Против Русије и Путина започет је рат да им се не допусти да започну модернизацију

РУСИЈА МОЖЕ ОПСТАТИ САМО АКО БУДЕ КОНКУРЕНТНА

СВОМ ГЛАВНОМ ПРОТИВНИКУ - ЗАПАДУ

Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН    

• Револуције се организују у земљама трећег света не само да би се на власт довели марионетски режими него и зато да се у њима не допусте модернизација и развој, да се предодреде на заостајање за Западом
• Стручњаци за проблеме модернизације знају да је модернизација Кемала Ататурка извукла Турску из средњег века. Стратегије модернизације спасле су послератну Немачку и Јапан, извеле у напредне земље света Тајван, Јужну Кореју, Сингапур, Малезију итд. Данас модернизацију доживљавају Кина и делом Вијетнам
• Неприхватање револуција као наглих, рискантних и вештачких промена од стране већине руских грађана више је него оправдано, јер, револуција је - својеврсни „прелазак на траку из супротног правца“. Али, шта је онда томе реална алтернатива? Спора вожња? Путовање у супротном правцу? Не, само кретање својом траком у складу са саобраћајним прописима
• У том смислу алтернатива револуцији не могу да буду реформе, трансформисање и еволуција. То може да буде само модернизација - као путовање великом брзином, али својом траком - односно, убрзане али планиране системске и вођене промене
• Постоји гледиште да је за велику и трому Русију најприхватљивији еволутивни пут развоја. Међутим, такво становиште данас највише култивишу они који су у периоду „првобитне акумулације капитала“ били корисници тог процеса, а данас настоје да сачувају статус кво, поред осталог и по цену пропадања Русије

        МАСОВНИ протести на постсовјетском простору, са се у низу нашла сунчана Јерменија, наводе на размишљање о томе шта је револуција - болест или лек?

Западни „доктори“ уверени су да револуција лечи болести ауторитаризма. У Русији је обрнуто: већина становништва је уверена да је сваки бунт - испољавање болести друштва. Само, чиме ту болест лечити?

        О томе у нашој земљи нема јединственог мишљења. 

        Постоји пет основних страних термина којима се уобичајено означавају социјалне промене: револуција, еволуција, модернизација, реформе и трансформација.

Пошто је Русија преживела две револуције 1917., а затим „катастројку“ 1985.-1991., већина њених грађана не жели следеће „велике потресе“.

        Одбацујући и совјетски експеримент и „горбчовска бацакања“ током 90-их година прошлог века, руски грађани су желели реформе уместо којих је у нашој земљи почела прозападна трансформација свих својстава живота. И данас се у Русији опажа преосетљивост и на либералне реформе и на прозападну трансформацију. Али, шта онда може да буде формат развоја земље?

        Оставићемо по страни појмове „реформа“ и „трансформација“, јер први значи само промене које могу имати како знак плус (прогрес), тако и знак минус (регрес), а други је - само промена форме. Осврнућемо се на практично значење термина „револуција“, „еволуција“ и „модернизација“.

        Руске елите данас говоре о важности еволуције као о постепеном и стабилном развоју без великих скокова и наглих преокрета. Ипак, да ли је за Русију прихватљив еволутивни пут? И може ли он да спаси нашу земљу од „мајдана“?

Кијевски мајдан

        Ова питања постала су предмет разматрања на недавном заседању клуба „Зиновјев“ у агенцији „Русија данас“ на тему „Револуција, еволуција, реформе, модернизација: проблем концепције руске историје“.

        По мишљењу Сергеја Бабурина, еволуција је - алтернатива револуцијама. Самим тим он је савременој руској квазиелити, чији већи део разбија главу над питањем шта супротставити будућем московском или питерском (петроградском) мајдану, показао став колективног несвесног. Нажалост, том већем делу за сада не пада на памет ништа сем „стабилног развоја“.

        Заправо, „стабилан развој“ у Русији данас постаје алтернатива, не толико револуцији колико покушајима модернизационо-мобилизационе политике и зато се претвара у пад темпа економског раста и у тривијални застој.

        Са мном се сигурно неће сложити они за које је „стабилност“ прихватљивија“ од свих промена.  Одговорићу им тезом о томе да су стабилност застоја и стабилност развоја - принципијелно различите свари и зато термин „стабилност“ треба разумно користити - иначе, он ће се из алтернативе револуционарним потресима претворити у антипод развоја, и према томе, у претпоставку раста протестних расположења. 

        Неприхватање револуција као наглих, рискантних и вештачких промена од стране већине руских грађана више је него оправдано, јер, револуција је - својеврсни „прелазак на траку из супротног правца“. Али, шта је онда томе реална алтернатива? Спора вожња? Путовање у супротном правцу? Не, само кретање својом траком у складу са саобраћајним прописима.

        У том смислу алтернатива револуцији не могу да буду реформе, трансформисање и еволуција. То може да буде само модернизација - као путовање великом брзином, али својом траком - односно, убрзане али планиране системске и вођене промене. 

        Алтернатива револуцији може да буде само модернизација.

Када је пре безмало две године Јерменија тек почела да се окреће у правцу интеграција у будући Евроазијски економски савез имао сам прилику да на заседању клуба „Грибоједов“ у Јеревану говорим о неопходној модернизацији те земље.

        Један од аргумената у корист чињенице да је неопходно да руководство Јерменије припреми национални модернизациони план и да га затим достави Евроазијској економској комисији као услов за улазак у ЕАЕС, била је теза о томе да ако Јерменија не буде имала такав план пре уласка - да ће опозиција у тој земљи добити основу за своје иступање.

        Преформатирање стратегије развоја земље у вези са интеграцијом у евроазијске структуре и демонстрирање позитивних резултата били су дужни да оправдају наде јерменског друштва у исправност проруског и проевроазијског избора. Међутим, руководство Јерменије (као и чиновници ЕЕК) нису припремили план модернизације и - уследили су протести.

Протест у Јеревану

        Иначе, и у Украјини Виктор Јанукович, уместо да представи друштву програм модернизације земље као адекватан одговор на пројекат „Источног партнерства“, рачунао је на „стабилност“ олигархијског режима и - на крају добио кризу, а затим и мајдан.

        Свака постсовјетска земља веома жели да се динамично развија. И људи у тим земљама више су него расположени за управљиве и јасне промене и препород, који одговарају конкретном плану. Ако се препород и развој не одвијају, онда се неминовно у друштву акумулира социјални протест.

        Према томе, само од власти зависи у којем формату ће енергија маса наћи свој излаз у - позитивно-управљивом (модернизационом) или негативно-стихијском (револуционарном).

        Постоји гледиште да је за велику и трому Русију највише прихватљив еволутивни пут развоја. Међутим, такво становиште данас највише култивишу они  који су у периоду „првобитне акумулације капитала“ били корисници тог процеса, а данас настоје да сачувају статус кво, поред осталог и по цену пропадања Русије и настављања ентропије њеног цивилизацијског материјала.

        Ипак, показало се да многи грађани Русије нису били добитни корисници, већ жртве либералних реформи и да јасно схватају колико су за њих и њихову децу озбиљни све већи спољни изазови и претње. Та већина не може да се сакрије негде у Лондону или на Канарским острвима од олује која се приближава. Зато су социјално активни грађани Русије приморани да траже реалну алтернативу будућим потресима у тежњи да сачувају земљу.

        Сматрам да се Русија може очувати само у једном режиму - ако буде конкурентна у поређењу са Западом као својим главним геополитичким противником. Перманентно заостајући за Европом и САД, Русија је осуђена да с времена на време постави себи задатке модернизације да би гране које заостају довела до конкурентних нивоа. Тако је било у време Романових и у време бољшевика, и данас је таква ситуација.

        Стручњаци за проблеме модернизације знају да је модернизација Кемала Ататурка извукла Турску из средњег века. Стратегије модернизације спасле су послератну Немачку и Јапан, извеле у напредне земље света Тајван, Јужну Кореју, Сингапур, Малезију итд. Данас модернизацију доживљавају Кина и делом Вијетнам.

        Иначе, револуције се организују у земљама трећег света не само да би се на власт довели марионетски режими него и зато да се у њима не допусти модернизација и развој, да се предодреде на заостајање за Западом.

        Сем погрешног поимања садржаја термина „еволуција“, „модернизација“, „реформе“ и томе слично,  а такође и подвале Запада, шта Русији данас смета да приступи пронационалној и системској модернизацији? Мислим да ништа не смета. Данас Русија има готово све што је потребно да приступи реализацији пројеката динамичног развоја у свим областима друштвеног живота. Постоји лидер (а у модернизацији кључно значење има присуство субјекта промена, који може да понуди Стратегију развоја и да вољом и ауторитетом обезбеди њен развој), постоје потребни ресурси, постоји висока спремност за позитивне промене становништва земље.

        Сматрам да је против Русије и лично Владимира Путина започет рат да се Русији не би допустило да почне модернизацију. Али то није повод за одлазак у пригушену стабилност са нултим растом, како то прогнозирају руководиоци Министарства финансија и Министарства економије.

        Наравно, поставља се питање: шта, у ствари, треба да представља план модернизације Русије? О томе читајте у следећим чланцима.

        Превела Ксенија Трајковић