Моћна Русија се рађа у диму и крви - ускоро њене авионе нико неће смети ни да пипне
ОБАРАЊЕ РУСКОГ А-321 НА СИНАЈУ ПОВЕЗАНО СА БЛИСКОИСТОЧНИМ ЧВОРОМ ГЛОБАЛНЕ ПОЛИТИКЕ
Остаци руског А321 на Синају
- Највећа грешка била би да Русија из „освете за погинуле у терористичком нападу“ пређе црвену линију и у операцију у Сирији уђе са копненим снагама. Могуће је да је провокација са обарањем путничког авиона на Синају и рачунала управо на такву спонтану реакцију
- Исламска држава је сувише погодан „жртвени јарац“ да бисмо се задржавали само на тој верзији. Сем тога, „калифат“ до сада никада није изводио међународне терористичке нападе, а своје злочине чини крајње театрално
- Да ли ће то што се десило суштински утицати на политику Русије на Блиском Истоку? Требало би да не утиче
- У Сирији није било и није могло да буде никаквог „блицкрига“. Може се дискутовати о томе да ли Сиријци исправно чине кад покушавају да у свим правцима истовремено напредују не концентришући се на једном фронту, али није било никаквог основа сматрати да ће се Асадови противници разбежати после првих удара
- Вреди ли геополитичка моћ сузе једног детета? Нажалост, само питање не вреди. Одлично памтимо времена када су нас били не зато што смо јаки, већ зато што смо слаби. На крају се, ипак, показало да су сви који су нас убијали умрли суровом смрћу, а њихове организације су биле уништене
- Неће проћи много времена пре него што ником ни у страшном сну неће падати на памет да било шта учини против руског авиона и руских туриста. Без обзира на све терористичке претње, на крају ће јака Русија, која се рађа у диму и крви, бити много безбедније место
Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ
УКЉУЧИВАЊЕ Русије у списак земаља које су обуставиле летове авиона у Египат значи да се даље не може игнорисати постојање у тој земљи високе вероватноће терористичке опасности за туристе. Настала је ситуација која је у много чему парадоксална - управо је трагедија са нашим авионом постала узрок авионске блокаде Египта од стране САД и Велике Британије, које изузетно енергично инсистирају на верзији о терористичком нападу.
И обрнуто, Москва је до краја настојала да помогне Каиру да сачува образ.
Другим речима, ситуација која је настала односи се не само на антитерористичку безбедност и на безбедност авионског саобраћаја, него пре свега на све већу замршеност блискоисточног чвора глобалне политике.
Ипак, почећемо од безбедности. На летовима из Шарм-ел Шејка безбедности једноставно није било, што под заклетвом могу потврдити стотине хиљада туриста који су тамо боравили. Могло се било шта пренети или послати у пртљаг готово без прегледа. Египатске власти су заборавиле да живе на Блиском Истоку, да и у њиховој земљи делују терористи на Синају и многобројне групације „браће муслимана“, које су не тако давно заузеле власт, а затим са великим тешкоћама уклоњене.
Без нарочитих проблема у тој земљи могу да делују и агентуре Исламске државе и Ал Каиде.
Требало је да египатске власти ванредно појачају мере безбедности које су се пољуљале после свргавања ХосниМубарака. Нажалост, то нису учиниле, што су и они и ми платили.
Египатска страна је негирала и наставља да негира верзију да се ради о терористичком акту.
Признавање проблема и предузимање енергичних мера безбедности, као што је то учинио Мубарак после масакра у Луксору 1997., спасило би репутацију земље, али „потпуна несвесност“ у свету је посејала озбиљне сумње у безбедност путовања у Египат.
Укидање летова из западних земаља и из Русије за Египат значи крах туристичке привреде која обезбеђује 11% БДП, што, заправо, означава економску блокаду те земље. Схватајући то Москва је улагала максималне напоре да помогне Каиру да спаси ситуацију, али то је значило само одлагање, тим пре што су се Англо-Американци за то грчевито ухватили.
А у њиховим поступцима постоји несумњива политичка компонента - Египат је одбацио политички режим који му је наметнуло „арапско пролеће“, у односу на Русију спроводи изражену пријатељску политику и наступио је као користан посредник по питању „Мистрала“. Јасно је да и терористички напад и прекидање саобраћаја знатно погоршава наше односе, будући да ће остати „траг“, чак и уз разумевање свих околности.
Ту је, вероватно, главна геополитичка замка ове ситуације.
Нема различитих тумачења у томе зашто је жртва терористичког акта (ако је то био терористички напад) био наш авион - то је освета за антитерористичку операцију у Сирији, али у одговору на питање зашто су ударили управо у Египту - могу се конструисати најразличитије верзије. Можда ствар није била у одсуству безбедности Шарм-ел Шејка, већ је могуће да је Египат изабран срачунато, јер ће терористички акт ударити рикошетом на односе наших земаља, а економске тешкоће подстаћи исламисте у Египту на реванш.
У вези с тим настаје главно питање - ко је могао да организује провокацију?
Исламска држава је сувише погодан „жртвени јарац“ да би се задржавали само на тој верзији. Сем тога, „калифат“ до сада никада није изводио међународне терористичке нападе, а своје злочине чини крајње театрално. То да сруше авион, а затим да ћуте уопште не личи на стил шоумена-разбојника (показало се да су све изјаве у име Исламске државе о њиховом преузимању одговорности биле фалсификоване).
Током операције у Сирији до овог момента главне губитке подносе формације бојовника које су повезане са Саудијском Арабијом и Турском и зато је много логичније тражити њихов траг, а можда и траг њихових покровитеља, у земљама које традиционално финансирају тероризам и већ су покушавале да „комуницирају“ са Москвом помоћу експлозија у авионима и на аеродромима 2004. и 2010. Не треба у потпуности искључити ни прљаву игру „покровитеља покровитеља“.
Управо је озбиљан, системски карактер провокације највероватније и повезан са паузом коју је учинила Москва.
Терористички напади се и изводе због тога да би жртва у директном преносу чупала себи косу и гласно јецала. Ако се то не дешава - онда терористички акт није постигао циљ. У нашем случају политички клакери били су дужни гласно да вичу: „Ево нам за Сирију, што пре отуда повуците трупе, иначе, све ће нас дићи у ваздух! А ми смо на то упозоравали!“
На крају је информативна слика формирана тако да галамџијама није било нарочито до иступања.
Ћутање, уздржаност и одустајање од уписивања у жртве били су једина разумна тактика иако је она повезана са познатим ризицима међу којима је главни - опасност од понављања „ради тврдокорних“. Зато је сада тражење руских туриста у Египту и сличним земљама изузетно ризично и боље је да се направи пауза.
Да ли ће то што се десило суштински утицати на политику Русије на Блиском Истоку? Требало би да не утиче. Наравно, не ради се о томе да се прекида операција наших Ваздушно-космичких у Сирији. Погрешна су исхитрена размишљања да се, наводно, напредовање сиријске армије „заглибило“, а да је стратегија ваздушних удара неадекватна.
У Сирији није било и није могло да буде никаквог „блицкрига“. Може се дискутовати о томе да ли Сиријци исправно чине кад покушавају да у свим правцима истовремено напредују не концентришући се на једном фронту, али није било никаквог основа сматрати да ће се Асадови противници разбежати после првих удара. За њихов посао постоји солвентна потражња, дакле, они ће се држати, чак ће ићи и у контра напад.
За сиријске владине трупе то је такође посао - тежак посао од неколико месеци и треба их подржавати, наоружавати и повећавати њихову спремност за борбу.
Међутим, највећа грешка била би да се из „освете за погинуле у терористичком нападу“ пређе црвена линија и у операцију уђе са копненим снагама Русије. Могуће је да је провокација и рачунала управо на такву спонтану реакцију. Неко веома жели да се што дубље увалимо у тешкоће. Кад бисмо знали ко - тукли бисмо управо по њему. Али, ако наше обавештајне службе по том питању и имају одређеност, одговор не оглашавају јавно. Било би неумесно уместо тихог и одлучног одговора махати сабљом.
Руска операција у Сирији изузетно је подигла геополитичке улоге. У ствари, наша земља се вратила међу суперсиле. А место у том клубу повезано је са изузетним ризицима.
Грађани САД постају жртве терористичких напада по читавом свету, а као одговор Американци распоређују сложен вишестепени систем за организовање њихове безбедности. Такав систем мораће да изграђује и Русија, што пре то боље. Таква је природа савремених ратова јер даје непријатељима прилику много да лакше ударе на незаштићене туристе него на бетонске бункере.
Да ли је због тога положај цивила постао мање безбедан? Ипак, није. На пример, данас су мало вероватна масовна бомбардовања као у Конверту, Стаљинграду и Лајпцигу, која су за неколико сати односила животе хиљада људи.
Чак се и Украјина из неких разлога предомислила и престала да користи своје ваздухопловство против Донбаса и могуће је да је управо са тим и повезана провокација са „Боингом“.
Вреди ли геополитичка моћ сузе једног детета? Нажалост, само питање не вреди. Слабе бију. Сви ми одлично памтимо времена када су нас били не зато што смо јаки, већ зато што смо слаби. Људи-бомбе дизали су се у ваздух у метроу, на концертима и аеродромима, отимали су таоце на мјузиклима, у школама и аутобусима, чинило се да се тај крвави пут никада неће завршити. На крају се, ипак, показало да су сви који су нас убијали умрли суровом смрћу, а њихове организације уништене.
Не кажем да данас уопште није могућ тероризам унутар Русије, али је несумњиво да је бављење њиме много теже, а ефикасност нижа. Према томе, ако се ради уздржано и систематски неће проћи много времена пре него што ником ни у страшном сну неће пасти на памет да било шта учини против нашег авиона и наших туриста.
Русија је сувише дуго била слаба. Током последњих година ми смо доживели доста горких разочарења и загњурени у сопствену слабост као у плафон могућности који се показао недовољан, на пример, за то да заштитимо наше људе од покоља у Одеси. Уместо брзе и одлучне принуде на мир - ми смо дипломатисали, а цивили у Доњцку и Горловки и даље су гинули. Осећање срамне немоћи обузимало је многе од нас током тих годину и по дана.
Без обзира на све терористичке претње, на крају ће јака Русија, која се рађа у диму и крви, бити много безбедније место. Међутим, да би се она појавила - суђено нам је да прођемо кроз ужас и бол на Синају.
Превела Ксенија Трајковић