Нека прочитају бар они који су гледали руске филмове „Брат” и „Брат 2”
ПРИЛЕПИН: ПОЧЕЛО ЈЕ КАД ЈЕ ЊИХОВ ЈУНАК – ДАНИЛА БАГРОВ - СТИГАО У ДОНБАС, А ИДЕ И У СИРИЈУ
- Јунак тих филмова Алексеја Балабанова - Данила Багров — симбол је руског националног карактера, храбрости, лење, али истовремено силовите агресије, спремности да се заузме за своје, симбол једноставности, дубине, самоироније
- „Брат Данила” је био огроман аванс свима нама. Он још није постојао у стварности. Балабанов је њиме показао да Рус може пешке да дође до највише америчке власти и да никакве тајне службе ту непобедиву Америку неће спасити. У том тренутку све је било потпуни блеф, бајка. Па, и сада остају сумње, али их је мање
- Али, брат Данила је изашао из рушевина и одједном се створио прво у Севастопољу, затим у Донбасу, а сада као да се спрема и у Сирију; добро да није кренуо пешке на највишу америчку кулу. Могли смо да видимо Данилу на доњецком аеродрому, исто се смешкао као и увек, убацивао нови шаржер и читао оно своје: „… сваки класић у пољу… све је то моје, рођено…». Он није радио ништа ново, понашао се исто онако као у филму Балабанова. Онако како је обећао
- Поводом Донбаса говоре да су патриотизам су измислили ниткови, који користе масе за своје циљеве. Мене у свим таквим причама увек дирне једно: када људи говоре такве ствари, да ли они заиста искључују критичко мишљење или оно код њих никада није ни било укључено? Јер: да ли су патриотизам у Украјини такође измислили ниткови? Или тамо, можда, нема патриотизма? А патриотизам у САД ко је измислио? Или пацифиста треба да буде само у Русији и више нигде?
Пише: Захар ПРИЛЕПИН, писац
СТИЧЕ се утисак да смо све заборавили.
А ми све памтимо.
Прво је био филм „Брат”. Затим је био „Брат 2”.
Појавио се њихов јунак Данила Багров — као симбол националног карактера, храбрости, лење, али истовремено силовите агресије, спремности да се заузме за своје, симбол једноставности, дубине, самоироније.
Како је 90-тих велики Балабанов (Алексеј, режисер и сценариста „Брата” и „Брата 2”) могао да предвиди оно што је дошло после?
„Брат” је био огроман аванс свима нама.
Данила још није постојао у стварности.
Успут је Балабанов довео у сумњу легитимност новог руског богатства (лик Маковецког), патриотизам спортских љубимаца — нагласивши њихову ситну прорачунатост меркантилност (то је онај хокејаш, не сећам се како се зове, који се пожалио да му Данила није донео све до последњег долара).
Штавише, режисер је показао да Рус може пешке да дође до највише америчке власти и да никакве тајне службе ту непобедиву Америку неће спасити.
У том тренутку све је било потпуни блеф, бајка. Па, и сада остају сумње, али их је мање.
И, наравно, сви се сећамо портрета „бандероваца” за спрдање (тамо нам се први пут јавља Сашка Били!) и речи које су постале крилатица: „Још ћете ми платити за Севастопољ!”...
Али, брат Данила је изашао из рушевина и одједном се створио прво у Севастопољу, затим у Донбасу, а сада као да се спрема и у Сирију; добро да није кренуо пешке на највишу америчку кулу.
Могли смо да видимо Данилу на доњецком аеродрому, исто се смешкао као и увек, убацивао нови шаржер и читао оно своје: „…сваки класић у пољу… све је то моје, рођено…»
Он није радио ништа ново, понашао се исто онако као у филму Балабанова. Онако како је обећао.
На крају нисам баш схватио зашто су се наше рок звезде толико зачудиле због свега што се догодило.
Сећамо се обесхрабреног лица Вјачеслава Бутусова, када је он у друштву неколико рок звезда, на самом почетку кримске и донбаске приче, нешто говорио о миру.
Бутусов је велики човек, аутор неколико великих песама, и те песме, док људи певају на руском, никада неће бити заборављене.
Али, зар је Бутусов, када су се његове песме свирале „Браћи” мислио да је све то тек постомдерна? Да је то све нека игра? Да је шала?
Балабанов није говорио да се шали...
Патриотизам су, наравно, измислили ниткови, који користе масе за своје циљеве. „Ја сам пацифиста” — говорио је Михаил Борзикин.
Мене у свим тим причама увек дирне једно: када људи говоре такве ствари, да ли они заиста искључују критичко мишљење? Или оно код њих никада и није било укључено?
Зато што се ту одмах јавља питање: да ли су патриотизам у Украјини такође измислили ниткови? Или тамо, можда, нема патриотизма? А патриотизам у САД?
А пацифиста треба да има само у Русији? Не треба више нигде?
А опозицију и борбу за слободу, укључујући Мајдан, или Болотни трг — да ли су и њих измислили ниткови?
Уосталом, знам одговор: ниткови су измислили само патриотизам у Русији. У пристојним земљама ниткови не утичу ни на шта. Они се, наравно, понекад појављују и тамо, али генерално… то су, по правилу, руске провокације.
Провокације руских ниткова, ако ћемо прецизније.
„Да нема Русије — ничег таквог не би било”.
Зато: опрости им, Украјино.
И због Балабанова такође, узгред, опрости.
Борзикин, који је дао своју песму за албум за филм „Брат 2”, морао је да узвикне:
- Моју песму? За тај срамни филм? Носите се! Патриотизам су смислили ниткови! Ја сам пацифиста! И немојте да се усудите да дирате Севастопољ! Слава Украјини!
Али, ни он то није учинио...
...Истине ради, навешћу и други пример.
Недавно сам разговарао с фронтменом групе „Крематориј” Арменом Григорјаном, који је, генерално, веома дуго, као и већина нас, био строг према руској власти.
Нормално, питао сам га: Армене, видите, снимљен је филм „Брат”, а после њега и наставак „Брат 2”, у њима се између осталих могла чути и ваша песма, коју ви још увек са великим успехом изводите на концертима… Не плаши ли вас што је филмска реалност Балабанова постала реалност? Не плаши ли вас што је „брат” Данила Багров — дошао?
Григорјан је истог тренутка, као да је очекивао питање, веома мирно, са својим препознатљивим осмехом одговорио:
- Не. Не плаши.
Одрасли човек, што би се рекло...
