Господо, што сте се наврзли на Путина: у Харкову и Донбасу нема никаквих Украјинаца!

„ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО ТИХО, ХАЈДЕ ДА НЕ ВИЧЕМО ЈЕДНИ НА ДРУГЕ ЈЕР...“

• Харков није украјински град. Тамо је вековима живео исти руски народ, као и у суседном Белгороду или Воронежу, или у Ростову, или у Шахтима. Само што је Харков велика руска метропола, град студената, академије и истраживачких института. Харков је одувек презирао Кијев, узгред буди речено, осећајући своју несумњиву надмоћ
• Украјину чини централних девет области око Кијева, а све остало је - присвојено, опљачкано, извучено из Совјетског Савеза, укључујући и земље које је Совјетски Савез освојио 1945. године
• Господо интелектуалци, ви који сте се наврзли на Путина, сами себи сугеришете да управо он од дивних људи које сте упознали у Кијеву и Лавову, да баш од тих дивних људи отима њихове „украјинске земље“... Само, у Донбасу нема тамо Украјинаца, нема! Тамо се дешава руски устанак сасвим обичних људи, који не желе да њима управља бучна и крвава руља са кијевског Мајдана

Пише: Едуард ЛИМОНОВ, руски писац и политичар

        ХАЈДЕ да причамо тихо.

        Хајде да не вичемо једни на дуге, већ да тихо разговарамо.

        Ви ништа не схватате о тим земљама, које сматрате Украјином.

        Летели сте некада у Кијев, или Лавов на турнеју, или на предавање, на неколико дана и враћали се охрабрени, јер се испоставило да вас тамо знају и на основу тога сте закључивали да тамо живе добри, братски људи. Који су као и ви - с наочарима, седе косе, у џемперима, у сакоима са лажним закрпама на лактовима, чак и пуше дуван из луле, пријатни мушкараци и жене, који на чистом руском говоре чак и без калдрмског акцента. Чудо једно како су добри!

        И сада су од тих дивних људи, са којима сте седели у кијевским или лавовским кафеима и певали што руске, што украјинске песме, наизменично, управо од тих људи су отели комад Донбаса.

        Отели су га путинци, руска војска и доњецки хулигани, тако ви размишљате.

        Али, то није тако...

        С обзиром да сам прве две деценије свог живота провео у провинцији, и у Донбасу (детињство у Ворошилвограду - сада Луганску), а дечаштво и младост у Харкову, ја боље разумем ситуацију у Донбасу од страствених и бучних московских наследних интелектуалаца. Па, једно сто пута боље! Пошто имам десетине хиљада „комада“ личног искуства, а ви тог искуства немате готово нимало.

        Имам директно искуство живота у граду са милион и по становника, тамо сам завршио средњу школу и радио у харковским фабрикама и написао своје прве стихове.

        Због тога ми верујте, мени се може веровати јер немам интереса да вас лажем. Кажем вам: Харков - није украјински град.

        Није украјински и то је то.

        Тамо је вековима живео исти руски народ, као и у суседном Белгороду или Воронежу, или у Ростову, или у Шахтима. Само што је за разлику од града Шахти - Харков велика руска метропола, град студената, академије и истраживачких института.

        Харков је одувек презирао Кијев, узгред буди речено, осећајући своју несумњиву надмоћ.

        „Независна“ је 1991. године једноставно одескла Харков заједно са осталим руским земљама, украла, ​​искористила метеж и одвојила сву територију Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике! (При чему, не само руске, већ и пољске, мађарске, румунске земље, па чак и део словачке земље).

        Стриктно говорећи, Украјину чини централних девет области око Кијева, а све остало је - присвојено, опљачкано, извучено из Совјетског Савеза, укључујући и земље које је Совјетски Савез освојио 1945. године.

        Ви, господо интелектуалци, који сте се наврзли на Путина, сами себи сугеришете да управо он отима од дивних људи које сте упознали у Кијеву и Лавову, да баш од тих дивних људи, отима њихове „украјинске земље“...

        Али, то је ваш интелектуални делиријум, то је заблуда неинформисаних собних људи, који живе у области московског Садовог кољца (шири центар главног града РФ), у старим интелектуалним гнездима-становима који се преносе с генерације на генерацију. Ви једноставно слабо познајете свет око себе. Ви сте космополити одрасли у становима, одгајени на прокуваној води.

        Нисте живели у Салтовки, у Тјуренки, нисте тамо ишли у школу, нисте у тим некадашњим предграђима Харкова ишли у фабрике на рад у три смене. А да јесте, онда бисте знали да тамо нема Украјинаца. Да је Украјинца требало тражити као иглу у пласту сена, у ретким селима Харковске области, и далеко од тога да су у свим њима они били Украјинци.

        Посебно у Донбасу, где су у руднике долазили углавном руски сељаци да раде за „дебеле паре“, како се тада говорило, по данашњим стандардима оне нису биле толико дебеле, да би свакодневно ризиковали своје животе, спуштајући се у ​​дубине Земље.

        Није било Украјинаца или су били ретки.

        Нема тамо Украјинаца, нема!

        Тамо се дешава руски устанак сасвим обичних људи, који не желе да њима управља бучна и крвава руља са кијевског Мајдана.

        А шта тамо сада раде ваши пријатни кијевски или лавовски познаници са наочарима, џемперима и лулама - не знам.

        Ћуте, вероватно, плашећи се једни других.

        Превео Срђан Ђорђевић