...Због Донбаса бих у Украјину - у „туристичку шетњу“ - послао и Прву тенковску армију...
ПОЗНАТИ МОСКОВСКИ НОВИНАР ОТКРИО ЗБОГ ЧЕГА ОН НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПРЕДСЕДНИК РУСИЈЕ
- Поставио бих Кијеву ултиматум да одмах престане да разара Доњецк. У супротном бих, поред осталог, десетак државних здања у Кијеву „помножио са нулом“
- Саму Украјину - ту политичку наказу - претворио бих у крњетак стиснут између Русије, Пољске и Белорусије...
- Треба ли ипак предност дати геополитичкој партији прорачунатој до последњег потеза, са победом која ствара нову реалност и нову будућност за стотине милиона људи?
- Шта је исправно? Не знам! Зато ја и не могу да будем председник Русије...
Пише: Владислав ШУРИГИН
УКРАЈИНЦИ стално гранатирају мирни град од милион становника, а ја бих за нацистима поставио ултиматум: да у року од једног дана повуку трупе и престану са гранатирањима.
Ако не би тако поступили - подигао бих у ваздух авијацију и наредио ударе по системима ПВО, затим би им разорио систем управљања јединицама, потом и - сурово и са посебним цинизмом - уништавао артиљерију. Још бих „помножио са нулом“ десетак државних здања у Кијеву и послао Прву тенковску армију и још копнене армије на туристичко путовање по украјинским степама.
Претворио бих Украјину - ту политичку наказу - у крњетак стиснут између Русије, Пољске и Белорусије...
Ево, због овога ја никада нећу бити председник Русије!
А Порошенко је био кренуо на све или ништа, настојећи да по сваку цену испровоцира Доњецку и Луганску Републику да крену у напад. Да би могао да Русију окриви за пропаст „Минска-2“, да преговарачки сто залије крвљу, да Трампа и Путина окрене једног против другог - пре него што стигну да један друго процене и виде у чему би могла да буде равнотежа интереса.
Порошенка напред гура очајање... Његова економија јури у провалију.
Само рат и улога „жртве агресије“ могу да му обезбеде опстанак.
На то га подстиче Меркелова која не жели да „легне“ под Трампа и да призна његову доминацију над Европом коју је компоновала.
За Донбас би офанзива била улазак у унапред постављену замку.
Владислав Шуригин
Види Бог због чега ја не бих могао да се обуздам. Заиста је претешко гледати у очи намучене деце и стараца Донбаса препуне бола.
Требало би имати нерве Титана, расхлађене до апсолутне нуле, да би се то издржавало и да се не откачиш... Да у грлу угушиш команду „Напред!“
Само су донбаски артиљерци срећни људи: они у мртвачки сандук „Украјине“ забијају своје ексере калибра „осамдесет два“, „сто двадесет пет“ и „сто педесет два“.
Пали! Пали!
Не треба сумњати: они имају довољно пројектила да и даље узвраћају...
Сваки задобијени дан прецртава месец власти украјинских нациста који у овој игри губе све што су у њу уложили. Само, сваки дан доноси нове смрти људи које убијају и у њиховим креветима и у колевкама, на трговима и у болницама, у аутомобилима и док стоје у редовима.
Дивни млади људи умиру, али не дају ни метар својих позиција.
Шта треба да има превагу?
Свети, праведни гнев и право да се казне злочинци, да се помешају са земљом, да се натерају да је немоћно једу у смртним мукама?
Или геополитичка партија прорачуната до последњег потеза, са победом која ствара нову реалност и нову будућност за стотине милиона људи?
Само, не за оне који ће погинути наредне ноћи...
Шта је исправно?
Не знам!
Зато ја и не могу да будем председник Русије...