Прошла су времена када су неки вапили: Боже, унапреди ме у Енглеза или дај бар да му служим

ПОСТОЈИ МЕХАНИЗАМ БЕСКРАЈНЕ И ВАНВРЕМЕНСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

КОЈИ РУСИЈУ ТЕРА СВЕ ДАЉЕ

Москва Сити

• Код Руса нема ни трага од елеганције. Ипак, између гомила блата подиже се нешто величанствено, невиђено, и најважније - јако. Енглези, заправо, веома завиде том замаху и чврстини који задивљују својим размерама. Читајте, посебно, Мекиндера. Тај геополитичар буквално је очаран гигантским опсегом Русије и њеном надљудском унутрашњом чврстином
• Без лепог главног државног кабинета, без елегантних џентлмена, без носача авиона и Хари Потера, мало незграпни и груби људи - који уместо пудинга мљацкју кисео купус са киселим краставцима - граде империју јаку и велику која живи дуг временски период, скоро геолошки по својим карактеристикама
• Ако је Енглеска - кућа, онда је Русија - тектонска плоча. Кућа ће се срушити, Енглеска потонути, а плоча ће се по сантиметар годишње кретати у правцу Канаде
• Страшна Русија због нечег живи. Дивна Британија умире, изрођава се у реликт, већ је умрла - као империја. Можда је наша неотменост споредна последица оне тајанствености живота, оне неугодности која подстиче да се иде даље

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

        У „СВЕТСКОЈ кризи“ Черчил има необичну фотографију. Време Првог светског рата, Сала за седнице на Даунингстриту, 10.

        Гледаш и замишљаш како су се у овој малој просторији окупљали отмени и оштроумни џентлмени, пушили луле и цигарете, разматрали планове и обликовали одлуке за цео свет.

        Телеграфски вод налик на удава разносио је те одлуке у најудаљеније крајеве планете, а по наређењу из ове сале кретали су ратни бродови, свргаване владе, рушене империје, тамнопути мали војници пловили да ратују за далеки Елзас, за Французе, за неприкосновеност британске хегемоније.

        Империја је била свуда - од Њуфаундленда до Новог Зеланда, али је сажимана до једне просторије.

        Нехотице те обузме усхићење и разнежиш се због тога што је такав систем тако леп, тако једноставан и префињен. Право политичко ремек дело. У сенци тихог краља или старе краљице десетак џентлмена влада светом.

        Упоређујеш са оним кави су наказни гноми и каквим варварским методама су управљали и управљају нашом Рашком и постидиш се.

        - Боже, унапреди ме у Енглеза! Није могуће? Онда ми бар допусти да служим самом Енглезу, а не Кавкасцу кога је поставио Јевреј, поставио Грузин, поставио Немац, поставио Американац, поставио Енглез…

        Допусти само да обришем прашину с ципела!

        Онда размишљаш како су ти љубазни џентлмени у присуству лично добитника Нобела, сера Винстона, за неколико година преспавали све полимере и изгубили рат у којем су победили. Како није прошло ни 300 година од припајања Шкотске, а Шкотска је пожелела да се одвоји, како су сви већ заборавили шта је то Royal Navy и Империја не-залазећег сунца.

        Остало је да се пише о Хари Потеру. Наравно, све је такође јако, али то уопште није она историјска величина која се налазила у овом кабинету.

        Онда мислиш да је погана Рашка пала, а оно, она се подиже, отресла се, некуд кренула, потрчала, зграбила коња из брвнаре у пламену, поскочила, појурила и ево, већ јури парни ваљак на којем је још она иста пијана поган, они исти орколики човечуљци, који владају и не разумеш како и не знаш шта чине.

        Нема ни трага од елеганције. Ипак, између тих гомила блата подиже се нешто величанствено, невиђено, и најважније - јако. Још је Бони Принс Чарли протестовао у Шкотској, а на Уралу су већ грађене фабрике и свакоме је било јасно да је Русија ту заувек.

        Енглези, заправо, веома завиде том замаху и чврстини који задивљују својим размерама. Нарочито, узгред, не Енглези, већ сами Шкотланђани - читајте мало Мак Нила, посебно Мекиндера. Овај геополитичар буквално је очаран гигантским опсегом Русије и њеном надљудском унутрашњом чврстином.

        Без лепог кабинета, без елегантних џентлмена, без носача авиона и Хари Потера, мало незграпни и груби људи који уместо пудинга мљацкју кисео купус са киселим краставцима, граде империју јаку и велику која живи дуг временски период, скоро геолошки по својим карактеристикама.

        Ако је Енглеска - кућа, онда је Русија - тектонска плоча. Кућа ће се срушити, Енглеска потонути, а плоча ће се по сантиметар годишње кретати у правцу Канаде.

        Житељи геолози веома завиде житељима архитектуре. Живот у архитектури је неупоредиво лепши и незамисливо је да он може тек тако да нестане.

        Отуда крипто-колонијалне теорије састављане у Русији. Врло руска ствар - управо руски ум не може да замисли како је могуће владати читавим светом и ништа немати у резерви и не створити резервне аеродроме. Ту, вероватно, има неки трик. Не могу тако отмени људи да тако лако све проћердају.

        Али, авај, историјски пораз отмених џентлмена предодредио је њихов коначан пораз у свему. Данас Британија чак и Шерлока снима по мотивима руске екранизације (не верујете? - погледајте предстојећу Божићне емисију која је местимично снимљена дословце према „Шареној траци“).

        Узвишеност културе - то је лепо, али само док си жив. Кад умреш као Грци и Римљани твоју културу разграбе други, а ти си нечујан и налазиш се ту као декорација.

        Наши преци су одавно разумели ту тему - не буди леп, буди жив.

        Боље је бити жив и неправилно схваћен, и омрзнут, чак и од стране себе самог (зар је на свету мало успешних људи који сами себе мрзе?), него мртвац у туђем музеју, изложен као мумија и тајанствене погребне бисте фараона.

        Страшна Русија због нечег живи. Дивна Британија умире, изрођава се у реликт, већ је умрла - као империја. Можда је наша неотменост споредна последица оне тајанствености живота, оне неугодности која подстиче да се иде даље.

        Шта може да се учини пошто се изгради оклопни брод и добије битка за Британију? Да ли само да се лепо умре и остане у сећању?

        Шта може да се учини пошто се у космос пошаље човек и победи у најстрашнијем рату освајањем Берлина на јуриш. Да, уопште, уз ту лепу ноту такође треба умрети. Међутим, ми се суочавамо с тим да наш живот нама никако не одговара.

        Нас свуда сврби, дува, смеће и неред, нема никаквог одушевљења собом и ми приморавамо себе да живимо даље са вером да је нормалан људски живот пред нама.

        То трагање за животом на геолошкој плочи и приморава нас да се после сваког пада подижемо и крећемо даље. То је механизам бескрајне и ванвременске експанзије који тера Русију да живи и живи упркос жељи да се „меморализује“.

        То и није лоше. Ипак, боље је бити жив.

        Превела Ксенија Трајковић