РАШКОВИЋ ИВИЋ: Европске елите раде за Вашингтон, време ради за - Русију

НАСТУП У ДУМИ: „ЕВРОПА И РУСИЈА - КОМЕ ЈЕ КОРИСТАН ОТКАЗ

ОД СТРАТЕШКОГ ПАРТНЕРСТВА?“

Др Санда Рашковић Ивић

• Русија ће моћи и без Европе. Као што је могла и неколико пута у својој историји, када је улазила у оштре конфликте са Западом. Али се зато мора поставити контрапитање: може ли Европа без Русије? За мене, председницу политичке партије са Балкана, ово је много важније
• Уколико овакво стање потраје, Европа ће се морати предати. Остаје само питање коме? Можда ће послужити као полигон за ново геополитичко престројавање САД. Можда ће бити само касарна и место за размештање балистичких ракета које ће бранити америчку источну обалу. Можда ће бити препуштена радикалним исламистима из Исламске државе
• Даље инсистирање на економским санкцијама и политичкој изолацији Русије можда може бити увод у потпуну катастрофу за Европу
• Да до катастрофе не би дошло, Европљани се данас морају успротивити европској елити. Морају устати против система. Морају устати против окупације. Морају се окренути договору и сарадњи са Русијом

        ПРЕДСЕДНИЦА Демократске странке Србије др Санда Рашковић Ивић говорила је у Државној Думи Руске Федерације на тему „Европа и Русија - коме је користан отказ од стратешког партнерства“.

        Факти њено иступање преносе у целини:

         „У западној штампи је много простора посвећено тражењу одговора на питање: може ли Русија без Европе? Ово се разматра у светлу економских санкција које је ЕУ увела Русији, као и политичког захлађења до којег је дошло после ескалације украјинске кризе.

        Мере ЕУ су несумњиво донекле потресле руску економију. Међутим, економске санкције и покушај политичке изолације западних држава не могу да оборе Русију. И на примеру Србије током деведестих година се показало како санкције и изолација могу имати тек ограничени ефекат. А деведестих смо живели у једнополарном свету и Србија се ни по чему не може поредити са Русијом.

        Русија ће, дакле, моћи и без Европе. Као што је могла и неколико пута у својој историји, када је улазила у оштре конфликте са Западом. Али се зато мора поставити контрапитање: може ли Европа без Русије? За мене, председницу политичке партије са Балкана, ово је много важније.

        Све указује да ће последице због нарушавања односа између ЕУ и Русије, бити највеће у континенталном делу Европе. Европа се данас среће са неколико прворазредних безбедносних изазова.

        Становништво Европе је све старије, стари европски народи бележе високе стопе демографског пада; број миграната који надиру у Европу из правца југа је све већи, тако да ће имигранти новог таласа из ванервопских држава, започетог после 2000. године, за деценију или две, према проценама представљати 5 посто становништва у Европи; континуално топљење леденог покривача на Арктику уноси зебњу да континентални део Европе може бити изложен брзим и драматичним климатским променама које ће се одразити и на пољопривреду, саобраћај и услове живота; на крају, да би одржавла постојећи ниво економског развоја, Европи су неопходни јефтини и стално доступни енергенти, јер је она гладна за гасом и нафтом.

        Европска елита се одриче свог хришћанског наслеђа, своје традиције и историје. Са таквим стањем у Европи, није могуће променити неповољне демографске трендове, апсорбовати нови талас имиграната, изборити се за значајније место у форумима који се баве решавањем арктичког питања, нити ваљано решити питање енергетске безбедности. Европа са таквом политичком, културном и бизнис елитом може само да привремено калкулише, док се на крају једноставно не преда.

        Колико год у европским превирањима елите радиле за Вашингтон, време ради за Русију. Јужни ток је данас потентнији пројекат од првобитне верзије, не само по томе што укључује Турску,а искључује Украјину, већ одсеца Румунију и Бугарску у америчким балканским плановима.

        САД су „оседлале“ ЕУ и воде је искључиво у правцу америчког интереса. То је већ виђен сценарио чија жртва је неко време била Јељцинова Русија. Сада ЕУ калкулише у Украјини, попуштајући под притиском САД, као што је пре тога калкулисала и попуштала у Сирији. Као што је још пре тога калкулисала и попуштала на Балкану.

        После Другог светског рата много се говорило како се један део Европе налази под совјетском окупацијом. Није говорено како се други део Европе налази под америчком окупацијом. А после победе у Хладном рату, америчка окупациона зона се додатно проширила на исток. Све до граница Русије, Белорусије и Украјине.

        Једина разлика у односу на совјетску окупацију, јесте што се више пажње полаже мекој моћи - одржавању окупациjе мање војним средствима, а више економском и културном политиком, уз неизбежну контролу медијског простора. Такозвани „европски мејнстрим“ политички, економски и културни, је елеменат, парадоксално звучи, америчке окупације Европе.

        Отуда и овакав, беспотребан и штетан улазак у конфликт са Русијом. Шта ће Европа добити од сукобљавања са Русијом?

        Да ли ће овај сукоб донети морално васкрснуће европских народа, вратити их вредностима породице која ће поново почети да рађа нова поколења и заустави демографски пад?

        Да ли ће овај сукоб допринети да Европа учврсти своју јужну границу и спречи нову велику сеобу народа?

        Да ли ће се тако Европа боље спремити за евентуалне климатске промене?

        Да ли ће тако ЕУ вратити своје дугове, а Запад је знамо, дужан толико да је те дугове немогуће вратити. Да ли ће тако лакше обезбедити енергенте и самостално моћи да планира свој развој?

        Одговор на сва постављена питања је одречан.

        Уласком у сукоб са Русијом, у Европи се само учвршћују накарадне вредности и штетни морални обрасци; смањује се могућност реаговања на претње које долазе са јужне и северне границе; проблематизује се снабдевање Европе гасом и нафтом. Уколико овакво стање потраје, Европа ће се морати предати. Остаје само питање коме?

        Можда ће послужити као полигон за ново геополитичко престројавање САД. Можда ће бити само касарна и место за размештање балистичких ракета које ће бранити америчку источну обалу. Можда ће бити препуштена радикалним исламистима из Исламске државе.

        У сваком случају, у оваквом развоју ситуације, судбина Европе неће бити у рукама Европљана. Украјинска криза и почетак захлађивања односа са Русијом су покренули многа, суштинска питања, од којих ће зависити у ком смеру ће се Европа дугорочно кретати.

        Даље инсистирање на економским санкцијама и политичкој изолацији Русије можда може бити увод у потпуну катастрофу за Европу.

        Да до катастрофе не би дошло, Европљани се данас морају успротивити европској елити. Морају се успротивити „мејн стриму“. Морају устати против система. Морају устати против окупације. Морају се окренути договору и сарадњи са Русијом.

        Европа не може без Русије. Између осталог и зато што је Русија део Европе. Део једног простора који се протеже од Атлантика до Урала.

        Садашња ситуација ме подсећа на мисао Сокурова: “Европа не треба Русији, нити Русија Европи, али нисмо спремни за растанак“.“

        Демократска странка Србија