Меркелова не долази 9. маја у Москву јер Запад жели да Русију лиши Победе

НИСУ САНКЦИЈЕ, ДЕМАРШИ И ИГНОРИСАЊЕ 9. МАЈА СРЕДСТВО, НЕГО – ЦИЉ ЗАПАДА

• Многи погрешно мисле да је циљ Украјина, а да су санкције, демарши, претње и вређања – укључујући и игнорисање 9-ог маја – средства за достизање тог циља. Само, то су глупости. Све стоји сасвим обрнуто. Украјина је – средство. А вређање, демарши и санкције, укључујући игнорисање 9-ог маја – то и јесте прави циљ политике која се (из Берлина) води
• Наши противници мрзе 9-ти мај. Први разлог је што тај дан чува остатке светског поретка који би наши уважени опоненти желели да елиминишу заувек – остатке онога што је створено у Јалти. Они су пуних 70 година маштали упаво о томе да са Русије скину ловоров венац земље-победнице, а са себе последњи смоквин лист који је прикривао сан који није нестао: да све без стида напенале
• Они желе да се ослободе неопходности да се договарају јер желе да почну да наређују. Украјину су дестабилизовали управо зато да би увођењем санкција и успостављањем Гвоздене Завесе – могли да Русију сатерају у тајгу
• Недостајао им је само финале: укидање Победе као такве. И ево. То вреди неке тамо Украјине. А и Прибалтичких држава, ако запне. Они не желе да „преиспитају”. Они желе да Победу укину
• Јер, Победа је знак који целом свету говори да ми нисмо мит, да нисмо бајка, да нисмо илузија. Да им се нисмо само причинили, да им се не показујемо само у страшним сновима. Да нисмо самозванци и глумци који играју улогу хероја, какви у суштини не постоје. Да смо прави. Да смо то заиста ми. Они који могу

         Пише: Роман НОСИКОВ

         МЕРКЕЛОВА неће бити у Москви 9-ог маја. Због чега? А и шта то значи?

         Већина се слаже да је то казна за непопустљивост Москве поводом Украјине, демонстрација да Немачка и ЕУ не прихватају политику руководства Русије.

         А ја мислим да је то заблуда... Многи погрешно мисле да је циљ Украјина, а да су санкције, демарши, претње и вређања – укључујући и игнорисање 9-ог маја – средства за достизање тог циља.

         Само, то су глупости.

         Све стоји сасвим обрнуто.

         Украјина је – средство. А вређање, демарши и санкције, укључујући игнорисање 9-ог маја – то и јесте прави циљ политике која се (из Берлина) води.  

         Украјина, колико год то погађало саме Украјинце, за креаторе ситуације значи много мање него 9-ти мај. Украјина је само повод да се 9-ти мај укине.

         Сви напори у Украјини и другим постсовјетским државама – сви у њима однеговани нацисти, формиране институције и партије, пропаганда и распаљивање мржње према симболици Победе, распојасани ревизионизам, дигамација и новац који је на то поарчен – све је то самозато да се укине 9-ти мај.

         Наши противници мрзе 9-ти мај из два основна разлога.

         Први је у томе што тај дан чува остатке светског поретка који би наши уважени опоненти желели да елиминишу заувек – остатке онога што је створено у Јалти.

         Они су пуних 70 година маштали упаво о томе да са Русије скину ловоров венац земље-победнице, а са себе последњи смоквин лист који је прикривао сан који није нестао: да све без стида напенале.

         Они желе да се ослободе неопходности да се договарају јер желе да почну да наређују.

         Украјину су дестабилизовали управо зато да би увођењем санкција и успостављањем Гвоздене Завесе – могли да Русију сатерају у тајгу.

         Да би Европа била једно са САД, а не са много подеснијим и за њу повољнијим природним савезником.

         Да би могли да опколе медведа у брлогу и да га докусуре уз помоћ паса – режима створених на постсовјетским територијама.

         Досад је све ишло ка томе. И повратак колаборациониста и бивших СС.оваца у земље источне Европе, и пузећа рехабилитација нацизма, и политика апартхејда, и успоставаљње етнократија.

         Недостајао је само финале: укидање Победе као такве. И ево.

         То вреди неке тамо Украјине. А и Прибалтичких држава, ако запне.

         Они не желе да „преиспитају”. Они желе да укину.

         Победа је уједињујући смисао целог Руског Света – Евроазије од Бреста до Курила, од Осетије до Монголије и од Бишкека до Петербурга. Победа – то је наше поимање сопствене улоге, свог значаја, свог смисла и снаге, своје способности да изменимо историју целог света. То је и спознавање самог извора те могућности – нашег јединства. Јединствене културе. Јединственог поимања добра и зла.

         То је и наше осећање другарства.

         Победа је знак који целом свету говори да ми нисмо мит, да нисмо бајка, да нисмо илузија. Да им се нисмо само причинили, да им се не показујемо у страшним сновима. Да нисмо самозванци и глумци који играју улогу хероја, какви у суштини не постоје. Да смо прави. Да смо то заиста ми.

         Они који могу.

         Кад пишем „нас” – имам у виду све људе који су васпитани на нашем поимању добра и зла и који га нису изневерили.

         Када пишем „нас” – немам у видусамо оне који постоје сада и овде. Имам у виду бескрајно јединство у времену живих, мртвих и оних који се још нису родили. Реку нас.

         Они би хтели да зауставе ту реку. Они би хтли да је у б удућности не буде.

         Она смета ономе што су испланирали са човечанством.

         А какви су им ти планови – представа се може стећи ако се присетимо какав смо врхунац западне идеологије победили пре 70 година.