Прилепин: Како је Бондарев писао о рату – нису ни Хемингвеј ни Ремарк, само Толстој

ПОВОДОМ СМРТИ ВЕЛИКОГ РУСКОГ ПИСЦА ЈУРИЈА БОНДАРЕВА – АУТОРА „ВРЕЛОГ СНЕГА“

* Постојање велике руске литературе залог је бесмртности нације... Велика је част и невиђено достигнуће – бити у руској литератири, остати у њој и бити једна њена карика. Бондарев је међу нама

* Вечна руска памјат великом писцу и човеку безупречног држања Јурију Бондареву. Он је, као и увек, спокојан и отмен

* У истом реду са њим су остали велики батаљисти - Љермонтов, Бестужев-Мариински, Денис Давидов, Всеволод Гаршин, Александр Серафимович и Константин Воробјов

________________________________________________________________________

        Аутор: Захар ПРИЛЕПИН

        УМРО је Јуриј Бондарев.

        Никада се са њим нисам сретао, али се његово присуство осећало као некакав метроном: официрски, грађански и књижевни.

        Мирнодопска његова дела – нећу да кријем – нисам увек ценио. Али, зато су на мене оставиле моћан утисак његове ратне приповести, као и роман  „Бермудски троугао“.

        Он је један од најбољих батаљиста не само у руској него и у светској литератури. Рецимо, тенковски напад из његовог романа „Врели снег“ описан је на невероватном нивоу. Ни код Хемингвеја, ни код Ремарка ничег таквог нема.

        То је упоредиво само са Толстојем и његовим војним страницама.

        Зато сам – када је умро Едуард Лимонов и био објављен и десети некролог са тврдњом да је отишао „последњи велики руски писац“ – замолио да се више не говоре глупости.

        Није у томе било никаквог непоштовања према Лимонову.

        Шта год да је о себи муислио, Лимонов је представник руске литературе, велики њен предсзавник и карика, нипошто последња, која повезује Державина, Пушкина, Катењина и Херцена – са Чеховом и Горким, Платоновом и Домбровским.

        То треба знати ценити...

        Лимонов је сјајно говорио да је лична бесмртност банална, а да су много важнији продужење људске врсте и руске нације.

        У том смислу је постојање велике руске литературе залог бесмртности нације, па је и свако превремено опраштање с њом - знак глупости и дефетизма.

        Ово је смрт Бондарева само изнова осветлила.

        Одлазе великани. Али, са нама су Лихоносов и Личутин, жив је и здрав несумњиви класик Саша Соколов, све нас посматра Александар Андрејевич Проханов.

        Раде у руској литератури Леонид Јузефович, Евгениј Водолазкин, Александар Терехов, Михаил Тарковски. Да, ми смо живи.

        Вечна руска памјат великом писцу и човеку безупречног држања Јурију Бондареву.

        Он је, као и увек, спокојан и отмен.

        У истом реду са њим су остали велики батаљисти - Љермонтов, Бестужев-Мариински, Денис Давыдов, Всеволод Гаршин, Александр Серафимович и Константин Воробјов.

        Велика је част и невиђено достигнуће – бити у руској литератири, остати у њој и бити једна њена карика.

        Ништа не одлази. Бондарев је међу нама.

        Одјекује руска реч.