ПРИЛЕПИН: Мене и ове што хвале Алексијевич више не повезује ништа осим руског језика

„МОЖДА БИ НАС ТРЕБАЛО РАСЕЛИТИ, ОДВОЈИТИ

- ДА ЈЕДНИ ДРУГИМА НЕ ЗАМАЗУЈЕМО ОЧИ“

Светлана Алксијевич

Пише: Захар ПРИЛЕПИН, руски писац и ветеран рата у Чеченији, као командир одреда специјалне полиције

        ПРОЧИТАО сам и пре неки дан, као и сваки други, дневне новости и схватио да се опет распадају на два дела.

        У првој „половини“ су вести и репортаже из Сирије. Тамо ратују руски официри - тамо су храброст и част, тамо је страшно, тамо се твори историја.

        У другој „половини“ сви хвале добитницу Нобелове награде за књижевност (Светлану Алксијевич), која - оне који је сада хвале - ни прекјуче, ни пре годину, ни пре три, ни пре 30 година није уопште занимала.

        У томе, вероватно, такође постоји нешто типично руско.

        Ми кад чујемо да је једва познати комшија добио чин генерала... одмах почињемо да тог хромог досадњаковића гледамо у другом светлу: ах, како је стасит, а како тек говори и како само како гледа! Људина!

        Зачуђујуће су ове новости што ишчитах.

        Можда би нас из ове две „половине“ ипак требало раселити, раздвојити једне од других?

        Шта има да ми даље једни другима замазујемо очи?

        Међу нама, изгледа, нема више ничег заједничког осим језика.

        Научили лос и кртица да говоре на истом језику. Гледају једно друго и мисле: а да о нечему ипак поразговарамо?

        Лос, шта ти ту, као лос, стојиш?

        А шта си ти запела кртицо? Шта ту, као кртица, ријеш?

        Ето, то им је цео разговор.