ПРИЛЕПИН: Ја и ови што из Русије подржавају Украјину немамо исте пријатеље

„И ОНИ ИМАЈУ РУСКУ ШИРИНУ, И ОНИ СУ СПРЕМНИ ДА ЗА ПРИЈАТЕЉЕ

И ДУШУ ДАЈУ, САМО...“

Пише: Захар ПРИЛЕПИН    

• Чим се таквима укаже на стварно стање у Украјини, они одмах, правећи поштену фацу, почињу да говори: „Да, та земља је болесна, та земља пролази кроз тежак период, постоје тамо одвратне ствари, али колико ћемо гледати преко туђег плота? Погледајте на ову земљу, нашу земљу. Корупција, дивљање у судовима, тужилаштвима и полицији, милитаризам, попови који се возе „мерцедесима“...
• Нама, заправо, лукаво говоре: она земља (Украјина) има шансе да се извуче, док ми - без потпуног тумбања - немамо никакве шансе. Код нас је: ужас без краја. И, то говоре они који у том „ужасу без“ краја издају своје књиге и певају своје песме. И не пада им на памет да га напусте...
• Свако од оних који предлажу да Украјину оставимо на миру и да се позабавимо „својим пословима“, у суштини упорно набацују: у Донбасу и на Криму не живе наши људи, то нису наши рођаци, они нису исто што и ми, тамо живе људи који су нам туђи, то су туђи проблеми, њихова је историја другачија. На уво нам шапућу: „Оставите их све, оставите...
• Говоре нам да научимо да живимо људски. Живети људски значи: не живети само унутар свог живота, постајати већи него ти је било намењено, бити дарежљивији него што је дато рођењем, бити јачи него што си сам себи представљао да је могуће. А све што је најбоље у руској историји и у руској уметности - породиле су управо таква ширина, та бескрајност и спремност за жртвовање      

        СВАКИ пут се у споровима међу нама понавља једна те иста логика, ако је уопште умесно да се то зове логиком.

        Чим за ревере буде ухваћен неко од присталица кијевског Мајдана, украјинске „антитерористичке операције“ (против Донбаса) и слободе за Савченко - па му кажу „Погледај шта се тамо у Украјини догађа“ - он одмах, правећи поштену фацу, почиње да говори: „Да, та земља је болесна, та земља пролази кроз тежак период, постоје тамо одвратне ствари, али...“.

        Од овога места почиње унапред припремљена песма: „... али колико ћемо још гледати преко туђег плота? Погледајте на ову земљу, нашу земљу. Корупција, подмићивање, дивљање у судовима, тужилаштвима и полицији, милитаризам, попови који се возе „мерцедесима“...

        Нама, заправо, лукаво говоре: она земља (Украјина) има шансе да се извуче, док ми - без потпуног тумбања - немамо никакве шансе. Код нас је: ужас без краја.

        Не бих да се спорим око тога колико је код нас све ужасно. По правилу, они који такве ствари говоре - говоре их у Русији, у којој штампају своје књижице, певају своје песме и изводе своје плесове, што значи да храбро издржавају „ужас без краја“, мада би могли да себе ослободе таквих мука.

        Ствар уопште није о нашем ужасу, колико год било велико и одвратно наше домаће скотство. Ствар је о елементарном подметању: пошто је код нас све глупо и лоше - то значи да никаква права немамо.

        Из овога они изводе да нико нема право да подржава ни Крим, ни Донбас, Сирију или Јерменију и све тако, списак је бескрајан, а свим тим се могу бавити само неки други људи, друге земље и друге снаге.

        Овакво бескрајно навлачење се „производи“ из месеца у месец, из дана у дан. Из једног новинског коментара у други, из једног интервјуа у други, сели се ова аномална и малоумна логика.

        А њу је - без нарочитог труда - могуће довести до потпуног апсурда.

        А ви, лажови и поштењаци, који гурате нос у живот земље - у животе Кримљана, у живот Доњецка или Луганска - да ли је у вас лично све одавно у најбољем реду? Нисте ли оставили своје жене, да ли су вам деца нахрањена, да ли имате здраву јетру, да ли сте платили порез? Држите ли ви лекције другима зато што сте већ проглашени за светитеље?

        Да или не?

        Ако није све баш у реду, што сте онда разјапили уста. Пожурите да се поправите, да лечите свој лични „ужас без краја“. Тек када се вратите - бићемо спремни да вас саслушамо.

        Кажете да је ово идиотска логика? Слажем се. Али, и ваша логика је такође идиотска.

        Свако од оних који предлажу да Украјину оставимо на миру и да се позабавимо „својим пословима“, у суштини упорно набацују: у Донбасу и на Криму не живе наши људи, то нису наши рођаци, они нису исто што и ми, тамо живе људи који су нам туђи, то су туђи проблеми, њихова је историја другачија.

        На уво нам шапућу: „Оставите их све, оставите... Бавите се крововима својих кућа, својим камионима за дуге вожње, својом жандармеријом“

        Све ово нам продају за хуманизам и за „немешање у ствари које нас се не тичу“.        

        Само, све је ово лаж, а они су лажовчине.

        Свима је стало до нас, а нама је стало - до свега. Сами сте нам рекли: да је ово глобализам.

        О глобализму сте нам сами причали. У стилу: живимо у заједничком и отвореном свету, заједно лечимо заједничке ране у отвореном свету, заједно лечимо заједничке и отворене ране“.

        Руси су ишли да покоравају Јужни и Северни пол, руски императори су слали експедиције на крај света - а за све то време код нас је било хладно и гладовало се, ужас без краја.

        Морамо, како нам говоре, да научимо да живимо људски.

        А то и значи живети људски: не живети само унутар свог живота, постајати већи него ти је било намењено, бити дарежљивији него што је дато рођењем, бити јачи него што си сам себи представљао да је могуће.

        Све што је најбоље у руској историји и у руској уметности - породиле су управо таква ширина, та бескрајност и спремност за жртвовање.

        Уосталом, и ви демонстрирате исту безграничност и штедрост. И ви сте спремни да за своје пријатеље и душу дате.

        Само, имамо различите пријатеље.