Москва дипломатски успешно „ратовала“ са Западом као каква вишемилионска армија

КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ТОГА ДА РУСИЈА ПОЧНЕ ДА АМЕРИКАНЦЕ

НАДИГРАВА У СВАКОЈ „ПАРТИЈИ“?

Министарство иностраних послова РФ

• Пред руским дипломатама је стајао практично немогући задатак: не уступати у принципијелним питањима, консолидивати око Русије постсовјетски простор, успоставити савезничке везе са антиамеричким владама, ако је могуће, подржавати их, а истовремено пред Вашингтоном створити илузију слабости Москве и њене спремности на стратешке уступке
• Ипак је питање: зашто су Сједињене Државе дале Русији времена да се припреми за отпор, да поврати економске и војне мишиће, зашто су јој дале времена за уништење проамеричког лобија у политици и медијима тако пажљиво негованог од стране Стејт департмента?
• Времена никада није довољно и ми бисмо радије одложили директну конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама која је почела 2012-2013., за још три до пет година, а можда бисмо је и потпуно избегли, али и ових дванаест до петнаест година које је руска дипломатија обезбедила својој држави - огроман је период у данашњем калеидоскопски променљивом свету
• Свако ко покуша да искрено одговори на питање - како је Русија успела да се за двадесет година, без ратова и немира, издигне из стања разорене полуколоније до статуса признатог светског лидера - мораће да ода признање заслугама стотина људи из Министарства иностраних послова РФ. Њихов рад, који не трпи сујету и публицитет, без буке и прашине, крви и жртава, донео је резултате који су упроредиви са вишегодишњим напорима вишемилионских армија

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за анализе система и прогнозе

 

        КУХИЊСКИ „стратези“, који искрено верују да је масивни нуклеарни удар универзално средство за решавање свих спољнополитичких проблема, изузетно су незадовољни умереном позицијом руског руководства у турској кризи. Уосталом, они и директно ангажовање Оружаних снага Русије у сиријском конфликту сматрају недовољним.

        Ни акције Москве у украјинском питању их не задовољавају.

        Али, нико не поставља себи једно једноставно питање. Како је уопште дошло до тога да је Русија једног дана почела не само да се активно супротставља светском хегемону у глобалној игри, већ да га надиграва у сваком погледу?

        Крајем 90-тих Русија је била држава у економском и финансијском смислу на нивоу земаља трећег света. На унутрашњем плану назирала се антиолигархијска побуна. Водила је бесконачан и узалудан рат у Чеченији, који је већ почињао да се прелива у Дагестан.

        Коначно, безбедност земље обезбеђивана је само нуклеарним арсеналом (јер за вођење било какве озбиљне операције, чак и у својим границама, војска није имала ни обученог кадра, ни одговарајуће савремене технике, флота није пловила, а авијација није летела).

        Наравно, свако може рећи да је са постепеним обнављањем индустрије, укључујући и одбрамбену, растао животни стандард, да се стабилизовала ситуација у земљи и да се модернизовала војска.

        Али, кључно питање није - ко је више учинио за уздизање Оружаних снага РФ: Шојгу, Сердјуков или Генералштаб. И није питање ко је бољи економиста: Глазјев или Кудрин, и да ли је било могуће још више средстава издвојити за социјалне програме.

        Основна непозната величина у овој једначини је - време. Одакле је оно дошло, а посебно: зашто су Сједињене Државе дале Русији времена да се припреми за отпор, да поврати економске и војне мишиће, зашто су јој дале времена за уништење проамеричког лобија у политици и медијима тако пажљиво негованог од стране Стејт департмента?

        Зашто отворени сукоб, у којем ми сада директно надигарвамо Вашингтон, није почео десет или петнаест година раније, када Русија није имала никакве шансе да преживи санкције? Зар нису у стварности САД још крајем деведесетих - почетком двехиљадитих кренуле у акцију наметања марионетских режима на целој територији бившег Совјетског Савеза, укључујући и Москву, која је тада играла улогу само једне од неколико престница дезинтегрисане Русије.

        Предуслови данашњих војних и политичких успеха деценијама су стварани на невидљивом (дипломатском) фронту.

        Треба рећи да се Министарство иностраних послова прво од свих ресора опоравило од баханалија изазваних колапсом с почетка 90-их. Већ 1996. године, функцију министра спољних послова преузео је Јевгениј Максимович Примаков, који је, заједно са окретањем владиног авиона изнад Атлантика у моменту америчке агресије на Југославију, преокренуо и целу руску спољну политику, да више никада не буде враћена на амерички правац.

        После две и по године, он препоручује за свог наследника Игора Сергејевича Иванова, који полако (готово неприметно), али сигурно наставља јачање независности руске дипломатије. Последњег је 2004. године заменио садашњи министар Сергеј Викторович Лавров, током чијег мандата је руско дипломатско министарство стекло довољно средстава за постепени прелазак из позиционе одбране у све одлучнију офанзиву.

        Од тројице поменутих министара, звезду Хероја Русије добио је само Иванов, али сам сигуран да су и његов претходник и његов наследник (према постигнутим резултатима) ништа мање достојни ове награде.

        Међутим, успеху рада министара и брзом опоравку операција МИП помогла је традиционална кастинска блискост и конзервативизам дипломатског кора. Управо она успореност и приврженост традицијама, због којих су дипломате често критиковане. Козиревшћина (спољна политика Русије за време министра А. В. Козирева (1990-1996), коју је карактерисало поклапање са дипломатијом западних земаља, прим. прев.) у Министарству спољних послова није преживела, управо због тога што није нашла плодно тле.

        Али, вратимо се у 1996. годину. Русија је на дну економске провалије, а тек јој престоји дефолт 1998. године. САД почињу јавно да игноришу међународно право, мењајући по својој вољи међународне структуре. NATO и ЕУ се припремају да се примакну руским границама.

        Нема се чиме одговорити. Русија (као и СССР раније) може за двадесет минута уништити било ког агресора, али против ње нико неће да ратује. Свако одступање од „генералне линије“ коју је зацртао Вашингтон, сваки покушај спровођења независне спољне политике повлачи за собом економске притиске и по правилу унутарполитичку дестабилизацију - земља је у овом периоду животно зависила од западних кредита.

        Ситуација се компликује чињеницом да је до 1999. године власт у потпуности била у рукама компрадорске, проамеричке елите (попут данашње украјинске), а до 2004-2005. године компрадори још увек воде упорну борбу за власт са патриотском бирократијом путинског позива. Последња битка коју су водили већ очајни компрадори, био је покушај Болотне револуције 2011. године.

        А шта би било да се догодила 2000. године, када су они имали огромну надмоћ?

        Руској власти је било неопходно време за унутрашњу консолидацију, обнављање економског и финансијског система, осигурање и јачање своје самодовољности и независности од Запада, обнављање војноспособних, модерних оружаних снага. Коначно, Русији су требали савезници.

        Пред дипломатама је стајао практично немогући задатак. Неопходно је било, не уступати у принципијелним питањима, консолидивати око Русије постсовјетски простор, успоставити савезничке везе са антиамеричким владама, ако је могуће, подржавати их, а истовремено пред Вашингтоном створити илузију слабости Москве и њене спремности на стратешке уступке.

        О томе колико је добро извршен овај задатак, сведоче још увек преовлађујући митови међу западним аналитичарима и проамеричким руским „опозиционарима“. На пример, мит да ако се Русија успротиви некој новој авантури Запада, она само „блефира да би спасила образ“, мит да су руске елите „у потпуности зависне од Запада, јер је тамо њихов новац“ или мит да „Русија издаје своје савезнике“.

        Међутим, митови о „зарђалим ракетама које не лете“, „гладним војницима који граде генералске викендице“и „разбијеној у комаде економији“ већ су развејани. У њих сада верују само маргиналци који нису толико неспособни колико смртно уплашени да објективно сагледају реалност.

        Управо ова илузија слабости и поводљивости је гурнула Запад у опуштеност поводом руског питања, наводећи га да не жури са директним политичким и економским нападом на Москву, и обезбедила руском руководству главни ресурс - време, неопходно за спровођење реформи.

        Наравно, времена никада није довољно и ми бисмо радије одложили директну конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама која је почела 2012-2013, за још три до пет година, а можда би је и потпуно избегли, али и ових дванаест до петнаест година које је дипломатија обезбедила за државу - огроман је период у данашњем калеидоскопски променљивом свету.

        Због ограниченог простора навешћу још само један пример, али најупечатљивији у смислу актуелне политичке ситуације.

        Русији су се до сада ругали због тога што се недовољно активно супротставила Сједињеним Државама у Украјини, што није била у стању да као противтежу америчкој створи проруску „пету колону“, што је радила са елитама, а не са народом, итд. Хајде да проценимо ситуацију на основу реалних могућности, а не из добрих намера.

        Без обзира на одобравање народа, политику државе одређује елита. Украјинска елита у целини, у свим својим облицима, била је (и остала) антируска. Једина разлика је у томе што је идеолошка - националистичка (постепено клизећа ка нацизму) елита - била отворено русофобска, а економска (компрадорска, олигархијска) елита једноставно прозападна, али није ништа имала против исплативих економских веза са Русијом.

        Подсетићу да су се управо представници наводно проруске Партије региона хвалили да нису дозволили улазак у Донбас руском бизнису. Тиме су убеђивали цео свет да су они већи „евроинтегратори“ од националиста.

        Управо је режим Јанукович-Азаров довео до економске конфронтације са Русијом 2013. године, захтевајући да, упркос потписивању споразума о придруживању са ЕУ, Москва не само задржи, већ и прошири преференцијални режим за украјинску привреду. На крају крајева, управо су Јанукович и његови сарадници из Партије региона, у периоду своје апсолутне власти (од 2010-2013. године) материјално, информационо и политички подржавали нацисте, уводећи их из маргиналне нише у високу политику, да би добили пожељног спаринг партнер за председниче изборе 2015. године, истовремено свим силама сузбијајући сваку проруску организациону и информативну активност (о политичкој и да не говоримо).

        Комунистичка партија Украјине, задржавајући проруску реторику, никада на власт није ни претендовала већ је уствари заузимала нишу олигарсима лојалне опозиције, каналишући протестна расположења (чак и данас) у безопасне канале.

Азаров и Јанукович

        У таквим околностима, сваки покушај Русије да организује рад са невладиним организацијама или да створи моћни пул проруски оријентисаних медија, био би посматран као задирање у прерогативе украјинске олигархије која самостално пљачка земљу, и изазвало би само додатни окрет званичне Украјине ка Западу, кога је Кијев посматрао као противтежу Русији.

        САД би, сасвим оправдано, третирајући ово као прелазак Русије на отворени сукоб, одмах активирале како своје напоре за дестабилизацију Русије изнутра, тако и подршку прозападној елити на целој територији бившег Совјетског Савеза.

        Ни 2000. ни 2004. године Русија није била спремна за прелазак у фазу отвореног сукоба. Чак и када се (мимо воље Москве) то догодило 2013. године, Русији је требало још две године за мобилизацију ресурса, да би тек у јесен 2015. године жестоко одговорила у Сирији. Елита ове земље, за разлику од украјинске, од почетка (још у периоду 2011-2012.) одбацила је било какву могућност компромиса са Западом.

        Дакле, у периоду од дванаест година (од акције „Украјина без Кучме“, што је био први неуспешни покушај проамеричког преврата у Украјини, до фебруара 2013. године), руска дипломатија је радила на два главна задатка.

        Прво, на одржавању ситуације у Украјини у режиму нестабилне равнотеже, а друго, на убеђивању украјинске елите у то да управо са Запада долази претња њеном благостању, а да је преоријентација ка Русији једини начин да се стабилизује ситуација и сачува како земља тако и позиција саме елите.

        Први задатак је постигнут, па чак и премашен. Превођење Украјине из режима вишесмерности у режим антируског опсадног овна било је могуће тек почетком 2013. године, трошењем недопустиво много времена и ресурса а, као резултат тога, добијен је растрзан унутрашњим противречностима режим, неспособан да самостално (без константно растуће америчке подршке) функционише. Уместо да користе украјинске ресурсе за своје интересе, Сједињене Државе су принуђене да наставе да троше своје ресурсе за продужење агоније превратом разбијене украјинске државе.

        Други задатак је остао неиспуњен из објективних (независно од руских напора) разлога. Украјинска елита се испоставила потпуно неадекватном, неспособном да размишља стратешки, да процени реалне ризике и предности живота и служења у заблуди два мита.

        Први мит: Запад ће у сваком случају лако победити Русију и са Украјином ће поделити плен. Други мит: безбрижно функционисање (на рачун западног финансирања) не захтева никакав напор, осим заузимања жестоке антируске позиције. Нашавши се пред избором: прићи Русији и опстати или остати са Западом и умрети, украјинска елита је изабрала смрт.

        Међутим, чак и из негативног избора украјинске елите - руска дипломатија је успела да извуче максималну корист.

        Одуставши од тактике увлачења у конфронтацију са украјинским режимом, наметнувши Кијеву и Западу исцрпљујуће преговоре, у позадини нискоинтензивног грађанског рата, искључивши из минског формата САД и ставивиши акценат на контрадикторности између Вашингтона и Европске уније, Русија је успела да окачи Украјину на буџет Запада.

        Резултат: првобитно усаглашена позиција Вашингтона и Брисела се распала. Рачунајући на политичко-дипломатске блицкриге, европски политичари нису били спремни за дуготрајну конфронтацију. Њу једноставно није могала да издржи економија ЕУ. С друге стране, САД нису биле спремне да прихвате Кијев искључиво на свој буџет.

        Данас, након годину и по дана труда - „стара Европа“, која одређује позицију ЕУ, а коју предствљају Француска и Немачка, на крају је одустала од Украјине и тражи начин да пружи руку Москви преко глава проамеричких источноевропских земаља (Пољске и балтичких држава). Чак и Варшава, бивши „главни адвокат“ Кијева у ЕУ, отворено (чак и полуслужбено) указује на могућност поделе Украјине, потпуно изгубивши веру у способност кијевске власти да сачува земљу.

        У украјинској политичкој и стручној заједници расте хистерија поводом „издаје Европе“. Бивши први гувернер Доњецке области (по нацистичком режиму) и олигарх Сергеј Тарута изјавио је да је земљи остало још свега осам месеци. Олигарх Дмитриј Фирташ (који је имао репутацију украјинског „владара из сенке“) предвиђа колапс већ на пролеће.

        И све је то мирно, без покретања тенковских колона и стратешке авијације, постигла руска дипломатија. Постигла у жестоком сукобу са војно, економски и политички најмоћнијим блоком земаља на планети, иако је на почетку имала крајње слабу позицију и веома необичне савезнике, од којих се многи нису радовали расту руске моћи.

        Паралелно, Русија је успела да се врати на Блиски Исток, да очува и развија интеграционе пројекте на постсовјетском простору (Евроазијска економска унија), а заједно са Кином - прошири евроазијски интеграциони пројекат (Шангајска организација за сарадњу) и почне у оквиру БРИКС-а да ради на глобалном интеграционом пројекту.

        Нажалост, формат чланка не дозвољава да се детаљно сагледају све стратешке операције руске дипломатије за скоро двадесет година (од Примакова до данашњих дана). Опширно разматрање захтевало би многотомно истраживање.

        Али, сваки човек, који покуша да искрено одговори на питање, како је Русија успела да се за двадесет година, без ратова и немира, издигне из стања разорене полуколоније до статуса признатог светског лидера, мораће да ода признање заслугама стотина људи са Смоленског трга. Њихов рад, који не трпи сујету и публицитет, без буке и прашине, крви и жртава, довео је до резултата који су упроредиви са вишегодишњим напорима вишемилионских армија.

        Превео: Срђан Ђорђевић