Они у Москви које подржава Запад - „путинисте“ би и лустрирали и претварали у млевено месо

А НИСУ ТО ЛУДАЦИ КОЈИ НА КЛУПАМА ЛУДНИЦЕ

ЈЕДНИ ДРУГИМА ИЗЛАЖУ СВОЈЕ ФАНТАЗИЈЕ...

• На радио-станици Ехо Москве валкире револуције јавно расправљају, кога и како ће лустрирати. А Алексеј Венедиктов, шеф те радио-станице, која је још увек „национално добро“, спроводи гласање - ко и како ће ући у фамозни Комитет јавног спаса: Гари Каспаров, (бивши министар финансија Алексеј) Кудрин, (амерички фаворит Алексеј) Наваљни или Михаил Ходорковски. Како је Комитет јавног спаса - озбиљна институција (у револуционарној Француској је био задужен за хапшења и гиљотину) у тој анкети као кандидат за улогу Робеспјера предњачи Ходорковски
• Пошто Путинови противници нису успели у Кијеву, они ће покушати да Москву претворе у Кијев. А у свету има довољно оних који су спремни да им добровољно помогну
• А будимо искрени: ми данас нисмо спремни да се одупремо овој опасности (суштина стејтдепартманских револуција је у томе да се отпор не може поверити органима за спровођење закона, јер они обично или не добију наређење, или се разбеже)...

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

        КОЛИКО често се осећате као шницла?

        Ја лично - пет пута на дан. Сваки пут, када читам блогове, и не само блогове, већ и чланке угледних кандидата за наше „ослободиоце од диктатуре“, о томе како ће мене, и мени сличне, обесити, претворити у прах и пепео, послати у ланцима у Кијев, у најгорем случају - лустрирати. Нисам толико забринут, колико морам да рачунам на тужну чињеницу да ови који пишу нису градски лудаци који на клупама луднице дискутују о својим фантазијама.

        У горе поменути недалеки град (Кијев) такође су ушли такви падавичари говорећи свима да ће убијати непријатеље, а задовољни познаваоци локалне политике објашњавали су да се ништа слично не може десити, јер је тамо „другачија политичка култура“ и да ће се сви са свима договорити.

        Падавичари су на крају освојили власт, уништили сваку опозицију и почели да убијају непријатеље.

        Неки од тих самозадовољних познавалаца локалне политике сада просјаче на парадама у Москви, а други - популарно објашњавају: зашто је убијање непријатеља - мудро, зашто их треба спржити „молотовљевим коктелима“ и зашто је правично. А још на одговарајућим местима бацају пену, која се не разликује од природне.

        Не бих желео да будем ни у категорији спаљених, ни у категорији оних који просјаче, ни у категорији оних којима пена избија на уста.

        Зато сам принуђен да озбиљно размотрим могућност да будем бачен у машину за млевење месе. А и читаоцу препоручујем исту озбиљност, јер са вероватноћом од 86%, он је исто као и ја, „ватник“, „рашиста“ и „стока“...

        Довољно је пратити најновије (нажалост, least, but not last) дискусије у либералном сектору нашег политикума, и схватити: тамо друге теме, осим месопрерађивачких, не постоје.

        Гари Каспаров дискутује са (новинаром) Олегом Кашином о томе, каква ће бити „постпутинска Русија“ у смислу свих врста забрана „преосталим путинистима“. Никаве постпутинске Русије неће бити, јер без Путина Русија ће се самоликвидирати, убеђује Денис Драгунски, кога су од детињства научили како се тајна открива и да је боље не играти се шпијуна Гадјукина, већ говорити истину одједном.

        На радио-станици Ехо Москве валкире револуције јавно расправљају, кога и како ће лустрирати. А Алексеј Венедиктов, шеф ове радио-станице, која је још увек „национално добро“, спроводи гласање ко и како ће ући у мистериозни Комитет јавног спаса: Каспаров, (бивши министар финансија Алексеј) Кудрин, (амерички фаворит Алексеј) Наваљни или Ходорковски. Како је Комитет јавног спаса - озбиљна институција (у револуционарној Француској он је био задужен за хапшења и гиљотину) у овој анкети као кандидат за улогу Робеспјера предњачи Михаил Ходорковски, који не само да уме да помера пијуне на табли, већ уме и градоначелнике да „лустрира“ (алузија на оптужбу да је наредио убиство градоначелника Њефтејуганска).

        Тај главни и одговорни уредник ме је убеђивао да је његова анкета - у ствари хумор, али нама, потенцијалним шницлама, није до шале.

        У свој овој баханалији фантазија о лустрацији, одсецању глава и потпуној „нормализацији Русијице“ збуњује једино ово: ја никако себе не могу да замислити да овако говорим о другој страни.

        Разговори о томе како ће доћи патриоте и срушити крвожедну гиљотинуру, а заговорнике лустрације прогнати у манастир под надзор протојереја и јеромонаха, сматрају се недозвољеним већ годинама.

        Не тако давно један мој пријатељ је написао веома дискретан текст о перспективама организованог отпора у случају државног преврата, сличног украјинском, и желео је да га негде објави.

        „Пријатељу! Обриши га одмах! - повикао је на њега један његов пријатељ. - И одмах форматирај диск! Заборави да си га уопште написао! О таквим темама се може дискутовати само шапатом у подруму! И управо ово је разлог зашто ће, ако се не дај Боже, тако нешто догоди у Русији, они мобилисати стотине бораца, а ми нећемо бити спремни... Јер ако дискутујете - значи да само седите“.

        Не тако давно високи државни званичник је рекао да власт неће допустити улазак у Думу никаквим екстремистима. И сада напомињем - нико не примењује ову изјаву према екстремистима који јавно, ни од кога се не кријући, дискутују о томе како ће судити и вешати присталице ове власти.

        Сви су сматрали да се претње не односе на оне „екстремисте“ који имају размимоилажења са шефом државе - у крајњој мери по фундаменталним стратешким питањима.

        Док наш политички систем притиска све остатаке неофициозног лојализма, количина запаљивог материјалом на другој страни се нагомилава.

        Многи су обратили пажњу на бучни раскол екстремиста у Кијеву (напомињем да је у Кијев екстремизам мејнстрим) са лутајућим екстремистима из Москве. Кијевљани су рекли такозваној браћи по мржњи према „колорадима“ (увредљива реч за Русе која значи „кромпирова златица“) да они нису никаква браћа, већ да су сви „рашисти“ и „Путинови робови“.

        Ово изгледа смешно, поготово забавно делује разочарење на лицима оних који су већ научили украјински и замислили да су, заједно са Меријом Гајдар, гувернери западних области те земље. А онда их је задесио такав распад.

        Међутим, нама тај раскол не доноси ништа добро, јер ће сада читава маса неуспелих гетман-стражара нагрнути преко границе назад у Москву тражиће свој капут (опростите - кошуљу) овде.

        Пошто нису успели у Кијеву, они ће покушати да Москву претворе у Кијев. А у свету има довољно оних који су спремни да им добровољно помогну.

        И хајде да будемо искрени: ми данас нисмо спремни да се одупремо овој опасности (а суштина стејтдепартманских револуција је у томе да се отпор не може поверити органима за спровођење закона, јер они обично или не добију наређење, или се разбеже)...

        Ми чак нисмо спремни ни да озбиљно разговарамо о томе шта ћемо ми као грађани радити ако почну да нас деру... опростите - ослобађају.

        Превео: Срђан Ђорђевић