На Балкану се води рат против Русије

Србија и Балкан у спољној политици Русије (крај)

* Рекло би се да нема логике у настојању западних партнера Москве да се Русија не нађе међу купцима предузећа у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији и у њиховом противљењу изградњи Јужног тока...

* Логика се открива чим схватимо да се на Балкану води рат директно против Русије, рат за њене природне изворе, односно за њене територије. А последња неутрализација потенцијалних балканских савезника Русије је осмишљена још почетком деведесетих година 20. века…

* Окрећући леђа Балкану Русија губи природне историјске савезнике, а истовремено стиче војне базе НАТО-а у непосредној близини своје територије, као и контролу САД над Јадранским морем и његовим везама са Средоземним. Непостојање код Русије позиције према Балкану - буквално гура народе тог региона у НАТО

* Не треба дозволити ширење војне контроле НАТО-а преко читаве територије бивше Југославије, односно „американизацију“ и „ватиканизацију“ (са доцнијим распиривањем русофобије) културно-историјског простора који насељавају православни југословени

Пише: Јелена Гускова

        НА преласку векова и ера Москва је, као да се сетила да постоји и Балкан, почела да испуњава програм економске сарадње, постепено повећавајући његов интензитет и величину.

        Запад, највише САД, није то хтео Србији да дозволи, пошто је објавио да је Балкан зона његових националних интереса. Почела је оштра борба ЕУ и НАТО-а за Балкан: смена режима у Србији, подршка прозападних влада, покушај да се неутрализује српски фактор у Босни и Херцеговини, осуда сваког националног програма, гурање земље ка ЕУ и НАТО-у, распарчавање њене територије. И наравно све то - уз велику антируску кампању.

        Рекло би се да нема логике у понашању западних партнера Москве који се тврдоглаво боре против тога што и Русија жели да се нађе међу купцима предузећа у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, који се противе изградњи Јужног тока и научно-техничкој сарадњи. Логика се открива тек када схватимо да се на Балкану води рат директно против Русије, рат за њене природне изворе, односно за њене територије. А последња неутрализација потенцијалних балканских савезника Русије је осмишљена још почетком деведесетих година 20. века…

        Још тада су САД осмислиле и прорадиле стратешки план одређивања новог система међународних односа, са сопственом доминационом улогом у њему. Почетком деведесетих је још увек главни противник САД била Русија, тј. СССР. Треба да се подсетимо: у „Стратегији националне безбедности САД“ пише да су оружане снаге САД „позване да штите демократију у планетарним размерама, укључујући и демократске процесе у Русији“.

        Југославија је одабрана као циљ из више разлога.

        Први: Југославија је представљала сметњу зато што је била најјача држава на Балкану, која је поседовала и озбиљан војни потенцијал. Постављен је задатак да се она распарча, односно да се разбије на више државица. Али је и даље представљала сметњу зато што је сачувала армију, остала упорна и није се потчинила плановима НАТО-а.

        Други: Југославија је посматрана као главни потенцијални савезник и следбеник Русије.

        Никада православни југословенски народи нису ратовали против Русије, већ само заједно са њом - против заједничких непријатеља. Балкан је једино место на свету где су Русију волели и воле је преданом љубављу без обзира на њен геополитички статус, економске могућности и тренутне политичке рачунице.

        Трећи: Југославија је на Западу сматрана за последњу „брану комунизму“ у Европи, као и за лидера остварења идеје о словенској узајамности.

        Четврти: Ватикан одавно покреће планове за ликвидацију православне културе на Балкану или за њено померање на Исток.         

        Пети: управо Балкан треба да постане полигон за трансформацију НАТО-а од војне организације у „миротворну“ и место за постепену предислокацију (из Италије и Немачке) својих трупа које су за сада у Европи. Али, ето - десило се да им није успело да те своје планове брзо остваре на Балкану: непријатељ је задржан на дугих 20 година.

        Да би се на прави начин одредили национални интереси Русије треба поћи од њене геостратешке безбедности, неприкосновености спољних и унутрашњих граница, од очувања историјског, културног, географског простора, националних традиција, духовног јединства. Русија би морала да има савезнике или, ако не њих, онда бар државе које не би биле против ње.

        Свака држава поседује и мирне зоне и регионе напрегнутости. Ове последње она мора да препозна на време и да покуша да се са њим избори на прави начин. Сваки од побројаних елемената има много везе са Балканом.

        Окрећући леђа Балкану Русија губи природне историјске савезнике, и истовремено стиче војне базе НАТО-а у непосредној близини своје територије, као и контролу САД над Јадранским морем и његовим везама са Средоземним. Непостојање код Русије позиције према Балкану, која би била адекватна постојећим претњама, буквално гура народе тог региона у НАТО.

        Русија треба да тежи игрању улоге противтеже негативним појавама које постоје на Балкану, а које су повезане са променом система равнотеже снага у Европи. Балкан представља најзгоднију платформу за то.

        Руска дипломатија сасвим сигурно има снаге да игра улогу стабилизатора, да уравнотежује негативне тенденције на глобалном и регионалном нивоу. Ако ми губимо иницијативу на Балкану – одмах ће други да почну да нам диктирају услове.

        Осим тога, разједињене земље које не сарађују између себе представљају лак плен за међународне магнате, војне организације и политичке блокове. Иако све до сада идеја о словенском јединству није донела опипљив резултат, ми знамо да губљење историјских корена за собом повлачи моралну катастрофу и рушење националног карактера, доводи до губитка не само прошлости, већ комплетног историјског идентитета.

        Како нам се чини, формула за однос Русије према Балкану треба да буде следећа: обнова и одржавање историјских традиција, нега идеја узајамности и православне духовности уз истовремено ослањање на узајамно корисне интересе; јачање сопствене економије и оснивање нових економских и политичких центара са интересима који би били корисни за обе стране.

        Било би логично да се у таквој ситуацији тежи да се не дозволи ширење војне контроле НАТО-а преко читаве територије бивше Југославије, као ни формирање војних база на територији Србије и Црне Горе, односно „американизација“ и „ватиканизација“ (са доцнијим распиривањем русофобије) културно-историјског простора који насељавају православни Југословени.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари