Могу ли се спојити васељенски дух руског православља и васељенски дух руског социјализма?

СОЛЖЕЊИЦИН БИО ДИСИДЕНТ АЛИ СМАТРАО ДА ТРЕБА САЧУВАТИ ВЛАСТ СОВЈЕТА И АУТОРИТАРНУ ИМПЕРИЈУ

* Кремљ није ни одговорио на Солжењициново писмо „совјетским вођама“. А и да јесте – тешко да би се нешто променило. Могуће је било елиминистати фантомску „диктатуру пролетаријата“ и реалну диктатуру партије. Али, како се одрећи вере у новог човека који покорава васељену? Од вере у прогрес и постепено сазревање друштва за све виши степен организације? Како се одрећи сна о великом прстену цивилизације у далекој комунистичкој будућности?

* Многи би желели да крвава звезда, која је губила сјај, не потоне у демократском блату, већ да се преображена уздигне на небу, сасвим другачија... Можда као бела божићна звезда Витлејема. Па да све коначно дође на своје место

* Православље и социјализам, то су нормална и јака национална власт плус васељенска машта. Зар је то баш сасвим немогуће? Сматрам да је могуће. Да још није све изгубљено. Јер, то су нова експанзивна филозофија живота са екслозивном виталношћу која претвара друштво у нешто једно и усмерава га ка звезди идеала. Зашто да не?

____________________________________________________________________________

         Пише: Владимир МОЖЕГОВ

         ПРЕ тачно 45 година у Паризу је било објављено литерарно-историјско истраживање Александра Солжењицина „Архипелаг ГУЛАГ».

         Исте – 1973-ће - године  писац је објавио и своје чувено „Писмо вођама совјетског народа“. ВУ њему је упозоравао на опасност рата са Кином (то је реални проблем!) и предлагао кремаљским управљачима да се одрекну марксистичке догме, подржавања светског комунистичког покрета и прескупих космичких програма.

         Доста је више и инсистирања на сталном економском расту – писао је Солжењицин и наглашавао да економија не мора расте, јер у свету за неће бити ни довољно ресурса, већ да је сасвим довољно да буде стабилна.

         Солжењицин је Кремљу саветовао: маните се надљудских експеримената и бавите се простим, нормалним и људским стварима.

         Упозорио је и да се марксистичкој идеологији сви већ смеју и да нико не верује у официјелне догме. Упркос свему, Солжењицин није предлагао да се уводи демократија западног типа, коју је назвао „наскроз корумпираном“,. Предлагао је да се сачува  „ауторитарна империја“, а да се „власт совјета“ – напуни реалноим смислом и садржајем.

         Није, наравно, уследио никакав одговор...

         Није проблем био само у томе што није било лидера са харизмом спремног за промене.

         Како престати градити Кеопсову пирамиду ако се управо њена градња налази у центру укупног функционисања друштва, ако је њој потчињен сам живот?

         Може се свргнути фараон, могу се променити свете књиге. Али, како елиминисати саму основу односа у друштву, паучину финих нити које прожимају цео друштвено-држани организам?

         Немогуће је уклонити концентуално језгро јер се тада цело здање уруши, што се и догодило са перестројком.

         Могуће је било елиминистати фантомску „диктатуру пролетаријата“ и реалну диктатуру партије. Али, како се одрећи вере у новог човека који покорава васељену? Од вере у прогрес и постепено сазревање друштва за све виши степен организације? Како се одрећи сна о великом прстену цивилизације у далекој комунистичкој будућности?

         Како, када је управо та вера стварала квазирелигиозну атмосферу у СССР и унутрашњу светлост која се преливала преко мртве догме и прожимала цело друштво?

         Да ли је требало из пантеона избацити ислужене богове и оставити само оне на којима се реално држало постојање друштва? То је, у сваком, случају био исувише суптилан посао за грубе партијске вође које смо вероватно заслужено имали.

         Можда је ипак могло друкчије јер право средиште својетског света уопште није била комунистичка догма. Право срце империје била устремљеност према звезди идеала која је свему давала смисао и повезивала народ реалним јединством и давала му снаге да подноси лишавања.

         Да, били су и лаж и бетон идеологије. Само, било је и нешто друго: нормална традиционална вертикала вредности уграђена у кодекс градфитеља комунизма... Постојала је и култура атеистичке духовности и увереност у будућност.

         Да будем поетичнији: желело се да крвава звезда, која је губила сјај, не потоне у демократском блату, већ да се преображена уздигне на небу, сасвим другачија... Можда као бела божићна звезда Витлејема. Па да све коначно дође на своје место.

         За мене лично било би изазовно спојити васељенски дух руског православља са такође васељенским духом руског социјализма.

         Русија је још пре 45 година – на укрштању та два зрака – могла да се, уместо је изгледала као медвеђа забит са балистичким ракетама, претвори у истински духовни центар света о којем су (светлост са Истока!) још почетком 20. века маштали руски и немачки филозофи.

         Зар ту исту мисију у 19-ом веку није имала велика руска литература? Уосталом, и сама руска револуција је – са својим васељенским месијанизмом – била у приличној мери инфицирана том маштом.

         Нормална и јака национална власт плус васељенска машта –зар је то баш сасвим немогуће?

         Сматрам да је могуће. Да још није све изгубљено.

         Нова експанзивна филозофија живота са екслозивном виталношћу која претвара друштво у нешто једно и усмерава га ка звезди идеала.

         Зашто да не?