НОВИ РОМАНОВ: Можда Русија неће постати монархија за нашег живота, али ће то опет бити

РУСКИ ПРИНЦ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК ГЕОРГИЈЕ МИХАИЛОВИЧ:

ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКИ СИСТЕМ ВОДИ ДЕГРАДАЦИЈИ

Георгије Михаилович Романов

• Рушење монархија у ХХ веку довело је на власт тоталитарне режиме који су унесрећили десетине, ако не стотине милиона људи. Данас, видимо да систем либерално-демократских погледа и политичких метода води ка декаденцији и деградацији
• У демократија се дегенерише у нове форме тоталитаризма који личност човека ставља под апсолутну контролу и самим тим је поробљава
• У новој етапи историје, раније или касније, схватиће се ограниченост и узалудност материјалистичког рационализма и потрошачког егоизма.  Тада ће доћи време ренесансе традиционалних вредности, међу којима легитимна монархија заузима једно од првих места. Зато, монархистичка идеја која има велику прошлост, несумњиво има и велику будућност
• Обнављање монархије преурањено. Време несклада, свеопште равнодушности, крајњег индивидуализма и тежње за неодговорном и безграничном слободом уистину пролази. У потрази за изласком из кризе многи људи теже јачању државне власти. Ипак, за обнављање монархије то није довољно
• Монархија није једна од партијских доктрина, тим пре, није диктатура неке јаке личности. Монархија је - укупност духовних и културних вредности које су се развиле током векова, систем традиционалних метода управљања, скуп идеја, заснованих на вери, части и служењу. Зато се она не може обновити помоћу некакве политичке комбинације

         ЊЕГОВО Царско Величанство - Принц Престолонаследник и Велики Кнез, Георгије Михаилович, одговорио је на питања главног уредника листа „Монархист“ из Санкт Петербурга.

         Ваше Царско Величанство, Ви сте наследник, настављач велике Династије која ове године обележава 400-годишњицу. Шта то за вас значи?

         - Сви људи треба да памте своје претке и да настоје да их буду достојни. Да следе њихов пример у ономе што су они учинили добро, корисно и херојски. И да извуку поуку из њихових грешака и грехова.

         Неко више зна о својим прецима, неко мање. У том смислу ја сам имао среће: историја нашег рода позната је безмало 700 година, од којих су веше од 300 моји прародитељи управљали Русијом. Родбинске везе са другим династијама повезују нас са светском историјом од давних времена. 

         Свој дуг према сународницима и према мојој мајци, према свим мојим прецима и потомцима, видим у томе да чувам углед и част Романових. Настојим да се наша традиција и духовне вредности очувају и да служе Отаџбини при сваком државном уређењу. Дужан сам да што више сазнајем о својој родној земљи, да усавршавам руски језик, да улажем максималан напор да бих донео реалну корист сународницима, пре свега онима којима је помоћ највише потребна.

         Истовремено, као наследник Руског Императорског Дома, који је унео неоспоран допринос у живот наше земље, сматрам да са правом очекујем да оцена  мојих дела и речи, па и најозбиљнија - неће бити бездушна, злобна, политизована, већ родбинска. И да ће ме моји суграђани подржати у ономе што је добро. А ако нешто учиним како не треба, ако нешто не научим одмах или нешто не схватим одмах, да ће се према томе односити са братском љубављу и разумевањем судбине наше династије која је толико година провела у присилном изгнанству.

         Православно - монархистичка традиција броји много векова. Шта ви мислите о прошлој и будућој идеји монархије?

         - Идеја монархије је идеја Државе-Породице на челу са истинским оцем или мајком нације. Уређење засновано на тој идеји може пролазити периоде успона и пада, али сама идеја увек ће постојати, док постоји човечанство. Криза монархије није се одвијала и не одвија се изоловано већ заједно са кризом свих традиционалних вредности - религије, породице, државног суверенитета и националног идентитета. 

         Револуције и ширење републиканског облика владања нису спасили човечанство од страдања и сиромаштва, пре су их појачали. Управо је рушење монархија у ХХ веку довело на власт тоталитарне режиме који су унесрећили десетине, ако не стотине милиона људи. Данас, видимо да систем либерално-демократских погледа и политичких метода води ка декаденцији и деградацији. У Западном свету одвија се поларизација ставова: са једне стране доводе се до апсурдних крајности либералне позиције, а са друге  - у форми протеста шири се ксенофобија, нетрпељивост према другачијем мишљењу  и склоност да се проблеми решавају насиљем и вандализмом. У међувремену либерална демократија се дегенерише у нове форме тоталитаризма који личност човека ставља под апсолутну контролу и самим тим је поробљава.

         По мом дубоком уверењу, управо историјска, законита, наследна монархија омогућава да се нађе равнотежа између слободе и поретка, традиције и захтева садашњости, интереса државе и права појединца. Ја не желим да кажем да је монархија панацеја против  свих социјално-политичких и економских болести човечанства. Али, то је онај пут на којем најефикасније може са  њима да се бори.

         У тешком тренутку у породици је много лакше постићи сагласност и узајамну подршку него у окружењу партнера које повезује само заједнички посао и добит. У монархији има много више повезаности, заснованих на љубави, вери, части и дужности, које спајају нацију у јединствену целину, него у републици где се поменута осећања и уверења поимају као анахронизам. 

         У новој етапи историје, раније или касније, схватиће се ограниченост и узалудност материјалистичког рационализма и потрошачког егоизма.  Тада ће доћи време ренесансе традиционалних вредности, међу којима легитимна монархија заузима једно од првих места. Зато, монархистичка идеја која има велику прошлост, несумњиво има и велику будућност.

         У једном од својих првих интервјуа, још као младић, рекли сте да међу Руским Царевима - Вашим прецима, посебно поштујете Цара Петра Великог. Да ли су се временом промениле Ваше симпатије?

         - Ја не престајем да се одушевљавам вољом и енергијом мог великог претка и његовом спремношћу за самопожртвовање.  Он је много захтевао од других, али од себе највише. Чак је и његова смрт постала симбол тих особина, зато што се он смртно разболео спасавајући у зимско време војнике из залеђене воде, који су били на насуканом бродићу. 

         Петра Великог оптужују због прекомерне привржености западном искуству. Те оптужбе постају посебно популарне када у односима Русије са Западом наступи захлађење. Ипак, не треба да заборавимо да Петар I није само формално преузимао све страно, не бирајући, већ је увек деловао искључиво у интересу Русије. Спроводећи своје реформе он није хтео да учини Русију згодном и послушном према Западу. Напротив, он је позајмио западно искуство да би ојачао своју земљу, учино је самодовољном и у сваком погледу конкурентом.

         Петар I је, наравно, чинио и грешке. У понечему је претеривао. После толико година лако је о томе судити. Ипак, као резултат његове владавине  Русија је добила статус велике силе, решила вишевековни проблем изласка на Балтичко море, основала Руску флоту и регуларну армију и остварила много других реалних достигнућа. Нису га случајно дубоко поштовале такве патриоте као што су Ломоносов и Пушкин којима се не може приговорити сувишно „западњаштво“.

         Од предака који изазивају моје посебне симпатије, сем Петра I, поменуо бих још и Александра Невског, Јована III, Николаја I и Александра III. Ти суверени, сваки на свој начин, били су оваплоћење позитивних особина својствених Руским Монарсима. 

         Према недавној анкети јавног мнења, скоро четвртина руских грађана није против обнављања монархије у нашој земљи. Видите ли ви могућности за њено успостављање и како замишљате будућу монархију?

         - Ја потпуно схватам да је сада обнављање монархије преурањено. Време несклада, свеопште равнодушности, крајњег индивидуализма и тежње за неодговорном и безграничном слободом уистину пролази. У потрази за изласком из кризе многи људи теже јачању државне власти. Ипак, за обнављање монархије то није довољно. Потребно је да се схвати да нису све ауторитарне власти монархије, а тоталитаризам је дубоко стран и непријатељски расположен према монархистичком погледу на свет. 

         Монархија није једна од партијских доктрина, тим пре, није диктатура неке јаке личности. Монархија је - укупност духовних и културних вредности које су се развиле током векова, систем традиционалних метода управљања, скуп идеја, заснованих на вери, части и служењу. Зато се она не може обновити помоћу некакве политичке комбинације. Ни насиље, ни завера иза кулиса са утицајним силама, ни популистичко коришћење тренутног таласа расположења у друштву не могу довести до обнављања монархије.

         Не сумњам да монархија у Русији има будућност. Можда се њено обнављање неће десити за нашег живота. Ипак, то ће свакако бити савремена, легитимна, наследна монархија која се брзо развија.

         Монархија, религијски заснована на Православљу, али обезбеђује слободу свим традиционалним вероисповестима и неверујућим грађанима. Монархија, којој је додељен довољан оквир овлашћења, али се ослања на систем демократских институција свих нивоа.

         Монархија апсолутно ванпартијска, која је компатибилна са сваким друштвено-економским уређењем и која реализује независну арбитражу  између свих политичких, социјалних, националних и верских заједница и група на основу права и праведности.

         Монархија која гарантује спој традиционалних начела и здравог конзервативизма са константном ефикасном модернизацијом. Друге, личне моменте непотребно је предвиђати. Живот ће сам навести на форме и нијансе оличења монархистичког принципа у савременим условима.

         Превела Ксенија Трајковић