БОНДАРЕВ: У Скупштини Србије се појавила алтернатива, Вучић је има и у својој коалицији

ИЗБОРИ У СРБИЈИ: ФАКТИ И ИЗМИШЉОТИНЕ – ПРАВИ ПРИЈТЕЉИ РУСИЈЕ И САМОЗВАНЦИ

• Премијер Вучић може да заборави на Скупштину у којој нико није нудио алтернативу.У парламент су прошли Радикална странка Војислава Шешеља, као и покрет „Доста је било” који опонира Вучићу са либералних позиција, на челу са бившим министром финансија Сашом Радуловићем, а фактички је у парламент још 24. априла ушла и патриотска коалиција Двери/ДСС, мада мнипулација њеним гласовима још траје. Али, у принципу би и сам Шешељ био довољан да пољуља монопол владајуће партије у парламенту
• Коалиција око Вучићеве партије знатно је мање једнородна него што је била у претходном сазиву Скупштине. У њој се нашла и недавно формирана Српска народна партија Ненада Поповића који за себе у шали говори да је „рука Москве”. Он се уочи избора заклео и својим бирачима и својим руским контактима да ће подржавати Вучића само док се овај држи курса неутралности и јачања односа са Русијом
• Ни на једним другим изборима у Србији није се овако активно користио „руски фактор”. Како се сликовито изразио један руски политиколог, различите политичке странке, укључујући и владајућу СНС, током читаве изборне трке бавиле су се искључиво тиме што су тукле једна другу Путиновим портретима. Та тврдња није далеко од истине. И владајућа партија и опозиционе странке патриотске оријентације чиниле су све што је било у њиховој моћи да продемонстрирају блискост са Москвом
• Позицију Русије поводом парламентарних избора у Србији формулисао је почетком априла потпредседник Државне Думе Сергеј Железњак, рекавши да Москва подржава све српске партије које се залажу за јачање односа Србије и Русије.Нажалост, ту мудру и уравнотежену позицију Русија успела да одржи
• Уочи избора је дошло до званичних посета Београду које су српски бирачи протумачили као недвосмислену подршку Москве владајућој странци, иако оне нису имале везе са изборима. Према оценама српских експерата, посете руских политичара донеле су Вучићевој партији 8 до 10 одсто гласова на рачун оне категорије бирача који до последњег тренутка не знају за кога ће конкретно гласати

Пише: Никита БОНДАРЕВ, начелник групе РИСИ за балканске земље

         ОВАЈ аналитички материјал посвећен српским парламентарним изборима фактички се у целини састоји од демантовања и раскринкавања. За то није крив аутор, коме није циљ да све одреда оповргава, како се читаоцу може на први поглед учинити, него је таква свакодневница савремене Србије.

         Ко је пажљиво пратио изборну кампању у Србији, могао се – хоћеш-нећеш – присетити познатог афоризма Козме Пруткова: ако на кавезу са слоном прочиташ натпис „бивол“ – не веруј својим очима. Проблем је у томе што је политички живот у Србији зоолошки врт у којем на готово свим кавезима написано „слон“, а шта је у њима – само Бог зна.

         Деманти први. Руска штампа тврди да су парламентарни избори у Србији одржани 24. априла и анализира их као већ завршене. Међутим, ствари не стоје тако јер су избори настављни.

         Српска Републичка изборна комисија је недељу дана бројала гласове и обадила 98,5 одсто гласачких листића, па објавила да се избори на 15 бирачких места не могу сматрати одржаним због грубих грешака у раду изборних комисија. Поновно гласање на тих 15 места биће 4 маја, а колико дуго ће потом трајати бројање гласова – тешко је рећи.

         У сваком случају, то је преседан у савременој исторји Србије: резултати избора биће коначни целе две недеље након званичног датума за гласање.

         Деманти други. И медији и неки аналитичари шире информацију да коалиција коју чине покрет Двери и Демократска странка Србије није прешла 5-процентни цензус и да није ушла у парламент. Али, то такође не одговара стварности.

         По званичној инфромацији српске РИК, сада Дверима и ДСС недостаје само један глас (не један проценат глаова или део процента, већ управо – један глас!) да уђу у парламент. У суштини поновљено гласање је и објављено управо зато да би се разрешио „случај Двери“.

         Још су пред РИК били оспорени резултати гласања управо на оним местима где је коалиција Двери-ДСС показале најбоље резултате. Другим речима: да није било тог трика – коалиција би несумњиво одмах прошла у српску Скупштину.

         Представници Двери и ДСС – ослањајући се на податке својих посматрача на бирачким местима – тврдили су да су на овим изборима добили 6,5-7 одсто гласова. Карактеристично је и то што су то исто – непосредно у изборној ноћи – саопштавали и штабови већине политичких партија (СПС, СРС, ДС), то јест – да Двери и ДСС, и по подацима њихових посматрача, сигурно прелазе изборни цензус.

         У сваком случају, судбина ове коалиције биће коначно одређена после 4. маја.

         Деманти трећи. Српске новинске агенције, као и руске агенције које преносе њихове информације, тврде да је „убедљиву победу” на изборима однео актуелни премијер Александар Вучић са својом напредњачком странком (СНС). У у суштини, коалиција коју предводи владајућа партија добила је 27 посланичких места мање него на претходним изборима (а гласање 4. маја може је лишити бар још једног мандата).

         Напредњаци и њихови сателити имаће кворум у будућем парламенту, али им за формирање апсолутне већине недостаје пет мандата.

         Све у свему: ово формално јесте победа владајуће партије. Међутим, сви посматрачи – како експерти-политиколози, тако и новинари – констатују да Вучић не изгледа као победник и не понаша се као победник. Премијер је очито нервозан и даје противречне изјаве, говори о опасности од „обојене револуције“ и о „украјинском сценарију“, а резултат свега је поновљено гласање (нема никакве сумње да је РИК потпуно зависна од владе и да делује по њеним инструкцијама).

         Дакле, због чега је нервозан председник владе Александар Вучић, ако му наоко све иде на руку?

         Нови састав парламента – чак и свом тренутном  и привременом саставу, односно - пре поновљеног гласања, биће у најмању руку тежак за владајућу странку. Ево њеног контрасту у поређењу са Скупштином претходног сазива: парламент (Србије) су 2014-2016. чиниле владајућа СНС, њена савезница СПС и делови разбијене Демократске странке (ДС), чије „комаде” су предводили бивши председник државе Б. Тадић и бивши градоначелник Београда Д. Ђилас. Суштински: то је фактички био парламент без опозиције, без алтернативе владајућој странци.

         Управо је та безалтернативност омогућила премијеру Вучићу да „провуче“ кроз парламент неколико веома непопуларних пројеката – конкретно, да ратификује споразум о логистичкој подршци НАТО-у.

         У Скупштини новог сазива моћи ће да се заборави безалтернативност Вучићу.

         У парламент је прошла Радикална странка Војислава Шешеља (СРС), кога је Хашки трибунал оправдао, као и покрет „Доста је било” који опонира Вучићу са либералних позиција, на челу са бившим министром финансија Сашом Радуловићем, а фактички је у парламент ушла и патриотска коалиција Двери/ДСС, мада мнипулација њеним гласовима још траје.

         Али, у принципу би и сам Шешељ био довољан да пољуља монопол владајуће партије у парламенту.

         Такође, треба имати у виду да је коалиција око Вучићеве партије знатно мање једнородна него што је била у претходном сазиву Скупштине. У тој коалицији, која носи име „Србија побеђује”, нашла се, између осталих, и недавно формирана Српска народна партија (СНП) на чијем је челу Ненадом Поповићем. А Поповић је некада био члан ДСС, годинама је био потпредседник парламента и опумоноћеник за везе са Русијом.

         Он је живео и студирао у Русији, добро је познат у руским политичким и пословним круговима, а сам за себе у шали говори да је „рука Москве”.

         Поповић се уочи избора заклео и својим бирачима и својим руским контактменима да ће подржавати Вучића само док се овај држи курса неутралности и јачања односа са Русијом. А уколико премијер науми да уђе у НАТО, да призна независност Косова или се придружи ЕУ-санкцијама против Русији, Поповић је обећао да ће изаћи из владајуће коалиције.

         Друга је ствар што обећања дата у замаху изборне кампање, по правилу, баш и не вреде много.

         Било како било, факат је факат - у новом парламенту биће опозиције свих боја и за свачији укус, укључујући и опозицију унутар саме коалиције „Србија побеђује”.

         Деманти четврти. У првим послеизборним сатима неки западни, а за њима и неки руски медији, јављали су да је „Шешељ издувао”. Реч је о изјави лидера радикала да постоји могућност савеза са владајућом странком. Да, Шешељ није искључио могућност савеза са Вучићем. Али, шта је он заправо рекао?

         „Спремни смо да сарађујемо са сваком партијама из владе која одбаци улазак Србије у ЕУ и НАТО, укључујући и СНС”, рекао је Шешељ.

         Ако се зна да је улазак Србије у ЕУ (уз истовремени неулазак у НАТО) једна од најважнијих тачака предизборног програма Вучићеве партије, јасно је да о алијанси радикала и владајуће странке не може бити ни говора. Осим овога, треба имати у виду да Војислав Шешељ ни по свом карактеру није склон коалицијама и савезима.

         За њега су карактеристични стално трагање за непријатељима у ближем и даљем окружењу, исто као и вождистичке амбиције.

         У овом контексту је индикативно да Шешеља присталице зову „вођа“ или „војвода”. А све његове личне особине не само да нису избледеле током година боравка под истрагом у Хашком трибуналу, него су, напротив, постале још израженије.

         Због свега сеод Шешеља се може очекивати на првом месту упорна борба са саборцима/супарницима из патриотског табора, на другом опонирање владајућој партији, а на трећем раскринкавање локалних либерала и западњака. Управо тим редоследом.

         Ако он и уђе у неку коалицију са СНС, неће у њој дуго остати. Пар месеци, највише пола године, а онда ће ћудљива фантазија Шешеља неизбежно одести у табор опозиције.

         А сада неколико констатација.

         Реални победник ових парламентарних избора је лидер покрета „Доста је било” Саша Радуловић. Не по броју гласова, али свакако по репутацији коју је стекао у предизборној кампањи и постизборном хаосу.

         Радуловић је освојио свега шест и нешто одсто гласова, али за политичког новајлију је то прилично добар резултат. У великим градовима, и конкретно у Београду, Радуловић је постигао бољи резултат од владајуће странке.

         Његова предизборна кампања је свакако била најинвентивнија и најкреативнија, а он се, за разлику рецимо од Шешеља, при томе уздржавао од напада на друге опозиционе партије.

         Многи су били изненађени што је Радуловић учествовао у масовним протестима 28-29. априла, које су их организовале Двери и ДСС. Иако има либералне политичке ставове и оријентацију на Запад, Радуловић је изашао на трибину заједно са лидерима патриотске коалиције, подржао протест Двери и ДСС-а против апсурдних решења РИК. Још је то учинио мада је сам био обезбедио сигуран улазак у парламент, тако да је по логици ствари требало да гради односе са владајућом странком уместо што подржава Двери. Али, он је изабрао оно што се није само од себе наметало.

         Радуловића третирају као америчку креатуру, што је вероватно истина. Он је, у сваком случају, дуго живео, студирао и радио у САД и Канади. Познато је да је он - од свих српских политичара - најпожељнији гост у америчкој амбасади. Али, он се при томе не боји да подржава српску патриотску опозицију, ако не генерално, онда бар поводом неких конкретних питања.

         Он је политичар који је по својим убеђењима и личној харизми близак покојном Зорану Ђинђићу. Он је либерал који уме да се договара са патриотама, западњак који сматра да све одлуке о интеграцији Србије у наднационалне структуре попут ЕУ и НАТО треба да се доносе искључиво по принципу vox populi.

         За једног либерала изненађујуће добру Радуловићеву репутацију у патриотским круговима, подвлачи околност што је он избеглица из Босне. Његов отац, официр Југословенске народне армије, погинуо у уличним борбама у Сарајеву. Све у свему, пред овим човеком је сјајна политичка будућност, нарочито ако му пође за руком да сачува добре односе или бар међусобно поштовање са патриотском опозицијом.

         Друга констатација. Ни на једним другим изборима у Србији није се овако активно користио „руски фактор”.

         Како се сликовито изразио један руски политиколог, различите политичке странке, укључујући и владајућу СНС, током читаве изборне трке бавиле су се искључиво тиме што су тукле једна другу Путиновим портретима. Та тврдња није далеко од истине. И владајућа партија и опозиционе странке патриотске оријентације чиниле су све што је било у њиховој моћи да продемонстрирају блискост са Москвом.

         Позицију Русије по том питању формулисао је почетком априла потпредседник Државне Думе Сергеј Железњак. Он је изјавио да Русија подржава све српске партије које се залажу за јачање односа Србије и Русије – како владајућу, тако и опозиционе странке. У знак те подршке потписани су споразуми о сарадњи између Јединствене Русије и низа српских опозиционих патриотских партија, укључујући и коалицију Двери-ДСС. Јединствена Русија је идентичан споразум потписала још 2012. године са владајућом СНС.

Сергеј Железњак у разговору са Сандом Рашковић Ивић и Драганом Тодоровићем

         Нажалост, ту мудру и уравнотежену позицију Русија успела да одржи. Уочи избора је дошло до званичних посета Београду Константина Косачова и Сергеја Железњака, што су српски бирачи протумачили као недвосмислену подршку Москве владајућој странци, иако су те посете имале садржај који формално није  имао никакве везе са изборима.

         Према оценама српских експерата, посете руских политичара донеле су Вучићевој партији 8 до 10 одсто гласова на рачун оне категорије бирача који до последњег тренутка не знају за кога ће конкретно гласати.

         Посебно треба поменути деловање српских политичких маргиналаца, који паразитирају на патриотској идеологији, пре свега партије Трећа Србија.

         Та патуљаста странка, која на изборима није успела да освоји више од 0,5% гласова, невероватно активно је деловала на „руском правцу“. Смислила је овакво „лукавство”: у руским медијима (конкретно су у то били укључени лист „Аргументы и Факты”, интернет-портал „Федеральное агентство новостей” и други ресурси) се пласира апсолутно субјективна информација да је лидер те партије Мирослав Паровић једини прави пријатељ Русије у Србији, а коалиција ДСС-Двери била представљана као агентура ЦИА и светске закулисе. Затим се то преносило у српској штампа и представљало као став руских званичника, угледних политиколога и медија блиских лично председнику В. Путину.

         Аутор већине тих бележака је млади Рус Владимир Зотов, који се доказује у Београду али без одређеног занимања. Он је, иначе, пријатељ лидера „Треће Србије”.

         Потпуно је очигледно да је једини циљ и смисао таквих публикација било подривање репутације коалиције Двери-ДСС. Како показују досад пребројани гласачки листићи - те инсинуације нису помогле самој Трећој Србији, али су нанеле озбиљан ударац репутацији покрета Двери.

         Нећу да судим шта је конкретно било главни мотив тако доследне и злобне медијске кампање против Двери. Можда лична освета и обрачун, с обзиром да је М. Паровић својевремено био члан Двери, али се посвађао са руководством и напустио тај покрет. А можда је у питању најобичније одрађивање добијеног политичког задатка.

         Тој ситуацији и њеном негативном утицају на руско-српске односе било је посвећено отворено писмо директора РИСИ Л. П. Решетњикова, које је било објављено како на сајту РИСИ, тако и на српским информативним сајтовима.

         Нажалост, прикривена злоупотреба руских медија, који се често не разумеју баш у политичке реалије Србије, настављена је и после публикације тог писма, штавише, наставља се и даље… 

         Због свега, враћамо се тези са почетка текста: политички живот у Србији налик је својеврсном зоолошком врту апсурда у којем на свим кавезима пише „слон“. Другим речима: таблица са натписом може бити неколико – „пријатељ Русије“, „истински патриота“, „страдалац за народно добро“ – још се могу више пута понављати, са минималним варијацијама.

         У очекивању резултата поновљених избора, можмо само да констатујемо: време ће показати ко је ко.

         У  Србији, нема сумње, постоје истинске патриоте, и истински пријатељи Русије, али има доста, на жалост, и самозванаца...

         (текст је написан пре поновљених избора одржаних 4. маја)