ДУГИН: Лењин је чудовишно биће гигантских размера, он није био патуљак већ - Титан

„ОН НИЈЕ НИ ВРХУНАЦ ЉУДСКЕ МИСЛИ, НИ МАНИЈАК И СИФИЛИСТИЧАР СА БЕЗУМНИМ ПОГЛЕДОМ“

• Носталгија за совјетским временима - искључиво у контрасту са либералном наказношћу 90-их - најбоље се манифестовала у оживелом и растућем култу Стаљина у којем многи виде црвеног Цара, инкарнацију Ивана Грозног. Захваљујући томе је и Лењин престао да се доживљава искључиво негативно
• Лењин је наша унутрашња појава и ми, Руси, ту појаву морамо прво схватити, а потом се можда и покајати. Можда и не. Али, док не схватимо - све ће бити непоштено и неверодостојно, не у духу истине. Али, светогрдно би било прослављати црвеног тиранина - као да ничег није било. Он је уништио све најлепше у руском идентитету - православље, самодржавље и народност. Он је успоставио диктатуру која је однела милионе руских живота
• Ни окретање белима није излаз. Упркос свом хероизму Беле гарде - у њој уопште нису били монархисти-традиционалисти привржени великој Руској Идеји који су стајали до краја пред лицем црвеног Антихриста. Не, у својој већини то су били либерали који нису имали ништа против свргавања Цара, једино што нису били спремни да признају да су бољшевици фанатици у праву
• Они нису горели белом светлошћу, једва су светлуцали. То је боље од пакла, али сувише слабо да би му били алтернатива. Међутим, то не важи за Лењина. Ако је био изасланик пакла - он је своју мисију одрадио у пуној мери. Он је био врео и спалио је сву Русију

        ОДНОС према Лењину дијаметрално се изменио са нестанком СССР.

        Неки су га дотад сматрали комунистичким светитељем, генијем, пророком, великим градитељем и црвеним натчовеком.

        Њему су приписивана и својства вечности. Отуда у центру наше престонице она чудна грађевина у којој леже Лењинови балзамовани остаци.

        Постојала је и друга крајност: крвави диктатор, завереник, убица, творац тоталитарног система, џелат, лажов, фактички - Антихрист.

        Колико су раније његови прилично осредњи филозофски радови били без мере хваљени као врхунац људске мисли, толико су Лењина после 1991. претварали у идиота, манијака и сифилистичара са празним и безумним погледом.

        Онда је 2000-те дошло до новог заокрета у нашој историји. Тада су либералне 90-те и њихове прозападне антисовјетске крајности почеле да изазивају раздраженост. Јер, уместо олињалог касног совјетског друштва, које је било горе дозлогрдило од љуте репе, либерали су народу наметнули нешто заиста чудовишно: перверзну копију Запада са истовременим губитком суверенитета.

        То се индиректно одразило и на Лењина. Он није био рехабилитован, али је престао да иритира људе.

        Наравно, носталгија за совјетским временима - искључиво у контрасту са либералном наказношћу 90-их - најбоље се манифестовала у оживелом и растућем култу Стаљина у којем многи виде црвеног Цара, инкарнацију Ивана Грозног. Захваљујући томе је и Лењин престао да се доживљава искључиво негативно. На њега смо, поштено говорећи, били почели и да заборављамо.

        Важно је ово: да бисмо могли да идемо у будућност - ми, Руси, морамо разумети свој 20. век и пре свега - свој совјетски период. Морамо схватити, а не - осудити нити оправдати. Морамо схватити! Не пресуђивати и не урлати са пеном на устима.

        Русија се у 20. веку поделила на црвену и белу. Линија фронта је прешла преко живог руског тела, преко руске душе.

Александар Дугин

        Није истина да су комунисти били само фанатици-инородци, довезени у Русију из Европе новцем немачког Генералштаба у запечаћеном вагону. Не, то су били наши преци, Руси који су поверовали у црвену утопију и за њом ишли до краја.

        Наравно, била је то јерес, била је то хетеродоксија са крвавим зверствима и геноцидом народа. Али, то није урадио нико други до - ми сами.

        Лењин је наша унутрашња појава и ми ту појаву морамо прво схватити, а потом се можда и покајати. Можда и не. Али, док не схватимо - све ће бити непоштено и неверодостојно, не у духу истине.

        Само, светогрдно би било прослављати црвеног тиранина - као да ничег није било. Он је уништио све најлепше у руском идентитету - православље, самодржавље и народност.

        Он је успоставио диктатуру која је однела милионе руских живота.

        Дакако, он је за то имао неке своје резоне. Али, марксистичка дијалектика није довољна - ни у интелектуалном смислу - да се то прихвати без роптања. Јер, ми смо побили своје, задавили своју веру и елиту. Само зато да би се 90-их бивши партијски функционери и комсомолци преоденули у бизнисмене и олигархе.

        Ко ће положити рачун за 70 година ужаса? Крв није вода.

        Међутим, ни окретање белима није излаз.

        Упркос свом хероизму Беле гарде - у њој уопште нису били монархисти-традиционалисти привржени великој Руској Идеји који су стајали до краја пред лицем црвеног Антихриста. Не, у својој већини то су били либерали који нису имали ништа против свргавања Цара, једино што нису били спремни да признају да су бољшевици фанатици у праву.

        Они нису горели белом светлошћу, једва су светлуцали. То је боље од пакла, али сувише слабо да би му били алтернатива.

        То је као са Лаодикијском црквом - ни хладно, ни врело. Међутим, то не важи за Лењина.

        Ако је био изасланик пакла - он је своју мисију одрадио у пуној мери.

        Он је био врео и спалио је сву Русију.

        Лењин је чудовишно биће гигантских размера.

        Он није био патуљак и медиокритет већ - Титан.

        Да ми је неко 70-их, када сам се према Лењину односио горе и праволинијскије, рекао да ћу овако говорити о Лењину - не бих му поверовао.

         (Руски геополитик Александар Дугин, у ауторској тв-емисији „Директива Дугина“)