ГУЗЕНКОВА: У Украјини се ускоро може појавити „Руска партија“

УКРАЈИНА НА СУДБИНСКОЈ РАСКРСНИЦИ И У ДАНИМА ТРЕЖЊЕЊА

- ЗА ФАКТИ ГОВОРИ ЗАМЕНИК ДИРЕКТОРА РИСИ

Тамара Гузенкова

• Украјина досад као да није знала ни за какву економску логику јер је њена политика у економском смислу била апсолутно апсурдна. Кијев је ради политичког пројекта, а знамо да је пројект „Украјина у ЕУ“ потпуно политички пројект, дошао у ситуацију да губи све и да жртвује земљу
• У Украјини постоји низ утицајних групација које су скривене и не појављују се у јавности, а које су биле спремне да земљу баце на колена само да се не нађе у зони поштене сарадње са Русијом
• Дакле: не у сфери утицаја Русије, већ управо у поштеној сарадњи са њом. Стога је управо та украјинска „ратна партија“ одустајањем Кијева од евроинтеграција претрпела пораз
• Крупни капитал је тамо на власти и управо је он својевремено формирао тренд на Запад. А одустајање од „западног пута“ је резултат притиска источних пограничних региона који се већ неколико месеци налазе у стању царинског колапса

         УКРАЈИНСКИ лидер Виктор Јанукович није поклекао у Виљнусу. Као што је и најавио: није потписао већ припремљени споразум о придруживању своје земље Европској унији.

         Нису га поколебали ни притисци „европских лидера“, ни то што у центру Кијева још трају протести због „прекида пута на Запад“. Протести чији се учесници довозе из целе Украјине, чак и из суседних и околних држава - Пољске, Литваније, Белорусије...

         Зато су Факти о могућем даљем развоју ситуације у Украјини разговарали са експертом: заменицом директора Руског института за стратешка истраживања - Тамаром Семјоновном Гузенковом.

         Јанукович је дошао у Виљнус на самит „Источног партнерства“. Украјински премијер Николај Азаров тврди да је Кијев у процесу евопских интеграција направио само тактичку паузу. Како ће се ствари даље развијати?

         Нисам сигурна да данас било ко може апсолутно тачно одговорити на то питање. Сматрам да је садашње украјинско руководство свој европски вектор толико форсирало и искомпликовало да није јасно како може изаћи из створене ситуације. То је везано и за Јануковича и оне снаге које стоје иза њега, које нису имале тачну прогнозу реакције Русије и Царинске уније Русије, Белорусије и Казахстана на њихову политику.

         Шта су, конкретно, потценили, односно прецењивали?

         Веровали су - можда и због тога што „европске интеграције“ нису ступање у НАТО - да се нико на споразум о придруживању  неће освртати. Сматрали су да Русија никада није била против украјинског европског вектора и да ће све лако и мирно проћи.

         У Кијеву није била узета у обзир једна веома важна околност, иако је Украјина веома специфичан члан Заједнице Независних Држава. Јер, она је оснивач ЗНД, али није њен пуноправни члан и није ратификовала ни Статут Заједнице. Украјина се у таквом статусу налази већ двадесет година. Зато је - увек кад се радило о евроазијским интеграционим процесима у оквиру ЗНД -  подсећала на свој посебан положај и није пристајала да потпише комплетне документе, већ само неки њихов део. Зато су се сви интеграциони пројекти и планови унутар ЗНД на томе завршавали и „природно“ умирали.

         Можете ли „слику“ мало изоштрити, с обзиром да јавност Србије о свему томе премало зна?

         Још 2003. године - када се појавила прва иницијатива да се створи Јединствени економски простор унутар ЗНД - Кијев је, као и обично, потписао само део, а не целокупне документе. Украјина није ушла ни у Евроазијски економску простор, већ се одлучила само за статус посматрача. Исто се поновило и са Царинском унијом.  Кијев је поводом ње саопштио: не желимо никакво чланство, желимо да будемо само посматрачи и то по формули 3+1.

         За Царинску унију која реално функционише од 2010. године,пристајање на формулу 3+1 било би самоубиствено. Јер, за Царинску унију би Украјина - са својих 46 милиона становника, са њеним тужбама и делимично потписаним документима - била велика претња.

         Зашто се Кијев тако држао, с обзиром да су целе гране укрјинске економије веома везане за Русију?

         Украјина је у свом евроинтеграционом походу веровала да јој то неће бити сметња да остане на руским штакама у оним привредним областима које не интересују ЕУ, које ЕУ нема намеру ни да развија ни да доводи у ред. А то су: авиокосмичка индустрија, машиноградња, металургија и хемијска индустрија, дакле оне гране украјинске привреде које пуне државни буџет, али не одговарају ЕУ.

         За Европску унију је Украјина интересантна као транзитна земља преко које би ЕУ и, наравно, Американци зашли у економски простор Русије и Царинске уније РФ, Белорусије и Казахстана. Дакле, то би била нека врста сиве зоне за узлазак у тај простор.

         Може ли се - у том контексту - говорити да је Русија поводом Украјине правила грашку које су постале видљивије тек ових дана. Није ли било боље да је Москва од самог почетка - можда у нешто блажој форми - имала садашњи „гард“ ? Да је Кијеву јасно ставила до знања: ништа од руских јасала ако идете у ЕУ?

         „Оштре мере“ су стара прича. Европске цене гаса су одређене 2009. Године. Ако добро разумем, рачунало се да ће Украјина схватити да јој је повољније да гас добија по 160 долара за хиљаду кубних метара, него по 360 и на крају 420. Тај фактор, као што се види, није утицао, па су морале да буду укључене и мере за контролу простора Царинске уније. Украјина као да не зна за никакву економску логику јер је њена политика економском смислу апсолутно апсурдна. Јер, Кијев је ради политичког пројекта, а знамо да је пројект „Украјина у ЕУ“ потпуно политички пројект, дошао у ситуацију да губи све и да жртвује земљу. Да схвати да не губе тајкуни новац, већ и цела земља и њен буџет.

         И „апсурдном политиком“ неко из позадине диригује и у њој има неки свој интерес...

         У Украјини постоји низ утицајних групација које су скривене и не појављују се у јавности, а које су спремне да земљу баце на колена само да се не нађе у зони поштене сарадње са Русијом. Чак не ни у сфери утицаја Русије, већ управо у поштеној сарадњи са Русијом. Стога је управо та украјинска „ратна партија“ одустајањем Кијева од евроинтеграција претрпела пораз.

         Медији су говорили о блокади, о томе да Русија не пушта украјинску робу на своје тржиште. А блокаде није било. Само је био мало подигнут праг царинских и контролних заштитних мера. Да бисмо се уверили да ли Украјина схвата шта значи имати односе у условима пријатељске и партнерске ситуације кад се затварају очи јер се ради са својима, а шта како изгледа кад се све ради по строгим правилима.

         Какво је улогу у тој „победи“ одиграо лично Јанукович? Како се понашао? У Србији су многи његов избор за председника доживели као долазак на чело Украјине проруски оријентисаног политичара...

         Јанукович је прошао пут типичан за све украјинске председнике, осим Јушченка. Јер, сви су долазили на власт са проруским паролама: са обећавањем бољег статуса руског језика, ширења сарадње са Русијом, интеграционих процеса и сличног, а потом су свему томе окретали леђа. Само је Јушченко одмах објавио свој став.

         То је, генерално гледано, досад био „развојни пут“ украјинске политичке класе. Зато се и са наредним украјинским председником може догодити нешто слично. Како тренутно ствари стоје, у Украјини пресудну улогу не играју економски, већ политички и идеолошки фактори који се не формулишу само у кијевским кабинетима. Они се формулишу на другим местима.

         Може ли Украјина - после свега - добити руску политичку партију партију јер то Јануковичева Партија региона није иако је њено бирачко тело руско и проруско?

         То је најтежи проблем Украјине. Покушаји да се оснује таква партија трају од '90-тих годинеа. Јер, сваки пут је тзв. руска партија трпела поразе на свим парламентарним изборима. Иако неки  сматрају да још није наступило време за такву партију, већ се предузимају покушаји да се формира. Да ли ће у наредном периоду имати успеха или не - то је друго питање. Верујем да ће се ускоро појавити таква партија.

         Премијер Азаров је на неки начин признао да је на одустајање од ЕУ утицао украјински крупни капитал. Колико он на све утиче?

         Крупни капитал је тамо на власти и управо је он својевремено формирао тај тренд на Запад. А одустајање је резултат притиска источних пограничних региона који се већ неколико месеци налазе у стању царинског колапса. У том притиску учествују и предузећа која нису тајкунска, а која су на руско тржиште пласирала своју робу.

         Зар није мало чудно да су украјински тајкуни, који послују са Русијом, пресудно утицали на „западни пут“ Кијева?

         У свему заиста постоје и неке парадоксалне ствари. Има много украјинских тајкуна који су чак измештали своју производњу у Русију, а истовремено спонзорисали ЕУ-политички курс. Одличан пример за ово је Пјотр Порошенко, украјински кондиторски краљ, који има неколико фабрика у Русији и при том је један од главних присталица европских интеграција у политичком смислу те речи.

         Он сада има велике проблеме са својим бизнисом у Русији и тренутно распродаје своје бомбоне. Таквих има доста. Зато ми се чини да је наступило време отрежњења када јер ће и Порошенко и остали морати да одлуче где ћеш улагати свој економски и политички капитал. Јер, више не могу да рачунају да ће даље на руског капитала реализовати европску политику.

         Зар их Русија није требало још пре десет година да суочи са таквим избором?

         Вероватно. У сваком случају, председник Украјине је у веома тешкој позицији. Није далеко 2015. година и није искључено да ће га вечита бежања у страну коштати новог мандата. Можда ће у новоствореној ситуацији ЕУ у потпуности изгубити образ јер није успела да добије оно на шта је рачунала. Само, Брисел је већ спреман да се упусти у завођења типа: одустајемо од захтева да се ослободи Јулија Тимошенко, ево - пристајемо да од господина Јануковича добијемо за њу и само гаранције на часну реч. Ствар је, у суштини, већ дошла дотле.

         Премијер Азаров почиње да тврди да је на „европском путу“ Кијеву направио „само паузу“. Дакле: да није заувек одустао. Шта је то - изнуђено тактизирање или...

         Најважније је шта ће са Украјином бити у наредних пола године. Русија је обећала да ће обновити пројекат са украјинским авионима „Антонов“, гранску сарадњу у авиокосмичкој индустрији и машиноградњи. У току је обнова веза у агроиндустријском комплексу. Али, шта ако кроз пола годне буде реанимирано потписивање споразума о придруживању ЕУ? Значи ли то да ће сви ти пројекти са Русијом бити анулирани? Да ли ће се цела ситуација вратити на своју почетну тачку? Мислим да сада нико поуздано не зна шта ће бити за пола године или годину.

         Ипак, како Ви гледате на даљи развој догађаја?

         Сматрам да Русија има шансу да утиче на ток догађаја. За то ће имати на располагању 2014. годину. Шансу да привуче украјински бизнис и да придобије симпатије обичних људи, па да онда грађани Украјине утичу на своју владу... Ако тога не буде, у том случају ће свашта бити могуће...   

         Горан Шимпрага