ПРИЛЕПИН: Стрелков би био на првим странама кад би га у кавезу водили у Хаг

ИМА ЧАК И ОНИХ КОЈИ ПРЕДЛАЖУ ДА СЕ ПОРОШЕНКУ ДОДЕЛИ НАГРАДА ЗА МИР...

Пише: Захар ПРИЛЕПИН

• Живимо у свету буржуја и буржоаских вредности. Девет десетина медијског простора посвећено је пропаганди свега „прогресивног“, „успешног“, „либералног“, „демократског“ и прозападног
• Током протекле године ни један херој народне војске (Донбаса) није се појавио ни једном на корицама руских шарених магазина. То су људи које огроман део земље доживљава као нове националне хероје - а њих као да нема
• У реду, оставимо народну војску на миру, јер, то су „бандити“ и „терористи“ - али, сада у Сирији ратују прави руски официри, прави хероји, прави синови Отаџбине, стручњаци у свом послу - хајде да се опкладимо у флашу „ватрене воде“ да их нећемо видите на насловним страницама
• Оваква ситуација не постоји ни у једној европској земљи. Никада, ни у једном авиону ниједне европске земље, утолико пре у САД, неће вам понудити хрпу издања у којима се приповеда искључиво о томе како се аутори стиде због своје гнусне земље или због гнусних патриота те земље
• Ипак, најважније је, запамтите: иза свих набројаних руских издања стоје веома озбиљни финансијски кругови, а иза финансијских кругова стоје ови или они политички посленици који понекад доносе кључне одлуке 
• Ако они буду имали макар и најмању могућност да вас притисну и потчине - вас заједно са вашом „националном основом“, са вашим „лекцијама православља“, са вашом носталгијом за Савезом Совјетских Социјалистичких, са вашим Моторолом, са вашом матрјошком, са вашом балалајком, са вашим подвизима и официрима, са вашим расходима за армију, са вашим каспијским плотунима, са вашим „крим-је-наш“ и другим црвеним заставама и георгијевским тракама - они ће вас притиснути и потчинити            

        МНОГО преседања, авиони, возови. Све време неки часописи и новине миришу на јучерашњу штампарску боју, скрећу поглед и, хтео не хтео, прочиташ.

        Слика коју сам недавно склопио, током једног дана, искрена је, наметљива и неоспорна.

        У часопису који рекламира главне руске авио-компаније читам интервју писца фантастике који у пуном залету прича о томе да „Руси буквално ништа неће да раде“ (јао-јао), пати откуд нам таква лењост - „можда, наслеђе кметства“ (никад у животу он никоме неће испричати да је у САД ропство укинуто касније него у Русији), тугује за патриотским заносом и констатује - „тешко нама“ - књига Владимира Сорокина „Дан опричника“ (опричник - члан специјалне гарде цара Ивана Грозног, прим. прев.), постала је пророчка зато што ми у њој живимо.

        Ма, стварно?

        А зашто не у књизи „Доживљаји Незналице“? Или „Доживљаји Пинокија“? Мислим да у последња два случаја има више коинциденција.

        У готово главној државној новини читам опомену свим критичарима недавне „нобеловке“.

        Коментатор пише да је читао њен интервју и да у њему није приметио ништа што опањкава Русију. Па, у реду. Нобеловка сматра да су у Русији одгајили нови сој кметских свирепих људи, диви се гледајући фотографије „Небеске стотине“ (убијени демонстранти на кијевском Мајдану), а не диви се док гледа портрете убијених житеља Донбаса, прича како су Руси увек убијали Белорусе - а он „није приметио“. Тако је написао.

        Успут је сатро све који су у награди видели неки политички аспект. Шта вам је, нема уопште. Чиста уметност.

        У трећем листу, које су ми показали људи који у авиону пролазе поред путника са колицима „Свежа штампа! Штампа!“ - прочитао сам подругљиво размишљање другог литерате о смислу (тачније, његовом потпуном одсуству) руске експедиције у Сирији.

        Поред све љубави према том литерати ја у сваком петом његовом интервјуу наилазим на славопојке САД-у и никад нисам приметио да је покушао логички да објасни бар једну војну експедицију САД. Најмање трећина тог листа посвећена је сиријској ситуацији, а сви коментатори - нашла слика прилику. Сваки по мери талента и надахнућа, као да све наде полажу у речи „кад овде све пропадне“.

        Четврти и пети лист у већој или мањој мери обнављали су садржину прва три: донбаски ћорсокак, сиријски ћорсокак, ћорсокак националне самосвести. И још једном то исто - обрнутим редом.

        Шесто издање била су новине за коју пишем ову колумну. Једине новине, да кажем, од шест понуђених издања са „патриотским дискурсом“ у тренду, најзад.

        Путује патриотски ваљак и све на путу гњечи.

        Авион је слетео. На аеродрому може да се приђе киоску са штампом: можда је ту другачија ситуација…

        И, заиста се нешто нађе. Како да се не зачудиш, како да се не обрадујеш. Заправо, није могло остати непримећено на страницама једног листа појављивање колумнисте који читаву годину неуморно раскринкава руски милитаризам и одвратну царевину.

        Баците поглед на разнобојне корице листова и магазина за текући месец и без тешкоће  приметићујете двосмислене или директне најаве „новог Авганистана“, „перманентне изолације“и других симптоматичних ствари. Линк за интервју, на пример, аутора који је предложио да се награда за мир додели Петру Порошенку - зато што се он „бори за мир“, или најаву интервјуа са једном од гламурозних дива која је јако забринута због свега овдашњег и нада се да ће победити „здрав разум“ - који, наравно, тамо постоји.

        Будући да сам апсолутни и активни следбеник слободе речи и штампе, спокојно констатујем: ми живимо у свету буржуја и буржоаских вредности.

        Девет десетина медијског простора посвећено је пропаганди свега „прогресивног“, „успешног“, „либералног“, „демократског“, прозападног.

        Може се прочитати хрпа најтраженијих издања, а онда слегнути рамена и уверити се: гласове руске армије, гласове православне цркве, исто као и гласове свих осталих конфесија, гласове - ох, већ предосећам подсмех - сељака и радника, гласове  руских школа и гласове вишечланих породица у њима нећемо чути.

        Огромна већина становништва са својим становиштима, уверењима и проблемима налази се на периферији штампаних медија, у најбољем случају на њих могу показати климнувши главом: а они, - кажу, они ће такође настрадати, ако се нешто деси. Будале, заносе се. Руски медији тобоже описују наш живот, али при том, они као да у ронилачком оделу пливају усред нашег муља и на све гледају кроз монокл.

        Наравно, они се суздржавају, не испољавају ни мали део онога што би могли да покажу кад се не би плашили да ће мало добити по рукама.

        Али, током протекле године ни један херој народне војске (Донбаса) није се појавио ни наједном омоту руских шарених магазина. Јесте ли приметили? Људи, које огроман део земље доживљава као нове националне хероје - њих као да нема.

        А кад би Стрелкова у лисицама одвели у правцу Хага - онда би било. Тада - са задовољством.

        Зато на корицама магазина има глумаца, који због нечег играју руске војнике у филмовима и серијама. А касније, у својим интервјуима које као да су дали бескрајно уморним гласом, ти исти глумци се жале на умор од „патриотске пропаганде“ и уопште, осећају одбојност према свим тим топовима и добошима.

        А због чега се онда, младићу, на сцени прерушаваш у руског војника?

        Прерушавај се у нешто друго, у Деда Мраза, у медицинску сестру, у сарадника УН.

        Током протекле године могли смо више пута да видимо на првим странама федералних издања извођаче који су одлазили да одржавају концерте на територији где су распоређене војне снаге Украјине, али, наравно, на тим истим странама нисмо могли као демократску разноликост да видимо Јосипа Кобзона или Александра Скљара, који су наступали за народну војску.

        У реду, оставимо народну војску на миру, јер, то су „бандити“ и „терористи“ - али, сада у Сирији ратују прави руски официри, прави хероји, прави синови Отаџбине, стручњаци у свом послу - хајде да се опкладимо у флашу „ватрене воде“ да их нећемо видите на насловним страницама?

        Ознојени војници, бацају бомбе, брр.

        Такође нећемо видети ни изузетне ратне дописнике који су познати у читавој земљи и који, за разлику од многих глумаца, разумеју смисао таквих речи као што су „подвиг“ и „одважност“.

        Руске медије надзиру неуморни пацифисти, неумољиви атеисти, непомирљиви анти-империјалисти, присталице непопустљиве толеранције, богиње гламура, проповедници „нормалних вредности“ који никако не умеју овде да виде ни вредности, ни правила, само саме аномалије.

        Мислите ли да ћу да позовем да се та ситуација промени, сруши, сломи?

        Којешта.

        Кажу да нам је телевизија потпуно патриотска - ја код куће немам телевизор, нисам у току, али кажу да јесте.

        Верујем.

        Ипак, кад вам буду причали о „Северној Кореји“ и осталој „цензури“ - ви се према томе, ипак, мирније односите. Горе описана ситуација не постоји ни у једној европској земљи. Никада, ни у једном авиону ниједне европске земље, утолико пре у САД, неће вам понудити хрпу издања у којима се приповеда искључиво о томе како се аутори стиде због своје гнусне земље или због гнусних патриота те земље.

        Ипак, најважније је, запамтите: иза свих набројаних руских листова стоје веома озбиљни финансијски кругови, а иза финансијских кругова стоје ови или они политички посленици који понекад доносе кључне одлуке. 

        А оно што можете да видите на омотима и унутар луксузних часописа - то и јесу они: њихова душа, њихов сјај изнутра.

        Ако они буду имали макар и најмању могућност да вас притисну и потчине - вас заједно са вашом „националном основом“, са вашим „лекцијама православља“, са вашом носталгијом за Савезом Совјетских Социјалистичких, са вашим Моторолом, са вашом матрјошком, са вашом балалајком, са вашим подвизима и официрима, са вашим расходима за армију, са вашим каспијским плотунима, са вашим „крим-је-наш“ и другим црвеним заставама и георгијевским тракама - они ће вас притиснути и потчинити.

        Они за то све имају…

        Превела Ксенија Трајковић