Америка је вештачки конструисала и ЛГБТ и Black Lives Matter, али оба покрета могу ускоро - нестати
ТО ЋЕ СЕ ДОГОДИТИ ЧИМ ВИШЕ НЕ БУДУ ПОТРЕБНИ ЛИБЕРАЛИМА КОЈИ БИ ДА ВЛАДАЈУ СВЕТОМ
* Половина припадника BLM више нису потомци робова. Припадају различитим религијама и различитим етничким групама. Њихови интереси су често супротстављени, па и – непријатељски.
* Такозвану „бригаду“ - групу ултралевих конгресмена - чине Палестинка, избеглица из Сомалије, Афроамериканка из Чикага и девојка из Њујорка из богате порториканске породице. Да припадају „обичним људима“, имале би директно супротне интересе, другачији животни стандард и социјални статус. Највероватније би биле непријатељи
* Скандали повезани са корупцијом шефова покрета Black Lives Matter, ширење конзервативних црначких покрета попут Blexit (Black exit - иступање црнаца из бирачког тела Демократске партије), као и изјава бившег популарног лидера BLM Рашада Тарнера о друштвеној деструктивности покрета - све су то знаци скорог колапса прво врхушке покрета, потом и његовог активистичког језгра, а на крају – губитак значаја целог покрета
* Гејеви, лезбејке и остала лица са нетрадиционалним односом према интимној сфери вероватно ће увек постојати, али ће се њихова вештачки конструисана ЛГБТ „заједница“ брзо распасти чим престане да буде потребна глобалном `начелству`
________________________________________________________
Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
У СЈЕДИЊЕНИМ Државама деценијама раде на формирању „заједнице црних Американаца“.
То је кренуло последњих година живота Мартина Лутера Кинга, истакнутог борца против закона о сегрегацији. У почетку је било логично.
Афроамериканце (тада тај термин још није био у употреби), углавном потомке робова, ујединила је заједничка несрећа. Дакле, за дискриминисану групу - већ тада прилично шаролику и интерно контрадикторну - уједињавање ради заједничке борбе постало је хитна потреба.
Али, усрећивање црних грађана САД уопште није било циљ Демократске партије која је и након укидања расистичких закона наставила да чини све да „Афроамеричка заједница“ остане на окупу и од ње направи машину за „коректно“ гласање и „уличну демократију“.
Овој заједници приписане су заједничке особине и интереси, наметнути су јој идеологија, чак и културни стереотипи, који ни најмање нису допринели побољшању квалитета живота „заједнице“, већ су омогућили да се она користи у политичке сврхе.
Створена је посебна класа од 12-13 одсто становништва САД. У складу са рецептима културног марксизма, а читав свет је поверовао у њену аутентичност.
У међувремену, од 1990-их, када су решени главни проблеми са правима црнаца у Сједињеним Државама и другим западним земљама, афроамеричка заједница изгледала је, благо речено, чудно. Сада изгледа још смешније, будући да је на врхунцу свог политичког утицаја.
Половина њених припадника више нису потомци робова. Припадају различитим религијама и различитим етничким групама.
Многи од њих - на пример, потпредседница САД Камала Харис - нису стриктно Афроамериканци и њихово припадање црнима прилично је проблематично.
Етнички су понекад даље једни од других мего што су завађене етничке групе Блиског Истока, Европе и Азије.
Урођеници Африке и њихови потомци у првој или другој генерацији, који чине приметан део „заједнице“, често припадају племенима која настављају да се кољу у својој историјској домовини, не штедећи једни другима ни жене ни децу.
Њихови крвави обрачуни се преносе и на улица гградова Запада, па сомалијске банде ратују са кенијским, рецимо.
Све се компликује тиме што су у САД – да би ојачали „заједницу“ – почели да говоре прво о «џрним и браон људима“ (black and brown), затим и генерално о „обојенима“ (people of color).
Тој ратоборној класи још су покушали да припоје досељенике из Индије, Пакистана, са Блиског Истока, чак и из Латинске Америке.
Њена политичка елита делује уверљиво и весело попут рекламног плаката.
Такозвану „бригаду“, групу ултралевих конгресмена, чине Палестинка, сомалијска избеглица, Афроамериканка из Чикага и девојка из Њујорка из богате порториканске породице.
Да припадају „обичним људима“, имале би директно супротне интересе, другачији животни стандард и социјални статус. Највероватније би биле непријатељи.
Изборно понашање Афроамериканаца и оних који су им се „придружили“ постало је толико уобичајено међу политичарима да је Џо Бајден, током предизборне кампање 2020. године, једном од популарних црних радио водитеља рекао да „није проклети црнац“ онај ко је није сигуран за кога ће гласати.
Рашад Тарнер
Црним Американцима нису усађивали само политичке преференције, већ и вештачки створене културне традиције. На пример, посебан начин свакодневног разговора заснован на сленгу чикашких блуз клубова, као и реп - потпуно нову музику коју су Афроамериканцима конструисали белци.
Сва ова дуго грађена и негована структура данас је спремна да се уруши.
Скандали повезани са корупцијом шефова покрета Black Lives Matter, ширење конзервативних црначких покрета попут Blexit (Black exit - иступање црнаца из бирачког тела Демократске партије), као и изјава бившег популарног лидера BLM Рашада Тарнера о друштвеној деструктивности покрета - све су то знаци скорог колапса прво врхушке покрета, потом и његовог активистичког језгра, а на крају – признање да је цео покрет изгубио значај...
За Афроамериканце је добро то што ће сви у САД са временом постати „слепи за боју коже (color blind).
Догодиће се оно о чему је сањао Мартин Лутер Кинг.
Има Америка, међутим, још једну вештачки створену „заједницу“ која ће се распасти.
Сви, наравно, знају за ЛГБТ, а шта заједничко имају несрећни тинејџери са гендерном дисфоријом и чилагери-боеми који су луди за дечацима?
Скраћеници ЛГБТ у међувремену је додато још неколико слова, а то чини додатно сложеном ионако замршену структуру „заједнице“ која, упркос свему, колективно гласа за Демократску партију и за леволибералне партије у Европи, а у Русији – увек против власти.
Гејеви, лезбејке и остала лица са нетрадиционалним односом према интимној сфери вероватно ће увек постојати, али ће се њихова „заједница“ брзо распасти чим престане да буде потребна глобалном `начелству`.
