Чак 59 одсто Руса не сматра своју земљу Европом, већ - посебном Руском цивилизацијом

ПРОШЛО ВРЕМЕ КАДА СЕ РУСИМА МОГАО НАМЕТАТИ „ЕВРОПСКИ ИДЕНТИТЕТ“, А РУСИЈА ЗВАТИ ВАРВАРСКОМ

Пише: Петар АКОПОВ

• Одмах после чувеног Путиновог говора у Минхену, дакле - пре девет година и сваког конфликта са Западом - 71 одсто анкетираних Руса није сматрало себе Европљанином. Већ тада је скоро половина испитаника била убеђена да ЕУ представља претњу Русији, њеној финансијској и индустријској независности, а само трећина је сматрала да је неопходно ојачати и развијати дугорочне односе са ЕУ
• На питање „У којој мери тренутно осећате себе као човека западне културе? Чврсто верујем у то - 1993. је одговорио 1 одсто, а 2015. године касније - два одсто. „Ја се тако апсолутно не осећам“ - 50 одсто 1993. а 53 одсто 2015. године.

        РУСИ више не сматрају Русију европском земљом - показује анкета „Левада-центра“. И то није последица конфликата са Западом. Али, зато јесте основа данашњег, природног као ваздух, патриотизма - без омаловажавања и без вере у сопствену изузетност, али уз схватање своје историје, вредности и снаге.

        Социолози су говорили о томе како се у Русији односе према тези да је Русија - европска земља. Ово питање је у протеклих две стотине година у више наврата било изузетно важно за елиту, а у постсовјетско време и је постало готово главни слоган прозападних реформи.

        После почетка конфликта са Западом око Украјине, у којој су под слоганом „Украјина - је Европа“ (који је заменио стари „Украјина - не Русија“) на власт дошле русофобске снаге, наши либерали су почели да говоре о „националној трагедији“ - „о још једном покушају лишавања Русије њене припадности европској цивилизацији“.

        У смислу: ево поново азијатска тама прекрива руску равницу, уништавајући све светло, демократско, европско. Наводно власт подстрекава народ, ионако нецивилизован, на аверзију према Западу, плашећи га да са Запада долазе војна и морална претња. И народ стога одустаје од правих вредности, бирајући кметство и стагнацију.

        Чак и цифре то потврђују, говоре социолози „Левада-центра“: у протеклих седам година фундаментално се изменио број оних који се слажу са тврдњом, да је Русија - европска земља. Ако је 2008. године њихов проценат износио 56 одсто (у односу на 32 одсто оних који се не слажу), сада, у јесен 2015. године, њих има само 32 посто. А 59 процената или скоро две трећине не сматра Русију Европом. Дошле су тешке године...

        Треба рећи да је „Левада-центар“, као што се са њим често дешава, мало неискрен - то јест, покушава да ствари прикаже тако, да је број поклоника не-европске Русије постао знатно већи управо у последњих неколико година, што значи да је то последица спољнополитичких догађаја и унутарполитичке дискусије. Али, социологија је лукава работа - све зависи од тога, како и кога испитујете.

        На пример, резултати анкете истог тог „Левада-центра“ са почетка 2007. године - су били објављени 14. фебруара, буквално четири дана након минхенског говора Владимира Путина, али сама истраживања су, наравно, обављена пре говора.

        Чак и тада, „руско схватање европских вредности“ изгледало је овако - 71 одсто анкетираних није сматрало себе Европљанином. А то је било пре девет година, пре било каквог отвореног конфликта са Западом.

        Већ тада је скоро половина испитаника била убеђена да ЕУ представља претњу Русији, њеној финансијској и индустријској независности, а трећина је сматрала да је неопходно ојачати и развијати дугорочне односе са ЕУ. Половина испитаника је мислила, да Русија може позајмити много тога корисног од западне демократије и културе, а око једне трећине је мислило, да западна демократија не одговара Русији.

        Јасно је да је за протекле две године број критички настројених према Европи порастао - али то је првенствено изазвано сукобом са Западом. Такође је повећан и број оних који негативно оцењују европске вредности - али и то се може објаснити како активном информационом кампањом на обелодањивању свих чари мултикултурализма и толеранције, тако и општим растом патриотског расположења у Русији.

        Међутим, најважнија ствар није како се Руси односе према садашњој Европи, већ то како они - третирају себе.

        Питање самоидентификације је кључно за сваку цивилизацију, а посебно у периоду кризе друштва и недостатка општих вредности.

        Наметање самоопредељења Русији кроз европејсто је, наравно, у старту некоректно и тенденциозно. Исто као што је омиљена теза системских либерала „власт у Русији - једино европска“ или симбол веровања либерала-револуционара да су „Руси генетски неспособни за демократију“.

        С обзиром да је главни циљ целе политике прекодирања Русије 90-тих био убеђивање народа у његову припадност европској цивилизацији и усађивања комплекса ниже вредности - да смо ми убога деца „просвећене Европе“, колико је он остварен можемо проверити на основу резултата које су постигли наши унутрашњи „европеизатори“.

        Испоставља се: практично никакве.

        На сајту „Левада-центра“ објављени су резултати одговора 1993. и 2015. године на питање „У којој мери тренутно осећате себе као човека западне културе?“.

        Чврсто верујем у то: 1993. - један одсто, а 22 године касније - два одсто.

        „То питање је за мене веома важно“ - раст са 5 на 10 одсто.

        Али зато „Ја се тако апсолутно не осећам“ - 50 одсто 1993. и 53 одсто 2015. године.

        Дакле: није се прекодирао руски човек, упркос чињеници да је у протекле две деценије разумевање европске културе (чији су део и слободно тржиште, и капиталистички односи, и постмодернистички морал) много боље.

        Може се дуго расправљати о томе шта су истинске европске вредности, а шта не, шта је Русија добила од Европе, а шта је изгубила имитиравши је - све је то веома интересантно и важно.

        У 19. веку су дискусије о националном и европском путу Русије биле су више него бурне - упркос чињеници што је Русија, почевши од Петра, позајмила много од Европе, чак су и припадници европеизираних класа схватали какве претње скрива постојање две Русије - фрацуско - и рускојезичне. Ипак, у 19. веку, за већину Руса - укључујући и образовану класу - питање независности руске цивилизације није довођено у питање. То се само по себи подразумевало - уз све спорове западњака и славјанофила.

        Совјетски период био је први експеримент за стварање новог друштва - мултиетничког совјетског народа, иако су бољшевици убрзо фактички капитулирали пред националним фактором. Али, чак и тада, совјетски (од којих је већина још увек себе сматрала Русима) људи нису себи постављали питање „Да ли смо ми Европљани или не?“.

        Аутентичност совјетског издања руске цивилизације су схватали сви.

        Међутим, у моменту кризе социјалистичких вредности и распада СССР-а „европска тема“ је поново постала актуелна. Почела је као „ми морамо бити заједно са Западом, треба да будемо пријатељи, од њих ћемо научити правилно управљање економијом“, а затим, након доласка на власт радикалних западњака, и тотално у облику „Назадна варварска Русија - је пасторак Запада, и она мора да ухвати корак са народима који су измакли напред“.

                При чему су Русе у светлу будућност нагонили радикалним методама, као и раније бољшевици - уз помоћ потпуног слома социјалног, економског и културног поретка.

        Почела је права западна колонизација Русије. При чему, њени главни спроводиоци чак нису били странци, већ домаћи „европејци“.

        Они су слепо спроводили све западне моделе, од устава до рекламирања, не бринући о томе да ли они одговарају Русији, већ само размишљајући како да осигурају доминацију новонасталој „елити“.

        Вестернизација је природно довела до формирања полуколонијалне владајуће класе - која није била само главни корисник, већ и главни „европејац Русије“.

        Посебна и веома важна тачка програма била је интеграција Русије у западни свет у облику зависног сателита. Али, пошто је Русија била сувише велика и тврдоглава, било је неопходно убедити народ у то да је неспособан и глуп, похлепан и лењ, и да једини његов спас лежи у слушању западног старијег брата. Али, Руси су изненађујуће одбили да буду Европљани, то јест да признају своју несамосталност - без обзира колико су им живописно представљали чари западног живота и колико тмурно им је приказана њихова прошла и садашња егзистенција.

        Руси су изабрали своју идентичност, своју цивилизацију, свој пут.

        Да, током хиљадугодишње историје ми смо се мешали са различитим културама и цивилизацијама - на Истоку, Западу, Југу. Од њих смо учили свашта, понекад се заносили облачењем, понекад упадали у страшну идеолошку зависност од страних шема.

        Било је периода клањања свему што је страно, било је понизног ласкања, упоредивог са 90-ми годинама, било је и времена горког разочарења у иностране идоле, и спознаја да смо у потрази за „исправљањем књига“ или атеизмом скоро изгубили веру својих отаца.

        Али; сваки пут је руски народ у себи пронашао снаге да изгради свој, ником другом сличан, пут у будућност.

        Европљани, Азијати, наши суседи у прошлости и садашњости ће нас увек интересовати, ми ћемо увек упоређивати наш начин живота са њиховим. Али, тек када постанемо свесни своје самодовољности, можемо заиста изградити своју кућу и заузети достојно место у свету.

        У свету у коме практично нико и никада неће сумњати да су Руси - јединствена цивилизација која ни на кога не личи.

        Превео: Срђан Ђорђевић