Дошло је време да се „руска империја“ врати у своје природне границе

РУСИЈА ЋЕ СЕ ПОНОВО ГРАНИЧИТИ СА ПОЉСКОМ, МАЂАРСКОМ И РУМУНИЈОМ

• Јерес украјинства мора бити искорењена. Украјински пројекат може да постоји само и искључиво као антируски пројекат који разара руски пројекат, отима руске територије, руске животе и смисао Руског пројекта
• Могућ је и сценарио са формирањем -  уместо данашње Украјине - нове државе на федеративним принципима. На пример, „Федерације Новоросија“, опет, са свим последицама које из тога проистичу - два државна језика, плус остало. Али, да ли су руском народу потребне две руске државе? А рачунајући Белорусију (бело-руску) - читаве три?
• Најбољи сценарио је - спровођење референдума на територији оних области Украјине које не пређу под протекторат Пољске, Мађарске и Румуније (Иваново -  Франковска, Лавовска и део Волињске и Тернопољске области мораће да се поделе), по кримском сценарију - о уласку тих територија у састав Русије. Са једним државним језиком, давањем Кијеву статуса града федералног значаја и новом територијалном поделом Украјине
• ИШЋЕНКО: Неће бити државе Новоросије. Шта ће Русији нова Украјина? Са NATO-ом се Русија и тако граничи (Норвешка, Естонија, Летонија). Украјина је потребна Русији - цела или готово цела. Зато је Новоросијски федерални округ (заједно са Малоруским) могућ, а независна држава (независне државе) - нису.  Дошло је време да се империја враћа у своје природне границе“

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

        ПОЧЕТКОМ новембра 2012., односно, две и по године пре почетка грађанског рата у Украјини, у чланку под насловом „Јанукович је нагло приближио тренутак грађанског рата и распада Украјине“ писао сам о томе да Јанукович својим деловањем гура земљу у провалију - наслов текста говори сам за себе.

        Наравно, у новембру 2012. то још није било очигледно, али тим пре. У мају 2014. у чланку „Белоруски пут. Размишљања на остацима украјинског пројекта“ настављен је правац анализе ситуације у којој се нашао пројекат „Украјина“:

         „Украјински пројекат је показао да је он као пројекат могућ искључиво на територији Русије, на рачун Русије, на рачун руског језика и на крви Руса. И тај циљ - уништење Русије и Руса - садашњи гласници украјинског пројекта чак и не негирају, већ напротив, на све начине наглашавају. Односно, украјински пројекат може да постоји само и искључиво као антируски пројекат који разара руски пројекат, отима руске територије, руске животе и смисао Руског пројекта.

        Ход ка целовитости и монолитности  Руског света на уштрб „турпијања“ апсолутно несвојствених „политички коректних“ значења и слојева, отклања из основне концепције Руског света оне пукотине које су у совјетском периоду остављене и до данас присутне путем територијалне подељености јединственог руског народа на три државе које су, тобоже, у складу са три нације. Дакле, шта се данас дешава? Украјинство остаје изван границе руског света као  дубоко непријатељска идеја пуна мржње према Руском свету“.

        Ово је написано пре скоро годину дана. У светлу онога што се догађа у Украјини, мислим да је прави тренутак да се вратимо тој теми и размислимо о будућности оних територија Руског света које су се до сада убрајале у украјинске. Време тог пројекта се ближи крају, према томе, треба раније мислити шта и како чинити са тим територијама, како им поново вратити Руски смисао у оквиру руске историје. Питање будућности те територије време све суровије ставља на прво место украјинског дневног реда руске спољне политике.

        У целини, ако апстрахујемо појединости, постоје три варијанте.

        Прва - успостављање пројекта „Украјина - није Русија“ са свим последицама које из тога проистичу - настављање модела дотације економије, настављање политике украјинизације и обнављања парола ратоборног украјинства, настављање политике елиминисања рускости и Руског света из друштвено-политичког живота, враћање елита на своје раније русофобске позиције на рачун западних средстава у склопу дотације економије из руских средстава и уздизање украјинства. Временом, буквално за неколико година, резултат овог тренда биће, најмање то да ће Украјина говорити о својој победи над „москаљима“, а највећи - припрема за ново чишћење Донбаса и нови рат са Русијом према пажљивим упутствима америчких инструктора.

        У том сценарију неће бити федерализације пошто би реализација федерализације једноставно поцепала тај псеудо државни пројекат. Када Донбас као главни регион-донатор земље буде остављао за себе свој новац, он ће и одређивати основни вектор државне политике, што је неприхватљиво за субвенционисани центар и западне области. Сходно томе, у овом сценарију неће бити федерализације.

        Наравно, зато треба одвајати фашисте и необандеровце од Украјинаца. Као што је радио Совјетски Савез, одвајајући Немце од фашиста. Истовремено, овде је проблем озбиљнији, будући да су Украјинци као нација - „псеудо-нација“, политички пројекат, а не национална реалност, а верификујући Украјинце као државотворну нацију Украјине, ми свесно или несвесно репродукујемо читав систем противречности између Руса и Украјинаца у оквиру концепције Руског света, између руских крајина, пограничних земаља, и оних који су живећи на тим земљама под утицајем аустроугарске, затим, пољске, затим - фашистичке, а потом англосаксонске пропаганде, почели себе да сматрају за одвојену нацију само по праву присуства руског говорног дијалекта.

        Је ли то потребно? Нећемо ли опет сличну историјску концепцијску немарност платити руском крвљу?

        Други сценарио је - уместо данашње Украјине формирање нове државе на федеративним принципима. На пример, „Федерација Новоросија“, опет, са свим последицама које из тога проистичу - два државна језика, пуна равноправност језика у друштвеној, информативној и државној сфери, ликвидирање бандеровштине у свим њеним испољавањима, откривање бандеровске илегале у читавој Украјини, филтрирање необандероваца на читавој територији земље, уношење у црне спискове државних органа, структура силе итд., доношење закона о лустрацији, финансирање региона према њиховом улагању у заједнички буџет и одређивање политике од стране оних региона који и јесу донатори земље.

        Разуме се - ако се све правилно ради - онда ће за 5-10 година руски језик потиснути украјински у споредне углове друштвеног живота, на крају ће се украјинство очувати само на нивоу ритуално - свакодневне културе и почети да умире као социјално-етнички феномен. Али, и у том случају се намећу питања. Њих има много, нећу улазити у детаље, али основно међу њима је - да ли су руском народу потребне две руске државе? А рачунајући Белорусију (бело-руску) - читаве три?

        Јасно је да је ово веома компликовано и комплексно питање и на њега се не може дати одговор у оквиру ове публикације. Ипак, то питање постоји. И не може остати  непримећено, будући да у начелу, будућност те територије, као и  спокојство југозападних граница Русије умногоме зависе од тога какав ће режим бити на тим територијама - пријатељски, непријатељски или идентичан руском.

        Трећи сценарио је - спровођење референдума на територији оних области Украјине које не пређу под протекторат Пољске, Мађарске и Румуније (Иваново - Франковска, Лавовска и део Волињске и Тернопољске области мораће да се поделе), по кримском сценарију - о уласку тих територија у састав Русије. Опет, са свим последицама које из тога проистичу - један државни језик, давање Кијеву статуса града федералног значаја, новом територијалном поделом Украјине, с тим да она одговара руским размерама у европском делу земље (можда, федерални округ) и т.д. 

        Зашто би Русија на транзитној територији формирала нову „независну“ руску државу уз све трошкове који су за то  неопходни, ако је много јефтиније и погодније основати само још један федерални округ без те ничим основане украјинске бахатости?

        Уосталом, сличну позицију заступају и неки други уважени експерти. Поред осталих, ево шта тим поводом пише Ростислав Ишћенко у свом блогу „Ипак“:

         „Последње питање које би могло да нас интересује: шта чека Украјину после рата? Ништа. Ње неће бити. Сама чињеница да се уз помоћ Москве никако не успева  оснивање адекватних органа управљања ДНР и ЛНР потврђује да те творевине нису потребне. Новоросија остаје као географски и историјски термин, али не постаје политичка реалност. Армија је била потребна и - она се појавила, а државне структуре нису потребне и - оне се не појављују. Дакле, Новоросија се и не планира. Из тога патриоте-паничари изводе закључак да намеравају да је „предају Кијеву“. Међутим, као што смо већ показали, Кијев је и сам већ предат, а самоукидање режима је - питање времена и то најскоријег, а не принципа, онда, коме се предаје Новорусија?

        Никоме је неће предати и нико је неће оснивати. Шта ће Русији нова Украјина, али већ као Новоросија? А између ЕАЕС и ЕУ Русији није потребна никаква тампон држава. Она само смета. Са NATO-ом се Русија и тако граничи (Норвешка, Естонија, Летонија). А Украјина је потребна Русији, цела или готово цела. А то што та територија није способна за самосталан развој, што од ње има само проблеме, сада је очигледно не само Москви, него и Бриселу. Зато је Новоросијски федерални округ (заједно са Малоруским) могућ, а независна држава (независне државе) - нису. Само је нестало новца у свету - било то за украјинску независност, било за новоросијску.  Дошло је време да се империја враћа у своје природне границе“.

        Јасно је да сваки сценарио има мноштво питања. Ипак, за мене је очигледно једно: догађаји у крајинама територије Руског света, вековно запостављање тих процеса, несклад са дубоком и трансцеденталном реалношћу Руског света опасно погрешног мита о троједином руском народу (како су догађаји показали), све то и још много, много другог говори о томе да  са украјинском јереси треба завршити и максимално брзо и чврсто опорављати језгро Руског света у његовом интегритету и пуноћи пред будућа искушења.

        А овим циљевима одговара само укључивање низа области руских крајина у састав Русије и проширење граница Русије до Пољске, Мађарске и Румуније.

        Превела Ксенија Трајковић