Бондарев: „Руси“ којима Подгорица подмеће свој смешни „државни преврат“ напросто - не постоје
НАЧЕЛНИК БАЛКАНСКЕ ГРУПЕ РИСИ - ДР НИКИТА БОНДАРЕВ - О КРИЗАМА У ЦРНОЈ ГОРИ И СРБИЈИ (1)
Др Никита Бондарев
- Неки аналитичари - упркос томе што Тим Џуда Велику Албанију сматра измишљотином српских националиста - упозоравају да импулс за формирање Велике Албаније може постати ситуација у Македонији
- Цела прича са „државним превратом“ у Црној Гори изгледа веома замршено и веома чудно, па и апсурдно. Најпре су црногорске власт тврдиле да је на њихову територију продрла група српских бојовника којима су управљали Руси са задатком да испровоцирају народне немире и из зграде парламента снајпером убију неке на тргу испред ње, па да све то свале на Ђукановића, како би народни протест био усмерен према њему. Потом је црногорски специјални тужилац Миливоје Катнић изјавио је да је план завереника био да се Ђукановић киднапује. А последња верзија: да је Ђукановић требало да буде убијен
- Очито је да је то имитација државног преврата, а још је била тако слабо организована да се нису побринули ни да негде нађу и подметну пар снајперских пушака, па да могу да тврде: ево, овим пушкама су хтели да убију Ђукановића. Зато су се нашле - праћке! Нису нашли ни мушкарце подесне за војску које би могли да колико-толико убедљиво покушају да представе као заверенике!
- Нису такође пронашли ни Русе које би могли да ухапсе на „лицу места“. Зато су напросто измислили нека имена и остало. Покушаји да се нађу двојица које Црна Гора помиње - по подацима које је навела - нису довели ни до чега јер такви људи напросто не постоје
- Говори се да Ђукановић спонзорише многе политичке партије у Србији. Не знам колико је то истинито, али не сумњам да он има довољно новца и за то. У сваком случају, он је за 27 година на власти био и српски националиста, и црногорски сепаратиста, и најбољи пријатељ Русије и - најбољи непријатељ Русије
- Ђукановићеви противници сада говоре да је референдум за одвајање од Србије био делимично фалсификован и да то могу и доказати ако им буде дозвољен приступ архивама. Ако би Демократски фронт то успео да докаже - то би био више него интересантан међународни преседан. Јер, у том случају би могли да организују поновљени референдум са истим питањем, а није искључено да би тај референдум показао супротан резултат. Односно: да би већина била за заједничку државе Црне Горе и Србије
СА ЧИМЕ је повезана антируска хистерија у Црној Гори и због чега је руководство NATO оволико заинтересовано за ту малу земљу?
Може ли владајући кабинет у Србији сматрати проруским и какви су заиста тренутни односи између Русије и Србије?
Због чега Србија одбија да призна независност Косова и да ли је могућ излазак Републике Српске из састава БиХ?
О овим и другим питањима - односно, о савременим балканским кризама - групи московских студената је говорио доктор историјских наука Никита Бондарев, начелник групе за балканске земље Руског института за стратешка истраживања, који је специјалиста за историју балканских држава и аутор неколико књига и великог броја чланака на руском и српском језику (једна од његових књига је и „Московске године Јосипа Броза Тита“).
Бондарев је говорио и о акутној кризи у Македонији и указао да неки аналитичари - упркос томе што Тим Џуда Велику Албанију сматра измишљотином српских националиста - упозоравају да импулс за формирање Велике Албаније може постати ситуација у Македонији.
Бондарев је проценио: „Из Македоније у наредном периоду нећемо, на жалост, добијати баш радосне новости“.
Говорио је и о ситуацији у Бугарској, са посебним освртом на избор генерала Румена Радева за председника државе, али Факти шире преносе ово што је рекао о стању ствари у Црној Гори и Србији:
„Руска штампа о Црној Гори у последње време пише много, углавном у вези са тобожњим покушајем државног преврата и атентата на Ђукановића, у шта су наводно били уплетени неки Руси.
Прво се у Црној Гори говорило о умешаности представника неких структура силе из Русије, али су црногорске власти од тога одустале и сада тврде да се ради о двојици руских националиста. Наведена су и њихова имена, чак и године.
Приписује им се да су преко српских и црногорских активиста, односно рукама Србије, покушали да организују тај тобожњи државни преврат.
Покушаји да се нађу та двојица које Црна Гора помиње - по подацима које је навела - нису довели ни до чега јер такви људи напросто не постоје.
Генерално, цела та прича са превратом изгледа веома замршено и веома чудно, па и апсурдно.
Најпре су црногорске власт тврдиле да је на њихову територију продрла група српских бојовника којима су управљали Руси, а да им је задатак био да испровоцирају народне немире, да продру у парламент и да потом из зграде парламента из снајпера убију неке на тргу испред ње и да све то свале на Ђукановића, како би народни протест био усмерен према њему.
Потом је тај сценарио наводно био коригован. Црногорски специјални тужилац Миливоје Катнић изјавио је да је план завереника био да се Ђукановић киднапује. Последња верзија је да је Ђукановић требало да буде убијен.
Било је похапшено 20 Срба, а потом је одређени број, њих 6 или 7, био брзо ослобођен. Остали су оптужени за покушај државног преврата и преузимања власти. Од тих 20 - две су пензионерке старије од 60 година, такође - неколико старијих мушкараца са потпуно мирољубивим професијама таксиста, механичара и наставник физичког, плус неколико сасвим младих момака од 17 до 19 година, фактички - дојучерашњих средњошколаца.
Ето, од тих људи су покушали да направе српске заверенике. А како су ти људи могли да свргну Ђукановића - није ми баш најјасније.
Још се тврдило да је било ликвидирано скровиште са оружјем, специјалном техником и муницијом. А када су објављене фотографије тог скровишта, видело се да у њему нема никаквих аутомата и снајперских пушака, али се нашло неколико праћки. Још је црногорски тужилац рекао да се њима може снајперски прецизно гађати на 50 метара раздаљине. Тобоже: праћка није ништа мање страшно оружје од снајперске пушке.
Очито је да је то имитација државног преврата, а још је била тако слабо организована да се нису побринули ни да негде нађу и подметну пар снајперских пушака, па да могу да тврде: ево, овим пушкама су хтели да убију Ђукановића. Нису, као што сам рекао, нашли ни мушкарце подесне за војску које би могли да колико-толико убедљиво покушају да представе као заверенике!
Нису такође пронашли ни Русе које би могли да ухапсе на „лицу места“. Зато су напросто измислили нека имена и остало. Притом су тврдили да је секретар Савета безбедности РФ, Николај Патрушев, који је боравио у Београду у октобру, авионом којим је допутовао тобоже одвезао ту двојицу руских завереника, организатора државног преврата.
Све су то, природно, категорично одбацили и наше Министарство иностраних послова, и Амбасада РФ у Београду, а и власти Србије. Само, то нимало не смета црногорској власти и штампи да све надувавају и даље, немајући за то никакве доказе. Јер, све су то измишљотине болесне уобразиље.
Замислите само: жене-пензионерке које свргавају Ђукановића!
Тврде, додуше, и да је тобоже код тих завереника била пронађена и колосална сума новца - целих 200.000 евра. А шта је у Црној Гори 200.000 евра? Само је опозициони Демократски фронт за изборну агитацију и пропаганду потрошио 850.000 евра. Дакле: знатно више него што су завереници наводно били спремни да потроше за такозвани преврат.
За тај новац је могуће купити једнособни стан, удаљен 5 километара од морске обале.
А просто је смешно свргавати за такав новац црногорског премијера, који је један од најбогатијих људи на Балкану. Против њега су била покренута у Италији два кривична процеса због шверца цигарета, али су затворена из техничких разлога.
Говори се да Ђукановић спонзорише многе политичке партије у Србији. Не знам колико је то истинито, али не сумњам да он има довољно новца и за то.
О њему се може много и дуго говорити. За 27 година на власти, он је био и српски националиста, и црногорски сепаратиста, био је и најбољи пријатељ Русије, а потом је постао најбољи непријатељ Русије.
Ђукановићеви противници сада говоре да је референдум за одвајање од Србије био делимично фалсификован и да то могу и доказати ако им буде дозвољен приступ архивама. Ако би Демократски фронт то успео да докаже - то би био више него интересантан међународни преседан. Јер, у том случају би могли да организују поновљени референдум са истим питањем, а није искључено да би тај референдум показао супротан резултат. Односно: да би већина била за заједничку државе Црне Горе и Србије.
(следи наставак)