постаје чвршћа, Русија се развија, Русија је и даље стабилна, Русија демонстрира да је заиста изашла на позиције светске силе.

        Тада се Западној Европи може десити промена неких лидера, чак и промена елита. Тада ће моћи да се говори о томе да ће можда неке земље Западне Европе потпуно или непотпуно испољити своју независност и суверенитет. Сада се, ипак, већина земаља налази под контролом, неке под најоштријом контролом, друге под нешто слабијом, али у целини - под контролом! А ми, пре свега, треба да рачунамо на сопствене снаге, као и увек у историји.  

        • Да, као што је говорио Александар III, ми имамо само два верна пријатеља - армију и ратну флоту...

        Наш најважнији пријатељ то смо - ми сами, наш народ. Ако народ буде консолидован, ако буде обједињен и мобилисан око нашег председника, наше политике, нашег Патријарха, онда ћемо победити.

        Превела Ксенија Трајковић