Прилепин: Богатства Русије да попуњавају државни буџет, а не места на Форбсовој листи богаташа

РУСКИ ПИСАЦ СРЕДЊЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СМАТРА ДА ЊЕГОВА ЗЕМЉА, КАО У БАЈКАМА, ОПЕТ СТОЈИ НА РАСКРШЋУ

• Верујемо да држава треба да исповеда експанзију - културну, и, ако је потребно, политичку; и да безуслово сноси одговорност за сваког Руса и било ког другог представника Русије који се нашао у невољи изван наше земље. Али највише, за милионе Руса
• Верујемо да држава треба да зацрта себи највише циљеве, јер у Русији живи народ који има велику снагу и велики потенцијал
• Само се „лева економија“ може одлучити на то да се у Русији изгради невероватни, невиђени свет - на пример, нешто између „византизма“ Константина Леонтјева, јесењинске „земље“ и света раних књига браће Стругацки
• Ми тражимо јаку државу, створену од стране научне и војне аристократије, од науке која презире „интерес“ и која ради на суперидеји
• Захтевамо јаку и самосталну цркву одвојену од државе, која ватрено проповеда аскетизам и која га се придржава - уз спољашњу лепоту црквене декорације, што је свестан и разуман данак традицији

Пише: Захар ПРИЛЕПИН

         БУДИМО искрени: руској власти не успева да постане „левља“. У влади има и добрих момака, али сви они потичу из 90-их, и свако спомињање социјализма их плаши.

         Међутим, у Русији живе милиони људи који мисле другачије. Или, људи који ће у блиској будућности мислити другачије - нарочито ако им се све лепо објасни.

         Сви нормални људи у Русији желе слободан и достојанствен живот. Али, често ми једноставно не схватамо, где тражити тај достојанствени живот.

         Ми изнова стојимо, као у бајци, пред каменом на раскрсници, одакле се може и лево и десно.

         Либерали се представљају као да су најнапреднији елемент у држави.

         Један од њих може бити хипстер, други - модни новинар, а трећи - министар у влади. Споља су различити, а у суштини - исти.

         Ови момци воле да кажу да бити левичар - значи: узети и поделити.

         По свему судећи, наши опоненти третирају историју као филм, који се може узети из видеотеке и пустити.

         Укључиш - и опет Лењин на оклопњачи, ЧК, грађански рат, колективизација, борба против космополитизма.

         Али, живот - није филм, њега не можеш да пустиш поново, чак и ако то пожелиш.

         То су најбоље схватили у Скандинавији. Рекли су: за нас нема негативних идеја. За нас нема, рекли су тамо, свих оних глупости на тему „знамо како се све то завршило“. Ако важеће економске идеје имају везе са социјализмом - то значи да их треба применити.

         Па су стога од Совјетског Савеза узели основну ствар - државни сектор у кључним областима привреде и опште социјално благостање. Узели су оно што је прво измишљено у Совјетском Савезу, што до тада није имала ниједна земља у светској историји.

         У скандинавским земљама су најмање понављали наше либералне глупости да „социјализам морамо градити, а капитализам само применити“.

         Ми смо „само примељивали“, ослањајући се на саморегулативно  тржиште, конкуренцију и остале „социјал-дарвинизме“ – и добили смо шта смо добили. Они су градили, и на крају остварили благостање.

         Како?

         На пример, Норвешка је нашла нафту, много нафте. Али, њу експлоатишу државне компаније. Тржиште је заштићено увозним дажбинама, а пољопривреда се субвенционише кроз систем квота.

         Финско чудо је изграђено на рачун директне планске интервенције државе у шумарство и бродоградњу.

         Шведска – земља која је очигледно наследила све најбоље од совјетског система – има бесплатну медицину и образовање. Трећина становништва ради у сектору државне економије. Тамо не важи слоган „Ко ради – тај једе“. Напротив, тамо цвета „уравниловка“. Чак је и порески систем, по нашим руским стандардима, једноставно бруталан. Богати плаћају много за опште добро, таква им је судбина.

         А само наша вољена земља подстиче милијардере, сувише често не примећујући свој понижен и увређени народ, остаје у заточеништву неолибералних илузија које су нас већ довеле до многих и многих катастрофалних последица. При чему за те катастрофе није кажњен ни један једини либералани активиста, чак напротив, сви су они представници владајућих и опозиционих елита, и сви они у исто време сматрају да живе у „погрешној земљи“, у којој лош, погрешан, антилиберални Кремљ спречава изградњу доброг, лепог и успешног тржишног либерализма.

         Из неког разлога, нико не размишља о томе да либерално-капиталистичке реформе, које су се десиле на целој јтериторији бившег Совјетског Савеза и у великом броју земаља социјалистичког блока – генерално нигде нису успеле.

         Летонија, Литванија, Естонија, Грузија, Молдавија, посебно богата Украјина – све су у великој већини депресивне земље, са животним стандардом који сигурно није виши, него много нижи од стандарда у Русији. У тим земљама нема никаквог руског Кремља! Напротив, тамо делују одлични либерални саветници, стручњаци ММФ-а, другови из САД, помоћници из Велике Британије, пријатељи из Немачке.

         Пољска, Румунија, Бугарска, земље бивше Југославије - ниједна од њих не показује прогрес којим се могу похвалити земље „скандинавског социјализма“.

         Разговори о томе да имамо лош режим, да имамо корупцију, генерално нас често скрећу са главне теме.

         Све то постоји, али примарни и даље остаје поредак ствари: имамо капиталистичку економију, и тачка.

         Као што је недавно рекао мој пријатељ: „Ово није Русија, пријатељу, ово је капитализам“.

         Ако не будемо „скретали у лево“ нећемо успети да исправимо много базичних ствари, које захтевају исправку.

         Власт се, с једне стране, бави „славјанофилским шарлатанством“ (по Троцком), с друге „замрзава Русију“ (по Победоносцеву) – али генерално људи, који нама владају, подржавају статус кво успостављен 90-их година: у којем су богати богати и нису део руске националне, већ ненационалне финансијске елите, а остали добијају минималне дивиденде због чињенице што су рођени у Русији, и то им је наводно довољно.

         Не, није нам довољно.

         Ми сматрамо, да имамо право на државу.

         Да треба да се деси разумна деприватизација. Да главна национална богатства треба да буду враћена народу – да се њима попуњава државни буџет, а не места на „Форбсовој“ листи.

         Верујемо да је играње на неотесаност и плиткоумност, која је данас актуелна у руским медијима и руској, назовимо је тако, масовној „култури“ - злонамерна и монструозна.

         Јер, плиткоумност је, како су давно рекли паметни људи, један од заштитних знакова ђавола.

         Верујемо да држава треба да сесмишљено бави оним што јој не доноси видљиве користи: руским селом, напуштеним моноградовима, инвалидима и сирочићима, свима оним заборављеним и напуштеним брига о којима ће, на крају крајева, спасити нас саме.

         Верујемо да национална елита морају бити научници, војници, радници – а не представници „забавног сектора“.

         И на крају, верујемо да све наведено апсолутно не противречи исправном, поштеном и достојанственом животу становништва Русије.

         Напротив,  у снажној држави живе снажни и мирни грађани.

         Међутим, да би се све то постигло, неопходно је сачекати „леве“.

         И чекаћемо „леве“.

         Превео: Срђан Ђорђевић