Наркоманија, игроманија, кредитоманија...

ЈЕДНА ОД ОСНОВНИХ ОБАВЕЗА ДРЖАВЕ ЈЕ ДА СТВОРИ УСЛОВЕ

ДА ЗА СВОЈЕ ГРЕШКЕ ПЛАЋАМО ПО ПРИХВАТЉИВОЈ ЦЕНИ

Пише: Михаил ДЕЉАГИН, директор Института за проблеме глобализације

• За последње три године проценат грађана Русије који имају неизмирене обавезе по кредитима нарастао је са 22 на 29 одсто. Четвртина корисника кредита на сервисирање и њихово гашење троши од четвртине до половине месечних прихода, 12 одсто - банкама даје од половине до три четвртине дохотка, а још 6 одсто - више од три четвртине
• У поређењу са очајном 2009. годином - бележи се пад платежне способности зајмопримаца са 61 на 41 одсто, док је удео оних који се плаше да ће пробити рокове скочио са 27 на 48 одсто
• Држава треба да отпочне са пооштравањем услова кредитирања становништва и тиме битно смањи ризик да грађани Русије падну у дужничко ропство из кога нема повратка

        ПОСЛЕДЊИ подаци фонда „Јавно мњење“ упозоравају да је Русија суочена са новом социјалном патологијом.

        Ако је друштво већ постало свесно опасности од алкохолизма, наркоманије и коцкања, а држава предузима мере у овим областима, понекад чак исувише сурово (па и сувише наивно) кажњава прекршиоце закона - онда је ситуација са узимањем кредита сасвим другачија.

        Друштво не види опасност и не уочава како се шире међусобно повезани симптоми. Чак и не пориче да студенти морају допунски да раде као конобари јер не схватају зашто морају да узимају кредите у износу од 200-300 хиљада рубаља чија камата четвороструко премашују званичну инфлацију.

        За последње три године проценат грађана Русије који имају неизмирене обавезе по кредитима нарастао је са 22 на 29 одсто. Четвртина корисника кредита на сервисирање и њихово гашење троши од четвртине до половине месечних прихода, 12 одсто - банкама даје од половине до три четвртине дохотка, а још 6 одсто - више од три четвртине!

        У поређењу са очајном 2009. годином - бележи се пад платежне способности зајмопримаца са 61 на 41 одсто, док је удео оних који се плаше да ће пробити рокове скочио са 27 на 48 одсто.

        Ово су подаци Фонда за јавно мњење.  

        Банке се у условима изузетног погоршања конјунктуре (изазване одустајањем државе од развоја и пооштреним приступањем СТО под очито ропским условима) суочавају са очајничким недостатком „солидних зајмопримаца“, па се као за сламку хватају савесних и обесправљених - за становништво.

        Кредити се чак одобравају и осамнаестогодишњацима који немају изворе прихода, као и старцима који се налазе на посмртном одру.

        Не треба да буди претерани оптимизам - како саопштавају званични подаци - безначајност у кашњењу отплате кредита: банке нису склоне да кваре своје билансе тако што ће их приказати, већ се труде да их продају фирмама за утеривање дугова, од којих многе - треба им одати признање - раде строго у оквиру закона.

        Непоуздане платише улазе у нове проблеме: узимају нове још непоузданије кредите под још зеленашкијим условима, баве се проституцијом, чине разне злочине, чак завештавају и продају своје органе ради кредита. И, разуме се, постају жртве превараната који им обећавају немогуће: најбољи пример за то је московска пијаца „Древпром“ која је обећала да ће за четвртину износа дуга ликвидирати свачији дуг... кроз годину дана.

        Људи у очају свој последњи новац дају таквим структурама, верујући да им се неће догодити слично што као са МММ (финансијска пирамида слична Јездиној и Дафининој - прим. прев.).

        Људи немају куд, пошто се држава бави успоравањем раста БДП и подржава пад привредне активности па и не окреће главу према новој социјалној епидемији, а вероватно и сматра да би заштита грађана о кредитоманије била недопустиво посезање на права и слободу бизниса.

        Време је да се опростимо са оваквим либералним приступом: треба се сетити да је револуција у Албанији, која је срушила социјалистичку државу (која је била налик Куби и Северној Кореји), почела због финансијских махинација и толеранције власти, па попримила огромне размере.

        Са друге стране, Рузвелт се није либио да по земљи, која је била опхрвана социјално-економском кризом, упути своје комесаре да принудно смањују апсурдно високе камате на кредите становништву и да олакшају услове њихове отплате.

        Ове историјске лекције макар треба имати у виду, а држава треба да отпочне са пооштравањем услова кредитирања становништва и тиме битно смањи ризик да грађани Русије падну у дужничко ропство из кога нема повратка.

        На крају крајева, једна од основних обавеза државе је да створи услове да за своје грешке плаћамо по прихватљивој цени.

        Превео: Горан Шимпрага