Хомјаков: Хришћанство је живело у Грчкој, али Грчка није живела у хришћанству
МАМОНИЗАМ ЈЕ ГЛАВНИ ГРЕХ ЧОВЕЧАНСТВА – ВИЗАНТИЈА И РУСКЕ КРИТИКЕ (други део)
Јован Златоуст
* Омекшавање Цркве према богаћењу догодило се у III веку. Формулисао га је Климент Александријски у делу „Ко ће од богатих бити спасен?“. Суштина новог погледа била је у тврдњи да приватна имовина, ма колико велика била, не штети хришћанину, уколико она њиме не влада, не претвори га у мамоновог роба
* Против богаћења је устао велики светитељ Јован ЗЛАТОУСТИ који је сматрао мамонизам најопаснијим грехом: «Све се свело на новац - зато се све и пореметило! А јерусалимска прва хришћанска заједница била је анђеоско друштво, јер у њој ништа нису звали својим… Они нису сматрали туђим оно што припада браћи, јер је то било Господње; нису га сматрали ни својим, већ - да припада браћи"
* У касној Византији постојао свети отац који је отишао још даље од Јована Златоустог. Његово име је Симеон Нови Богослов.Он је написао: „Онај ко раздели сав новац који је прикупио, не треба за то да добије награду, већ га пре треба кривити за чињеницу што је до тада друге неправедно лишавао тог новца»
* Византији се, почев од V века, фактички од принципа БД, тј. Бог-Друштвена својина дошло до принципа БМ (Бог-мамон). У Католичкој цркви је до XIII века преовладавало учење да је друштвена својина изнад приватне. У 20. веку су католици "прешли у вођство" и коначно пали на позицију формуле БМ (то се догодило у понтификату Јована Павла II). А протестантизам је дошао на свет са концепцијом свете приватне својине
_______________________________________________________________
Аутор: Николај СОМИН
ГРЕХ потчињавања човечанства мамону је пре свега друштвени феномен. Налази се на граници између теологије и социологије.
У Византијској империји теологија је била развијена у највишем степену. Међутим, социологија као комплекс идеја за осмишљавање друштва није била створена. Постоје бар два разлога за то.
Главни разлог је оријентација византијске теологије на монашко доживљавање света.
Монаштво се појавило у IV веку, када је народ империје грунуо да се уписује у хришћане, када је хришћанство постало државна религија.
Тада су неки прави хришћани, видевши да је ниво новојављених хришћана постао много нижи, да су у миру многи, многи прихватили православље, али је мамон остао у њиховим срцима, и немајући снаге да ту ситуацију промене, почели су да напуштају друштво и одлазе на пуста места, где су се у тишини и самоћи подвизавали у молитвама и аскетским вежбама.
И неизбежно је теологија монаха одражавала њихов специфичан положај добровољних друштвених одметника - јер је монах од речи „монос“, што значи „један“. И није чудно што у њиховим делима друштва у којем човек неизбежно живи, као да нема, или се оно погрдно назива мир, који је скуп грехова и од којег се треба одвраћати, да би се човек сам суочио са Богом.
Штавише, „мир“ је препознат само као привремено уточиште душе, на чије устројство не треба обраћати пажњу, а сва нада се мора пренети на стицање вечног Царства. Тиме као да се признаје да је преобразити свет - нешто безнадежно; боље је оставити га онаквим какав јесте и сву пажњу пренети на устројство своје душе.
Симеон Нови Богослов
У оквиру таквог погледа на свет, који заправо негира вредност света, само постављање питања о стварању социологије, која изучава друштвене појаве, постаје бесмислено.
Наравно, не оспоравамо значај и ефективност византијског аскетизма - он је открио и осмислио за хрићанина врло важан моменат личног устројства душе. Али мора се констатовати да су читаве наслаге друштвених грехова умакле пажњи византијске теологије. А то значи да се мамонизам у том случају и није могао сагледати као друштвени феномен.
И заиста, у оквиру монашког аскетизма, цела ужасна опасност од мамонизма свела се на лични грех среброљубља, грех за монаха неприхватљив, али не и најтежи (гордост је много гора).
II.
Али, било би погрешно рећи да у Византији уопште није било друштвених наука. Грци су ценили своју државу и због тога су се тамо политичке науке прилично активно развијале. На овом пољу они су постигли значајне успехе, створивши мудру теорију о „симфонији“ цркве и државе. Али на усавршавање социјалног поретка, и црква и држава су извршиле незнатан утицај. Али, кренимо редом.
Пре свега, Византинци себе уопште нису називали „Византинцима“ (мада ћемо, ради краткоће, ми то и даље радити).
Назив "Византија" је новотворина европских историчара XVI-XVII века. Сами становници су своју земљу називали Ромејска империја, а себе - Ромејима, тј. Римљанима, наследницима велике Римске империје. И заиста је Рим имао огроман утицај на државну структуру Ромеја.
То је такође била империја, којом је владао император (василеус). И њоме се управљало законима који су већином били копија закона Римске империје. Али Рим је био са економског становишта мамонистичка држава.
Иако је са становишта општеприхваћене класификације, Рим био робовласничка држава, за нас су и робовласништво и феудализам и капитализам мамонистичке формације - то су, да тако кажемо, кораци мамона у освајању света.
Византија је, без сумње, такође била мамонистичка држава, наслеђујући од Рима и социјални систем, и економски и правни. Мамон је владао у Византији у свим периодима њеног постојања - од IV до XV века. И његов јарам је тешко притискао радне људе, сељаке и занатлије. Али не може се рећи да је држава била забринута због тога.
Њен задатак је био да наплати што више пореза од становништва и смисли нове реквизите за то (као и сада). Иако су понекад Василевси примењивали своју власт (на пример, Роман Лакапин, 934. или Василије II Бугароубица 996.), али углавном у циљу ограничавања диктата локалних феудалаца („дината“) и преусмеравања тока пореза у центар.
А осим тога, Ромеји су волели своју државу, устројену од самог Бога, што значи - на најбољи начин. Друштвени систем био је фиксиран у римском праву, које су и држава и црква у потпуности прихватиле.
Као резултат тога, Византинци нису видели неопходност за осмишљавањем друштва; о друштву не треба размишљати - треба га само чувати и одржавати. Стога социологија у Византији никада није створена.
Следствено томе, Византинци нису дошли ни до разумевања мамонизма као друштвеног система.
Истина, није све баш тако једноставно. Овај закључак је исправан тек на самом крају, као резултат супротстављања различитих позиција. Али, ако пажљиво погледамо историју византијске теологије, видећемо озбиљну борбу мишљења, коју је корисно овде бар укратко осветлити.
III.
У раној цркви преовладавало је устројство у облику хришћанских заједница, од којих је свака поштовала комунистичке принципе живота све до заједничке имовине. Такво устројство је штитило цркву од мамонизма, који је господарио у свету изван хришћанских заједница.
На овакву организацију цркве пресудно је утицала најранија јерусалимска ранохришћанска заједница која је тада заправо представљала целу цркву.
Алексеј Хомјаков
Јерусалимску заједницу, која је исповедала строги комунизам, организовали су апостоли, без сумње следећи Христова упутства - јер се непосредно пре њеног успостављања Христос јављао ученицима, „ јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему “ (Дап. 1:3).
Међу онима који су подржали такво устројство, нашао се дуги низ светих црквених писаца и проповедника: Јован Златоусти, Кипријан Картагински, Василије Велики, Григорије Богослов, Амвросије Милански. Стога ову тачку гледишта називамо „светоотачком“.
Међутим, већ у III веку појавио се и други поглед на ствари, који су исповедали богати хришћани који нису желели да дају своје богатство у комуну.
То је сасвим јасно изложио Климент Александријски у делу „Ко ће од богатих бити спасен?“ /1/.
Суштина новог погледа била је у тврдњи да приватна имовина, ма колико велика била, не штети хришћанину, уколико она њиме не влада, не претвори га у мамоновог роба. У супротном, од имовине се ваља ослободити.
Будући да је у историји православља ова доктрина однела превагу (не само на Истоку, него и на Западу), ми је ради краткоће, називамо „општеприхваћеном“.
Ово гледиште, које је, мора се рећи, компромисно, више није захтевало комунистички живот у хришћанским заједницама, пребацујући борбу са мамоном на личност – хоће ли она изаћи на крај са искушењем среброљубља или не.
Следећа оштра промена догодила се у вези са променом статуса цркве - у IV веку, она је постала државна. Наравно да су тада у цркву кренуле из мира огромне масе људи, који су желели да по имовинском питању све остане по старом, на принципима мамонизма.
Стари чланови цркве су на то различито реаговали. Једни су почели да потпуно напуштају свет, постајући монаси. А други, остајући у друштву, окренули су се неофитима са оптужујућим проповедама.
Задржаћемо се на погледима најупечатљивијег проповедника тог времена - Јована Златоустог.
IV.
Свети Јован Златоусти је толико је познат да га није потребно представљати.
Као што смо указали у првом чланку, имовинска тема била је код Златоустог тема број један. Зашто? Па зато што је велики светитељ, који се специјализовао у познавању грехова, сматрао мамонизам, тј. тежњу ка поседовању богатства, најопаснијим грехом.
Шта је он рекао?
Прво, Златоусти неуморно подсећа на универзалност тог греха. Ево неколико карактеристичних цитата из мноштва аналогних:
„О, среброљубље! Све се свело на новац - зато се све и пореметило! Ако неко неког теши, сети се новца; ако га сматра несрећним, разлог је опет у новцу. Само о томе и говоре, ко је богат, а ко је сиромашан. Намерава ли неко да ступи у војну службу, жели ли да ступи у брак, планира ли да се неком уметношћу бави или нешто друго да предузме - неће приступити остварењу своје намере, док се не увери да ће му то донети велику зараду“ /VII: 885-886/.
„Среброљубље је разгневило целу васељену; све је гурнуло у хаос” /VIII: 270/.
„Невоља је у томе што се зло повећало до те мере да је (врлина непоседовања) очигледно постала немогућа - и да се уопште не верује да би је ма ко следио“ /VIII:441/.
"Ова болест (крађа и похлепа - Н.С.) обухватила је целу васељену, загосподарила душама свих, и заиста, велика је моћ мамона!" /VIII:509/.
Владимир Соловјев
„Колико дуго ћемо волети новац? Нећу престати да вичем против њега, јер је он узрок сваког зла. Када ћемо заситити ту незаситу страст? Шта је привлачно код злата? Запрепашћен сам тиме (...) Одакле је та болест ушла у васељену? Ко може да је у потпуности искорени? Која реч може да порази и потпуно убије ову жестоку звер? Та страст је проникла чак и у срца људи који су били благочестиви“/XI:560/.
„Шта је узрок свега тога? Љубав према новцу, демонска страст среброљубља, та неизлечива болест, неугасиви пламен, снага која је покорила целу весељену”/III:431/.
"Сила, која је покорила сву васељену" - светитељ више не подучава, већ горко тугује. И приметимо, то се говори крајем IV века, у Византији, где је потпуно победило православље!
То значи да је чак и тада, као и сада, друштво било нездраво, а тада га је, као и сада, свег заробио мамон. Заиста мамонизам је најмасовнији, а то значи и најстрашнији грех.
Мамон, по Златоустом, је заиста страшан:
„Дакле, кажите ми, да ли вам се богатство чини пожељним и високоцењеним, јер у вама потхрањује најниже страсти, омогућава гневу да се оствари, надувава балоне болесног частољубља до огромних размера и побуђује вас на гордост?“ /XII:556/.
"Нема ничег горег од безумне страсти (за богатством - Н.С.), која чак везује за ствари које доносе само горчину и никакву корист" /X:105/
"Велика штета за тебе биће у томе што ћеш бити залепљен за земаљско, бићеш роб уместо слободан, отпашћеш од небеског, нећеш бити у стању да размишљаш о узвишеном, него само о новцу, о каматама, о дуговима, о профиту и о гнусним подвалама. Шта може бити бедније од тога? Такав човек пада у ропство, теже од ропства сваког роба, и што је погубније од свега, самовољно одбацује племенитост и слободу својствену сваком човеку. Колико год да ти се говори, имајући ум прикован за богатство, ти не можеш да чујеш ништа корисно за себе. Али као пас у брлогу, везан за бригу о новцу јаче но ланцима, бацаш се на сваког ко ти прилази - бринеш само да своје благо сачуваш за друге. Шта може бити бедније од тога?" /VII:236/.
„Богатство је незахвални бегунац, непомирљиви убица, неукротива звер, стена, стрма са свих страна, подводни гребен, непрестано у таласима, море, којим владају безбројни ветрови, тиранин, који сурово влада, властелин, бруталнији од сваког варварина, неумољиви непријатељ, који никада не прекида непријатељство према ономе ко га поседује“ /VII:243/.
Како се одупрети мамону?
По Златоустом, на личном нивоу, спасење се састоји у давању свога иметка сиромашнима, свођењу својих прохтева на неопходни минимум. А на друштвеном нивоу, светитељ предлаже да следимо пример Јерусалимске заједнице. Јер управо је такав комунистички начин живота Златоусти сматрао одговарајућим Божјем промислу:
"Али, није ли зло да један влада оним што припада Господу и што се један користи заједничким добрима? Није ли Божја земља и њено испуњење? Зато, ако наша блага припадају заједничком Владики, онда она једнако припадају и нашим ближњим: оно што припада Владики, припада свима..." «Дакле, нама је намењено пре опште, него посебно, власништво над стварима, и оно је више сагласно са самом природом" /XI:705/.
О животу у Јерусалимској заједници Златоусти говори оваквим одушевљеним речима:
"Било је то анђеоско друштво, јер ништа нису звали својим (...) Да ли сте видели успех благочестивости? Одрицали су се имовине и радовали су се, и велика је била њихова радост, јер су добијена блага била већа. Нико није богохулио, нико није био порочан, нико није завидео, није било непријатељства, није било гордости, није било презрења, сви су као деца примали поуке, сви су били расположени као новорођени (...) Није било хладне речи: моје и твоје; због тога је радост била за трпезом. Нико није мислио да једе своје; нико (није мислио) да једе туђе, мада и то изгледа као загонетка. Они нису сматрали туђим оно што припада браћи, јер је то било Господње; нису га сматрали ни својим, већ - да припада браћи" /IX:73/.
«И апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика бјеше на свима њима.» (Дап. 4.33). И добро је речено: благодат бјеше на свима, јер је благодат у томе да нико није био сиромашан, то јест, од велике усрдности давалаца, нико није био у беди. Нису давали један део, а други остављали себи; и (дајући) све, нису сматрали својим. Они су из себе изагнали неједнакост и живели у великом изобиљу, притом, чинили су то са великом чашћу." /IX:113/.
Приметимо, да је саму реч "мамон" Златоусти разумео као друштвену силу, моћну да масовно плени људе и присиљава их да раде за њу, тј. разумео га је управо као друштвени грех, којем је неопходно супротставити се и на личном и на друштвеном нивоу. Ово није далеко од заснивања праве хришћанске социологије. Али…
Мартин Лутер - протестантизам је приватну
својину одмах учинио светом
Али велики светитељ је ухапшен и послат у изгнанство, одакле се није вратио. Штавише, школа егзегезе Светог писма коју је створио Златоусти, која је обраћала главну пажњу на моралне последице владања имовином, била је уништена након смрти Златоустог. Епископ Паладије, биограф Златоустог, наводи готово стотину имена епископа и презвитера, следбеника великог светитеља, који су били убијени, утамничени и послати у изгнанство. Па иако је сам Златоусти био убрзо канонизован, његови погледи, иако не јавно, почели су да се искривљују до супротног.
Већ у V-VI веку почели су да се утврђују погледи идентични концепту Климента Александријског. Тако, Теодорит Кирски, говорећи да су сиромашни и богати потребни једни другима, покушава да оправда поделу на богате и сиромашне.
Монашка литература (на пример, чувена „Лествица“) тумачи имовинску тему чисто на плану личног греха или личне врлине у оквиру антитезе среброљубље - непоседовање, не дотичући се социјалних питања.
На пример, аутор из XII века, Јефимије Зигабен у предговору свог познатог дела обећава да ће Јеванђеље протумачити "на основу нашег оца Јована Златоустог". Међутим, у стварности, уз помоћ недоречености и преформулисања, он ствара нешто потпуно супротно Златоустом: он одбацује све моралне проповеди светитеља, у којима Златоусти у основи и даје своју имовинску концепцију. Поред тога, он једноставно брише већину мисли светитеља, остављајући само оне које одговарају Клименту Александријском, попут „поделити вишак сиромашнима“, „овим речима Христос осуђује не богатство, већ зависност од њега“.
Укратко, у борби између светоотачког погледа са „општеприхваћеним“, овај други је победио, а надаље „општеприхваћено“ тумачење имовинске теме постаје непорециво. Зашто се тако догодило?
Ствар је у томе да се „општеприхваћени“ поглед на друштвену структуру црквених заједница показао као врло еластичан - може се прилагодити и аскетском монаху који тежи ка потпуном непоседовању, и благочестивом мирјанину, и богатом спонзору. А сем тога, ово гледиште је потпуно у складу са ставовима тадашњег друштва, које је чврсто стајало на принципима приватне својине.
Међутим, треба напоменути да је у касној Византији постојао свети отац који је отишао још даље од Јована Златоустог. Његово име је Симеон Нови Богослов (X–XI) /5/. Он је написао:
„Стога, онај ко раздели сав новац који је прикупио, не треба за то да добије награду, већ га пре треба кривити за чињеницу што је до тада друге неправедно лишавао тог новца. Штавише, он је крив и за губитак живота оних који су за то време умрли од глади и жеђи. Јер он их је могао хранити, али их није хранио, већ је закопао у земљу оно што припада сиромашнима, остављајући их да насилно умру од хладноће и глади. У ствари, он је убица свих оних које је могао нахранити."
Ово чак надмашује ригоризам светог Јована. Чак и ако богати разда све своје имање, он остаје убица оних које је могао да нахрани, али није. На тај начин, по према преподобном Симеону, да би се богати спасио, он не треба само да разда сав свој иметак, већ и да се каје до саме смрти у свој усрдности.
Али, нажалост, Симеон Нови Богослов у то време је био потпуно усамљен у свом покушају да размишља у духу Златоустог. Његово мишљење више није могло да измени „општеприхваћену“ доктрину, која је до тог времена постала званична доктрина цркве.
V.
У IX веку византијска теологија је пренета на руско тло. Притом, пренета је у потпуности, укључујући и „општеприхваћену“ доктрину о својини. Међутим, руски менталитет се показао као суштински различит од грчког, па су већ у XIX веку најдубљи руски мислиоци почели да изражавају критичке погледе на византијско друштво. То су били А. С. Хомјаков и В. С. Соловјев.
Хомјаков, наш велики хришћански теолог и философ, говори ове непријатне речи:
„Хришћанство је живело у Грчкој, али Грчка није живела у хришћанству. Дуго је од живог извора вере империја добијала снагу, готово невероватну, за отпор спољним непријатељима; дуго се ово изнемогло тело борило са притиском северних варвара, јужних ратних фанатика и дивљих племена централне Азије; али се није могло уздићи и ојачати за нови живот, зато што упорни остаци антике нису били у стању да приме пуноћу хришћанског учења“ /1:49-50/
А ево шта он каже о византијском друштву:
„По целом друштву се шири карактер отуђености људи једних од других; себичност и тежња ка приватним користима постали су карактеристична црта Грка. Грађанин је, заборављајући отаџбину, живео ради користи и частољубља; хришћанин је, заборављајући човечанство, молио само за лично спасење душе; држава је, изгубивши своју светост, престала да оличава моралну мисао; црква је, изгубивши свако активно дејство и чувајући само мртву чистоту догмата, изгубила свест живе снаге и памћање свог узвишеног циља. Наставила је да тугује са човеком, да га теши, удаљава од пролазног света; али се више није сећала да јој је поручено да изгради зграду целог човечанства. Таква је била Грчка, такво је било њено хришћанство, када је Бог одлучио да пренесе семе живота и истине на наш Север.
Византијско свештенство није могло да развије у Русији зачетке грађанског живота, о којима нису знали ни у својој земљи. Заволевши најпре манастире, као што рекох, невољно, Грчка је дошла пред нас са својим предрасудама, са љубављу према аскетизму, позивајући људе да се покају и усавршавају, трпећи друштво, али не благосиљајући га, покоравајући се држави тамо где је била, али не градећи је тамо где је није било” /1:50-51/.
Соловјев је још изричитији:
"Читав систем хришћанске Византије представља непомирљиви раскол: с једне стране, видимо овде цркву као носиоца божанских елемената и истине Христове, а са друге стране - полупаганско друштво и државу засновану на римском праву. Не само да није било унутрашње кохезије између ове две стране, већ није било ни тежње да се оне доведу у сагласно јединство“ /2:99-100/.
„Грађански систем Византије је грешио у томе што је заједно са божанским принципом озаконио људски принцип, неусаглашен са првим, а монаси су грешили у томе што су сасвим укинули људски принцип, док се хришћанска истина састоји управо у усаглашавању оба принципа“ /2:101/.
„Византијска трансформација Римске империје, коју је започео Константин Велики, проширио Теодосије и која је добила коначни облик под Јустинијаном, резултирала је хришћанском државом само по имену. Закони, институције и делом јавни морал - све је то задржало поједине одлике старог паганства.
Николај Сомин
Ропство је и даље постојало као легални институт; а одмазда за злочине (посебно за политички недоличне радње), предвиђена законом, одликовала се рафинираном окрутношћу“ /3:245/.
„Развојили су религиозно друштво од секуларног друштва: прво су затворили у манастире, а forum су оставили паганским страстима и законима. Несторијански дуализам, осуђен у теологији, постао је сам темељ византијског живота” /3:262/.
„Ова дубока противречност између исповеданог православља и практиковане јереси био је почетак смрти за византијску империју. У томе је прави разлог њене пропасти. Било је праведно да она пропадне, а праведно је било и то што је настрадала од руке Ислама. Ислам - то је доследно и искрено византијство, ослобођено свих унутрашњих противречности. Он представља отворену и потпуну реакцију источног духа против хришћанства, систем, у коме је догма уско повезана са законима живота, у коме се појединачно веровање налази у потпуном складу са политичким и друштвеним системом” /3:263/.
Теми пада Византије Соловјев се враћао више пута:
"...у Византији... није постављен никакав виши задатак везан за живот друштва и за државну делатност. Несавршенство је свуда присутно, и Византија је настрадала, наравно, не зато што је била несавршена, већ зато што није желела да се усавршава“ /4:564/.
„Појединачне појаве нечовечности и разврата, ма колико биле бројне и уобичајене, саме по себи нису биле довољна основа за коначни пад Византије. Али потпуно ћемо разумети тај пад, ако обратимо пажњу на следећу околност. Током читаве чисто византијске историје (то јест, од одлучног одвајања источног хришћанског света од западног - било да то датирамо са XI или већ са IX веком) не може да се укаже ни на једну јавну активност, ни на једну општу меру владе, која би била усмерена на било какво значајно побољшање друштвених односа у моралном смислу, било какво унапређење правног стања у складу са захтевима безусловне истине, било какво унапређење друштвеног живота унутар царства или у његовим спољним односима - једном речју, овде нећемо пронаћи ништа на чему би се могли приметити макар и слаби трагови вишег духа који покреће светску историју. Нека су и злодела и разузданост неких људи били уравнотежени добрим делима других и молитвама светих монаха, ипак ова потпуна и свеопшта равнодушност према историјском чињењу добра, извршавању воље Божје у колективном животу људи – ничим се није уравнотежавала нити искупљивала" /4:564-565/
„Показавши се безнадежно неспособном за своју високу сврху - да буде хришћанско царство - Византија је губила унутрашњи разлог свог постојања“ /4:565/.
Соловјев је сматрао да је Бог поставио изградњу хришћанског друштва као националну идеју Византије. Међутим, без обзира на стварање храмовног хришћанства и његово сједињење кроз "симфонију" са државом, интегрално хришћанско друштво није створено. А разлог је, по његовом мишљењу, у томе што није извршена истинска христијанизација друштвених односа, која се остали полупагански.
Православни верници прихватају источну теологију и доживљавају је као несумњиву, неоспорну истину. И заиста је тако. На истоку је развијена догматика хришћанства, разрађена је аскетика, створена литургика. Ипак, у области моралне теологије тако нешто се не може са поузданошћу рећи.
Јер, управо је у Византији, почев од V века, и управо од стране византијских теолога, измењена парадигма односа цркве према имовинском питању од светоотачке концепције на «општеприхваћену».
То је био корак наниже на моралној лествици, јер је фактички од принципа БД, тј. Бог-Друштвена својина (видети део V првог чланка овог циклуса) дошло је до помака ка принципу БМ (Бог-мамон).
И то се догодило на Истоку већ у V веку - раније него код католика (у Католичкој цркви је до XIII века преовладавало учење да је друштвена својина изнад приватне). Ипак, касније, већ у 20. веку, у смислу отпадништва, католици су "прешли у вођство" и коначно пали на позицију формуле БМ (то се догодило у понтификату Јована Павла II).
Што се тиче протестантизма, он је дошао на свет са концепцијом свете приватне својине, па дакле и са принципом БМ.
Шта се догађало у Руској цркви, која је после пропасти Византије фактички одређивала живот православља - то питање ћемо се постарати да размотримо у закључном чланку овог циклуса.
Литература
- Хомяков А.С. О старом и новом. // О старом и новом. Статьи и очерки. М.: «Современник». 1988. – с. 41-55.
- Соловьев В.С. Великий спор и христианская политика. // Сочинения в двух томах. Т. 1. – М.: Правда. 1989. – с. 59-167.
- Соловьев В.С. Россия и Вселенская Церковь. Минск. Харвест, 1999. – с. 234-524.
- Соловьев В.С. Византизм и Россия //Сочинения в двух томах. Т. 2. М.: «Правда», 1989. – С.562-601.
- Протодиакон Владимир Василик. Социальные взгляды преп. Симеона Нового Богослова
(следи наставак)
Превео: В. Кршљанин
Изворник:
https://ruskline.ru/analitika/2020/05/06/glavnyi_greh_sovremennogo_chelovechestva
