Национална култура се од туђих некада мора бранити и минобацачима
НИШТА СЕ НЕ МОЖЕ РЕШИТИ САМО ОД СЕБЕ - САМ ОД СЕБЕ РАСТЕ САМО КОРОВ
- Да би култура „функционисала“ - није довољно имати Пушкина. Потребно је народно поље које методично, годинама и деценијама, обрађује држава. Између осталог, повремено пуцајући у правцу оних који ометају његово функционисање. Потребни су милиони ученика, хиљаде школа, брда састава, океани кечева. А све мора да буде принудно - никакве слободе, никаквог „ма, може се и без свега тога у глобалном свету“
- Само уз прут Петра Великог могао је да се створи Пушкин, а не по принципу: „ма, нека они тамо раде шта хоће, каква је суштински разлика, генија је ионако мало“. Генија јесте мало, али генија неће бити уопште ако им не створите културни оквир
- Украјину - ту огромну земљу су слепили од територија које су им поклонили комунисти. Од међусобно потпуно страних људи са дијаметрално супротним културним наслеђем. Свом силом су кренули да обрађују меку, млитаву свест бивших Совјета који су остали без комунизма. И, сада су већ милиони људи научили њихов језик - прво принудно, а после је све кренуло само од себе
Пише: Дмитриј ОЉШАНСКИ
КУЛТУРА не „функционише“ тамо где постоји само Пушкин. Само он један.
Култура не „функционише“ тамо где постоји једна предивна наставница руског и књижевности Ревека Мојсејевна Циперзон из престижне московске школе која учи интелигентне људе.
Култура уопште не „функционише“ по либералном принципу - ко хоће да плива и уме да плива, тај ће испливати, остали ће се подавити, и ко их шиша.
Открићу вам тајну: по том принципу не функционише ама баш ништа, само га прекрије коров, тај истински либерални коров, снажан и самосталан.
А да би култура „функционисала“, потребно је народно поље, које методично, годинама и деценијама, обрађује држава.
Између осталог, повремено пуцајући у правцу оних који ометају његово функционисање.
Милиони ученика, хиљаде школа, брда састава, океани кечева. И све принудно, никакве слободе, никаквог „ма, може се и без свега тога у глобалном свету“.
Добијеш шипак, а не глобални свет.
Зато има да седиш и учиш руске стихове напамет, а телефон ћу ти закључати у столу док све не научиш.
Ако затреба: има да и одред устаника с минобацачем јуриша на катедру конкурентског језика, да нам овде не би шпартали разни са својим украјинским.
Само тако и може да „функционише“ култура.
Само уз прут Петра Великог могао је да се образује Пушкин, а не по принципу: „ма, нека они тамо раде шта хоће, каква је суштински разлика, генија је ионако мало“.
Генија је мало, али генија неће бити уопште ако им не створите културни оквир и ако не будете с минобацачем бранили границе ваше културе, које нагризају паметни људи непријатељски настројени према вама, из свих праваца истовремено, од јапанских граница до балтичких.
Сетите се Украјине.
Ту огромну земљу су слепили од територија које су им поклонили комунисти. Од међусобно потпуно страних људи са дијаметрално супротним културним наслеђем.
И шта - да ли су слатко заспали, решивши „ма, нека то они некако сами реше“? Наравно да нису.
Разуме се да су свом силом кренули да обрађују меку, млитаву свест бивших Совјета који су остали без комунизма, атаковали су га својим вредностима, чак и не помишљајући да посумњају - а можда ово није подесно само у Лавову?
И, сада су већ милиони људи научили њихов језик - прво принудно, а после је све кренуло само од себе.
А где је туђ језик, тамо имамо и лошег москаља и доброг Шухевича. Њихова култура је сиромашна и рањива, али се бори, агресивна је, а то значи да је жива. Јер, бори се за своје место под сунцем.
А наша култура седи, зева, и слуша функционера који мрмља, који се правда: а што бисмо ми некоме плаћали? Зашто морамо некога да побеђујемо? Нека цвета сто цветова, Пушкина и Пушкиненка, нека све остане како је било, не желимо ништа да радимо, нека се све реши само од себе.
Али, сам од себе расте само коров. И шири се ка вама.
