Умро „модерни класик руске литературе“ Едуард Лимонов

МНОГИ ГА НИСУ ВОЛЕЛИ КАО ЛИЧНОСТ, МНОГИ НИ КАО ПОЛИТИЧАРА, АЛИ ЈЕ ЗА СВЕ – ВЕЛИКИ ПИСАЦ

* У САД је емигрирао 1974-те, па се преселио у Француску. У Русију се вратио 1991-ве, а годину дана касније добио њено држављанство. Већ 1994-те је – заједно са Александром Дугином, музичарем Јегором Летоввом и композитором Сергејом Курехином формирао  Национал-бољшевичку партију због које је имао проблема и са законом

* Владимир Жириновски назвао је Лимонова „истинском бакљом“, писцем који је шокирао и СССР, и Европу, и нову Русију, а његову смерт „великим губитком руске културе“

__________________________________________________________________________

        У МОСКВИ је – у 77. години – умро велики руски писац Едуард Лимонов чије је право презиме Савенко.

        Најутицајнији руски дневни лист „Известия“ тим поводом је оценио и објавио:

        „Многи нису волели Лимонова као личност. Вероватно је још више оних који га нису волели као политичара. Међутим, чак и најтврдђи противници њеогвих често скандалозних позиција, ценили су Лимонова-писца. Ако су сами имали макар мало литерарног укуса. Као великог руског писца“.

        Као руског модерног класика.             

        Вест да је Лимонов умро објавио је посланик у Државној Думи Сергеј Шаргунов који је открио да је писац-политичар – који никога није остављао равнодушним – „последњих дана имао проблема са здрављем“.

        Објаснио је да је са напором говорио, али да му је ум био „бритак и јасан, као и увек“.

        Владимир Жириновски назвао је Лимонова „истинском бакљом“, писцем који је шокирао и СССР, и Европу, и нову Русију, а његову смерт „великим губитком руске културе“.

        Лимонов се родио 22. фебруара 1943-ће у граду Ђержинску у данашњој Нижњеновгородској области, а школовао се у Харкову.

        Стихове је почео да пише 1958-ме, али му их нико није хтео да објави.

        Преселио се у Москви, где је радио и као продавац.

        У САД је емигрирао 1974-те, али се преселио у Француску у којој је добио и држављанство (1987-ме).

        Објавио је романе „Ја, Едичка“, „Историју његовог слуге“, „Дневник губитника“ и „Смрт савремених хероја“.

        Објавио је и аутобиографску трилогију „Тинејџер  Савенко", „Млада битанга“ и „Имали смо Велику епоху“.

        У Русију се вратио 1991-ве, а годину дана касније добио њено држављанство.

        Већ 1994-те је – заједно са . Александром Дугином, музичарем Јегором Летоввом и композитором Сергејом Курехином формирао  Национал-бољшевичку партију због које је имао проблема и са законом.

        У јулу 2010-те био је изабран за лидера партије Друга Русија, али је Министарство правде РФ одбило да је региструје.

        Лимонов је прошао кроз неколико ратова и револуција. Неки са симпатијом тврде да је водио „безмало разбојнички живот на два континента“.