Београд сагласан да сви Срби на Косову живе као општина Грачаница

РУСКА АНАЛИЗА СРПСКО-АЛБАНСКИХ СПОРАЗУМА У БРИСЕЛУ

И БУДУЋНОСТИ КОСОВСКИХ СРБА

• Ако у потписаном Споразуму негде постоји издаја свог народа од стране руководства Србије, онда се она садржи управо у тачкама од друге до седме, у којима се говори о будућности српских општина на Косову - о функционисању полиције, судске власти, структура образовања и здравствене заштите
• Београд није спреман да призна независност Косова, али је потпуно спреман да властима непризнате републике повери контролу над косовским Србима. Испоставља се да су за власти унутарсрпски страначки сукоби важнији и релевантнији од будућности Косова
• Фактички се може говорити о томе да се паралелне структуре Срба на Косову укидају, или прецизније - постају део општекосовских институција којима се управља из Приштине
• Питање је зато у овоме: колико дуго се може одржати на власти коалиција која игнорише сопствени народ?

Пише Никита Викторович БОНДАРЈЕВ, старији научни сарадник Центра РИСИ за евроатлантске студије  

        У Бриселу је 19. априла ове године потписан „Споразум о нормализацији односа” између представника Србије и косовских Албанаца, који је обележио прелазак тромесечних преговора на квалитативно нов ниво. 

       Београд, који је раније категорично одбијао да било шта потписује, испољио је на крају оно што западни креатори преговора називају „добром вољом“.

       Западни медији су пожурили да тај споразум изједначе са признавањем албанске Републике Косова од стране Србије. У одушевљењу је најдаље отишао француски лист „Le Figaro“, који у редакцијском тексту недвосмислено тврди да је питање Косова „коначно решено“, па да се Албанцима може честитати независност, а Србима - „европски избор“.

       Због нечега су западни „пријатељи“ Србије сви и одмах заборавили речи Томислава Николића, које је изрекао на самом почетку бриселских преговора - Србија и албанска влада се не могу  посматрати као равноправни субјекти међународног права и равноправни учесници преговора. Никакви споразуми о заједничким намерама, који су потписани у Бриселу, не могу се посматрати  као признање независности Косова од стране Србије  све док у Уставу Србије постоји параграф о територијалној целовитости земље, који укључује и аутономну покрајину Косово и Метохију.

       Тако покушаји неких политичких коментатора, укључујући и руске, да Споразум представе као признавање косовске независности од стране Београда - мада не де-јуре, али у сваком случају де-факто - не изгледају сасвим оправданим.

       Код непрофесионалаца је посебно „популарно“ читање између редова 14. тачке споразума, у којој је написано да Србија и Косово неће једни другима ометати улазак у ЕУ и да неће подстицати „треће земље“ на опструкцију тог процеса.

       Логика резоновања аутора који свакако желе да тумаче Споразум као признавање независности Косова отприлике је следећа: у нормативним документима Европске уније јасно је наведено да чланице ЕУ могу бити само државе са потпуним правним легитимитетом, дакле, неометање евроинтеграција Косова од стране Србије аутоматски значи и признавање његове потпуне легитимности.

       Ова теза, у најмању руку,  изгледа неприродно. Ову одредбу власти Србије увек могу да окрену у своју корист, изјављујући да ће тек онда, кад Република Косово буде потпуно легитимна, односно призната од стране свих чланица ОУН-а, бити могуће говорити о уласку Косова у Европску унију.

       Знатно мање пажње скренуле су на себе тачке Споразума од друге до седме, у којима се говори о будућности српских општина на Косову.

       Ако у потписаном Споразуму негде постоји издаја свог народа од стране руководства Србије, онда се она садржи управо у тим тачкама посвећеним функционисању полиције, судске власти, структура образовања и здравствене заштите у српским општинама.

       Фактички, може се говорити о томе да се паралелне структуре Срба на Косову укидају, или прецизније - постају део општекосовских институција којима се управља из Приштине.

       Историјат питања укратко је следећи.

       Почетком 2013. године у четири српске општине на северу Косова за владајућу странку напредњака настала је изузетно тешка ситуација (преговори у Бриселу су одлучили о судбини управо тог дела покрајине пошто су Срби на југу још у време владе Б. Тадића схватили да је бесмислено надати се у Београд).

       У Косовској Митровици и околним подручјима владала је коалиција напредњака и Демократске странке Србије (ДСС), при чему су водеће улоге у коалицији припадале управо ДСС-у.

       Напредњаци су 28. фебруара ове године прекинули савез са странком В. Коштунице и направили нову коалицију са присталицама И. Дачића (СПС) и М. Динкића (G17) уз подршку групе грађана „Србија, демократија, праведност“ О. Ивановића, државног секретара Министарства за Косово и Метохију  у претходној владајућој коалицији.

       Уколико буде неопходно, исти такав модел промена може се покренути на подручју Лепосавића, где је још увек на власти коалиција која је у Косовској Митровици растерана.

       На подручју Зубиног Потока и Звечана власт у потпуности припада ДСС-у В. Коштунице, док се странке које су ушле у садашњу владајућу структуру у име напредњака и социјалиста налазе на периферији политичког живота.

       Српске енклаве у централном делу Косова и Метохије делимично се такође налазе под контролом ДСС, а делимично се контролишу из Приштине као, например, општина Грачаница где се налази истоимени српски манастир из периода раног средњег века, који је на списку светске баштине УНЕСКО-а.

       Већ поменути О. Ивановић познат је као прагматичар, да не кажемо циник. Објашњавајући смисао промена, он је 1. марта ове године изјавио да локална власт не треба да се бави високом политиком већ локалним проблемима - канализацијом и одношењем смећа. Наравно, то је био само фигуративан говор, али он је убрзо почео да активно и са одобравањем коментарише резултате преговора у Бриселу и већ 21. марта је изразио наду да је између И. Дачића и Х. Тачија већ постигнут основни споразум и да ће се он убудуће само допуњавати, што ће и учинити да сусрет на највишем нивоу у априлу у Бриселу буде последњи.

       То што је кабинет напредњака и социјалиста допустио да проблеме Срба на Косову решава такав човек као што је Ивановић, био је први сигнал да косовске Србе чека незавидна будућност.

       Истовремено са растеривањем власти у општинама Северног Косова, које су се налазиле изван контроле владајуће коалиције, као и са повратком у политику „ликвидатора“ Ивановића, у престоници Србије дешава се још један догађај, изузетно значајан за будућност Косова.

       На међународни туристички сајам, који је одржан од 21.-25. фебруара у главном граду Србије, дошли су као равноправни учесници представници српске општине Грачаница, која је под контролом Приштине, и енергично рекламирали манастире на Косову, а пре свега Грачаницу као туристички објекат. Учешће на сајму представника те општине финансирало је министарство туризма албанске Републике Косово.

       Из владине Канцеларије за Косово и Метохију није уследила кохерентна реакција. Први пут у Београду, у Изложбеном центру који је под контролом власти, појавили су се званични представници српских власти под контролом Приштине. Чињеница да су показивали бисер српске архитектуре морала им је пружити психолошку заштиту. Презентација мирног и хармоничног живота Срба под албанском влашћу може се сматрати за веома одрживу...

       Да ли се после таквих сигнала треба чудити што је Београд лако кренуо у укидање српских институција на северу Косова? Све у свему, ради се о томе да албанске власти Косова гарантују да ће судови, полиција, болнице и школе српских општина на Косову бити попуњавани етничким Србима ако они буду уграђени у систем општекосовских министарстава и ресора.

       Односно, сви Срби на Косову живеће на истим начелима као и општина Грачаница.

       Узгред речено, од свих подручја насељених Србима на Косову, у Грачаници је најнижи ниво криминала, у последњих годину и по-две нису забележени случајеви вандализма и терористичких акција против Срба. Албанци уистину настоје да од те општине направе „излог“ успешног заједничког  суживота  са Србима, „излог“ који је пре свега срачунат за западне поборнике косовске независности, али који у потпуности делује и на власти Србије. 

       Ако покушамо да сумирамо све наведене информације, долазимо до разочаравајућих закључака.

       Власти Србије не могу де-јуре да признају независност Косова, јер, прво, то је тешко чисто технички остварити, друго, такав корак би заувек уништио политичке каријере свих који су на овај или онај начин повезани са владајућом коалицијом. У ствари, Београд практично не интересује положај косовских Срба, тим пре што већи део српских општина на Косову и Метохији не контролишу владајуће странке него странке опозиције.  

       Отуда и оксиморон који се догађа - Београд није спреман да призна независност Косова, али је потпуно спреман да властима непризнате републике повери контролу над косовским Србима. Испоставља се да су за власти унутарсрпски страначки сукоби важнији и релевантнији од будућности Косова.

       Питање је зато у овоме: колико дуго се може одржати на власти коалиција која игнорише сопствени народ?

       Превела Ксенија Трајковић