Руска црква грех мамонизма још одбија да види, ваљда је то само дуготрајно искушење

МАМОНИЗАМ ЈЕ ГЛАВНИ ГРЕХ ЧОВЕЧАНСТВА – ИСКУСТВА И ГРЕШКЕ РУСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ (крај)

* Руска црква није 1917. кажњена због догматских јереси, већ због погрешне моралне позиције (Бог и мамонизам), коју је она предлагала руском друштву. Не само да се није борила против мамонизма, већ и није у њему видела грех. Као, има богатих, а има и сиромашних; богати треба да дарују, а сиромашни да благодаре. Права идила – само на речима, наравно

* Добро је позната епизода када се, одмах након абдикације Николаја II, Црква заклела на верност буржоаској Привременој влади и објавила „Посланицу Светог синода“, у којој је позвала све православне да „верују“ новој влади. Црква је тада стала на страну богатих, а Христос је увек био на страни сиромашних

* Револуционарима је Господ подарио победу. Јер, видео је да они предлажу једини исправан приступ борби против мамонизма - рушење мамонског система и изградњу новог друштва које поставља препреку овом злу. И без обтира на то што су бољшевици у принципу били атеисти

* Црква је постала зависна управо од људи везаних за мамона, који сада финансирају цркву! Одувек је тако било у Русији - богати су даривали цркву у нади да ће Бог видети њихову жртву и опростити им грехе. Тако и сада - црква, посебно у великим градовима, зависи од приватних спонзора. Црква се толико навикла на њих да више не може да их одбије, а и не жели

________________________________________________________________

       Аутор: Николај СОМИН

       РУСКА цивилизација је битно другачија од грчке (византијске), и зато се питање односа Руса према мамонизму показало као много важније и много трагичније.

       Мора се рећи да су се у западном свету, углавном католичком, такође активно бавили проблемима праведне економије и уопште правилне структуре друштва.

       Светски су позната дела «Утопија» Томаса Мора и «Град Сунца» Кампанеле. У тим радовима се заснива идеја нове организације друштва засноване на синтези религије и комунистичког живота. Иако Бог није одбачен, већ је стављен у први план, таква идеологија била је супротна ставу Католичке цркве, јер је она приватно власништво сматрала неопходним темељем друштва и одбацивала је социјализам и комунизам.

       Озбиљна конфронтација између идеологија довела је до тога да је на крају религијска компонента истиснута из учења социјалиста. То се јасно може видети из последњег најпопуларнијег социјалистичког учења - марксизма, где је хришћанска религија проглашена „опијумом за народ“ (или тачније, „опијумом народа“).

Николај Сомин

       Социјалистичка идеологија је доспела у Русију у другој половини XIX века у већ атеистичкој верзији, али је и у таквом облику стекла огромну популарност.

       Са њеним доласком у Русију у нашим богословским часописима појавили су се бројни чланци против социјализма /1/. Штавише, аутори су тамо проналазили само "сатанизам" и инсистирали на томе да је атеизам социјализма органски – да долази из суштине социјалистичке идеје (што, наравно, није тачно). Истовремено, вршена је апологија приватне својине и капитализма. Али све је то само ојачало револуционарни покрет.

       Неколико речи о револуционарима.

       У православној литератури је уобичајено да се они приказују као демони из пакла. Али, у суштини, то је била типична руска појава – борба за правду.

       Револуционари су добро знали да друштвени систем треба променити, али да неће бити дозвољено да се то уради мирно. Зато мора да се делује силом, чак и ако је то против заповести "не убиј". Чистоћа њихових намера и спремност на жртвовање су несумњиви. Али њихова правда нестаје када је замени жеђ да се све решава помоћу револвера. А такође када започне ругање вери. Али управо томе их је водила логика борбе мањине против већине.

       Заиста, погледајмо њихову идеологију: она се у првој апроксимацији изражава „формулом“ АД (Атеизам и Друштвена својина), а идеологија њихових противника конзервативаца - управо супротном: БМ (Бог и мамон).

       Авај, свака од страна је била само делимично у праву - јер једина исправна „формула“, како смо објаснили у првом чланку, је БД (Бог и Друштвена својина). Али друштвене снаге биле су подељене по другој линији... Стога је сукоб био неизбежан и био је бескомпромисан.

       Револуционари су победили и Русија је ушла у нови период свог постојања.

                                        II.

       Без обзира на привидну хаотичност историјских догађаја, у њима увек треба настојати да се прочита Божја воља. Она се по правилу изражава и у Божјем Суду и у Божјем благослову, који историју изводи на нову стазу.

       Божји Суд после Октобарске револуције види се у кажњавању свих основних сила старе Русије.

       Руски народ је био кажњен жалостима и друштвеним катаклизмама за богоодступништво.

       Није тајна да је последње године пре револуције карактерисао значајан пад вере. Зато и атеизам револуционара није изгледао народу као нешто неприхватљиво.

       Руска власт је кажњена због погрешне оријентације ка развоју капитализма, која се спроводила од 1861. То је за Русију био пут у ћорсокак, и Господ није дозволио да се то оствари.

       Најзад, црква није кажњена због догматских јереси, већ због погрешне моралне позиције (БМ), коју је она предлагала руском друштву.

       Црква не само да се није борила против мамонизма, већ и није у њему видела грех. Као, има богатих, а има и сиромашних; богати треба да дарују, а сиромашни да благодаре. Права идила - на речима, наравно. А на делу, људски пад водио је богате до још већег богаћења, сиромашне до даљег сиромашења, а цео капиталистички систем је ту неједнакост претварао у озакоњену стварност. И све је то црква освећивала.

       На речима, црква је признавала „општеприхваћену“ доктрину (а не, не дај Боже - Златоустову). А на делу се тежило што скоријој победи капитализма.

       Добро је позната епизода када се, одмах након абдикације Николаја II, црква заклела на верност буржоаској привременој влади и објавила „Посланицу Светог синода“, у којој је позвала све православне да „верују“ новој влади. Укратко, Црква је тада стала на страну богатих, а Христос је увек био на страни сиромашних.

       Револуционарима је Господ подарио победу. Јер је видео да они предлажу једини исправан приступ борби против мамонизма - рушење мамонског система и изградњу новог друштва које поставља препреку овом злу. И без обзира на то што су бољшевици у принципу били атеисти. Јер су као резултат, морални темељи совјетског система били ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма.

       Тако се догодило да је реални покушај да се човек ишчупа из канџи мамона био ближи Богу него формално поштовање Бога без љубави према већини људи (тј. према сиромашнима). Ближи - али привремено (о томе ћемо још говорити).

                                        III.

       Бољшевици су интуитивно схватали да је социјализам – високозахтевни систем. А то схватање је дошло одмах после неуспеха директног увођења комунизма 1918-1919. у предузећима.

       Показало се да су људи потпуно неспремни, да човеков пад није нестао, без обзира на промену друштвених односа. Бољшевици су схватили још једну ствар - да је само религиозни социјализам стабилан, јер се не креће по површини, већ се дубоко усађује у срца и душе.

       Стога су почели да идеологији «АД» придају својства квазирелигије. Ми, људи из СССР-а, добро знамо како је „светост“ придавана делима Марка и Енгелса, нових револуционарних „светаца“, парадама, конгресима, сахранама, у покушају да се њима насилно замене хришћански обичаји.

       Можда баш зато, а можда и зато што је, иако у  својеврсним одломцима, али је ипак одражавала вечне јеванђељске вредности (и то упркос свом атеизму), совјетска идеологија је функционисала: људи су веровали у њену истину и чинили славне подвиге, при чему не само у материјалној области, већ и у душевно-менталној - совјетска уметност је створила изузетну плејаду уметника, писаца, сликара. Али највећа победа совјетске идеологије остварена је у Великом отаџбинском рату, па о томе треба више и рећи.

       Подвиг совјетског народа у Великом отаџбинском рату је изузетан феномен у светској историји. Никада раније у размерама стотина милиона, људи нису испољили такво јединство, такву одлучност да се победи, такав масовни хероизам. Ту било које речи дивљења и захвалности изгледају недовољне. Али на рачун чега је овај највећи супер-подвиг био извршен?

       На рачун  јединства народа на основу социјалистичке идеологије. Наш народ се борио не само за Русију, већ за Совјетску Русију. Уосталом, слоган са којим су умирали наши војници - „За Домовину! За Стаљина!“, значио је да се народ бори за своју домовину и за совјетски систем, који се персонификовао у лику Стаљина.

       На ниво виши од од Победе 1945, руски дух се више није подизао. Брза обнова земље и стварање нуклеарног штита, чини се, отварали су СССР-у сјајне перспективе. Али догодило се другачије ...

                                  IV.

       Стаљин је умро (убијен), Хрушчов приграбио власт, и од тог тренутка земља полако почиње да креће низбрдо. Идеологија која је људе водила у одсудну битку пре десетак година, сада почиње да бледи. Шта је разлог за то?

       Може се наводити много историјских, политичких и других световних разлога, али главни разлог лежи у одвајању идеологије од Бога.

       Темељни недостатак марксистичке идеологије од момента њеног настанка, био је њен атеизам, порицање Бога као више силе која човека благослови на истину, правду. Истина је са Богом; човек, као икона и подобије Божје, светли само одраженом истином. Зато и идеологија, ако ју је створио човек, може да укључи у себе само делимичну истину. Таква делимична, ограничена истина била је и у марксистичкој идеологији, али сачувати ту истину од вулгаризације може се само ослонцем на Бога. А тог ослонца није било.

       И зато, када је земља ушла у период мира, пала људска свест је почела да умртвљује совјетску идеологију, да прави од ње догму, мумију и да на томе прави каријеру. С друге стране, почели су да се појављују њени критичари, тајни и јавни.

       Увече су, по кућама, почеле да се изговарају речи „култ личности“, „тоталитаризам“, „ГУЛАГ“ и сличне, из дисидентског лексикона.  Тамо је истине (у вишем смислу), било много мање, али се то урезивало у људску свест која је пала. То се наставило и јачало, за време Хрушчова и раног Брежњева.

       А већ за време касног Брежњева колапс идеологије је почео да се претвара у промену принципа друштвене својине - оне основе на којој се заправо и градила борба против доминације мамона. Појавила се сива економија, многи партијски конвертити су желели не само да управљају производњом, већ и да буду власници фабрика. А када је на власт дошао Горбачов, са циљем да сруши совјетски систем одозго, ти љубитељи приватне својине су постали буржоазија и преузели власт. Велика држава није била само опљачкана, него је разваљена много страшније, него што је планирао Хитлер.

       Истина, ипак, мамон није успео да оствари коначну победу. У страшним 90-им, када нису исплаћиване плате, када су инжењери и научници преживљавали, продајући свој веш на пијаци, када су се медији надметали у лагању и пљувању на СССР, наш народ је издржао и сачувао, ако не  совјетски систем, онда само постојање Русије.

       Она сада, иако је капиталистичка, иако је зависна од господара новца, иако је ружна и сиромашна, ипак живи. А шта ће даље бити са Русијом, само Бог зна.

                                        V. 

       А наша православна црква? Како се она односи према греху мамонизма? И посебно, према савременом оваплоћењу тог греха у лику капитализма? Покушајмо да утврдимо.

       Ако питате читаоце да ли су на проповеди у храму чули осуду мамонизма, сигурно ћете добити негативан одговор. Наша црква познаје среброљубље као лични грех, познаје мамона као паганског бога богатства, познаје економију као нешто етички неутрално и чак часно; али мамонизам, као друштвени грех укључивања људи у ужасан систем потчињености богатству, не зна; и ствар није у самој речи (можете узети неку другу), него у појму. Али среброљубље и мамонизам су две различите ствари.

       Среброљубље (похлепа) је лични грех везаности за богатство. За њега носи одговорност конкретни човек. Мамонизам је друштвени грех. То је грех који је ушао у друштво (разуме се, кривицом грешних људи) и тамо се укоренио.

       Људи умиру и рађају се нови, али мамонизам хиљадама година мучи људе који живе у друштву. Одговорна за њега није једна особа, већ цело друштво. А разлог за то незнање је јасно видљив: одрицање учења о друштву.

       На речи «хришћанска социологија», православни слегну раменима, а живахнији и интелигентнији међу њима ће рећи: „то није у православној традицији, свети оци о томе нису говорили. Значи да је то јерес, сатанизам". Али друштвених грехова је море - и шта сад? Црква за њих не зна и не би требало да зна? "Да", наставља интелигенција, "Све ми је дозвољено, али све не користи"(1. Кор. 6:12). «Све нас то удаљава од циља хришћанског живота - спасења душе». И свештеници ће потврдити: "било шта, само не политика!"

       На овај начин, мамонизам, најтежии грех човечанства, остаје изван видног поља православне цркве.

       Ситуација је следећа. Формално, наша црква сада исповеда „општеприхваћену“ доктрину. Документ који је црква усвојила пре 20 година, „Основе социјалне концепције Руске православне цркве“, у духу компромиса карактеристичног за „општеприхваћену“ доктрину, каже:   „Државна, друштвена, корпоративна, приватна и мешовити облици својине су у различитим земљама различито укорењени током историјског развоја. Црква не даје предност ниједном од тих облика“ /2:36/.

       Али, каснији документи нам показују да је црква фактички већ прешла на позиције формуле «БМ», настојећи да не критикује мамонизам. А разлог за то је банално прост - црква је постала зависна управо од људи везаних за мамона, који сада финансирају цркву! Одувек је тако било у Русији - богати су даривали цркву у нади да ће Бог видети њихову жртву и опростити им грехе. Тако и сада - црква, посебно у великим градовима, зависи од приватних спонзора и притом свих врста - и дубоко православних, а и не особито. Црква се толико навикла на њих да више не може да их одбије, а и не жели.

       Све ово аутор каже без икаквог подсмеха, а са болом у души. Како то? Да ли се црква, позвана да осуди грех, на чудесан начин не противи најзлобнијем људском греху и прећутно га одобрава? Али ако је тако, онда ће борба против грехова личити на вађење воде из бунара решетом.

       И треба посебно нагласити да ствар овде уопште није у среброљубљу наших свештеника. Напротив, већина њих су - сиромашни. Ствар је у томе да црква не види проблем у доминацији мамона, који је захватио читаво друштво и обогаљује људске душе.

       Црква о томе ћути, али људи не ћуте. Они постепено увиђају и разумеју, да су ступивши у капитализам, загазили у смрдљиву мочвару, која покушава да све и свја одвуче у пакао. И видевши тако лојалан однос цркве према овој страшној појави, они све више и више губе поверење у цркву - "Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско?" (Лк. 16.11).

       И неће бити оправдања пред Богом у незнању - све донедавно сви смо прошли кроз ово. Уосталом, историја непријатно сведочи да је управо за грех подршке мамонизму, који је црква себи дозволила пре револуције, Бог цркву казнио у совјетско време - кажњена је тешким прогоном (више о томе у /3/).

       Нажалост, још није дошло до адекватног разумевања ове чињенице у црквеним круговима. Црква је споља просто попустила пред силом, али изнутра је остала са својим увреженим мишљењем (да само приватно власништво може бити основа живота у свету). И сада све остаје по старом: грех мамонизма црква и даље одбија да види.

       Ипак, надамо се да је то само дуготрајно искушење, које ће наша црква на крају крајева превазићи.

    Литература

1. Н.В. Сомин. Спор о социализме в Русской церкви (по публикациям конца XIX - начала XX вв.)  http://chri-soc.narod.ru/Spor_soc.htm
2. Основы социальной концепции Русской Православной Церкви. М.: 2000. – 88 с.
3. Николай Сомин. «По грехам нашим». О причинах гонений на Церковь в XX веке. http://chri-soc.narod.ru/po_greham_nashim.htm

         Превео: В. Кршљанин

         Изворник:

         https://ruskline.ru/analitika/2020/05/14/glavnyi_greh_sovremennogo_chelovechestva

        (Николај Сомин, руски теоретичар православног социјализма, по образовању је математичар и богослов, аутор мноштва чланака и више књига, од којих је најпознатија „Православни социјализам као руска идеја“)