Запад туђе државе разарао тако дуго и темељито да му се то сада враћа као бумеранг

НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО ПОМПЕО ТВРДИ ДА КРИМ НИЈЕ РУСКИ, А ДА ЈЕ ГОЛАНСКА ВИСОРАВАН ИЗРАЕЛСКА

* Амерички арсенал против других држава се 2000-те попунио и технологијом обојених револуција... Државни преврати и незаконита свргавања власти проглашени су за „позитивне догађаје“. То се пропагирало јер је руководствима западних земаља била потребна подршка њихових одлука изнутра. Западни свет већ почиње да жање плодове онога што је култивисао три протекле деценије

* Добио је друштво и елите чији битни делови искрено верују да су идеали политичке коректности изнад закона, па ако изабрани шеф државе није по вољи - да су добра сва средства за његово сврагавање, а да су одузимање права и примена силе прихватљива средства за борбу против суграђана са другачијим политичким погледима

*  Оно што је у почетку било извозна варијанта демократије, која је служила за прикривање неоколонијалне политике, сада се Западу враћа као бумеранг и наочиглед постаје битан сегмент његове унутрашње политике и нестабилности. Остаје зато само да се претпоставља хоће ли западни естаблишмент успети да купира бар најмрачније последице онога што је натворио...   

________________________________________________________________________

         Пише: Ирина АЛКСНИС

         МАЈК Помпео је изјавио да су Ким и Голанска висораван – „две велике разлике“. Само, у томе је интересантније нешто друго.

         Пре само 15 година би вест да САД признају суверенитет Израела над Голанском висоравни изазвала узбуђење у у политичком и медијском свету. А сада – није изазвала.

         Промене у свету су такве да се више нико ничему не чуди јер се усталило осећање да су и најчуднији и отворено безумни догађаји – само питање времена.

         У данашњем свету држава више нема своју неприкосновеност.

         Почело је од распада СССР, мирне поделе Чехословачке и сасвим немирног распада Југославије. А све под паролама  ослобађања од социјалистичког тоталитаризма и у име светле демократске будућности.

         Сједињене Државе су практично истовремено вишеструко повећале примену војне силе против других држава.

         Амерички арсенал се 2000-те попунио још и технологијом обојених револуција... Државни преврати и незаконита свргавања власти проглашени су за „позитивне догађаје“. Међутим, губи се из вида чињеница да су мета те идеолошке кампање постала – западна друштва.

         Разлог је то што је руководствима западних земаља била потребна подршка њихових одлука изнутра.

         Западни свет, међутим, тек почиње да жање плодове онога што је култивисао три протекле деценије.

         Чак је и војна претња Сједињених Држава престала да буде фатална. Сирија је доказала да се могу наћи ефикасни механизми противдејства.

         Вашингтон тренутно признаје израелску припадност Голанске висоравни, а не признаје да Крим припада Русији.

         Признаје за „привременог председника Венецуеле“  беспомоћног опозиционара.

         Проглашава за терористички Корпус чувара исламске револуције – државну структуру у сваком погледу стабилно и успешно функционишућег Ирана.

         Све наведено не изгледа више ни убедљиво ни претеће већ – апсурдно и смешно. А не треба сумњати да ће све – са протеком времена – бивати све горе.

         Запад је тако темељно свету наметао нихилизам у односу на државу, као и беспоговорни приоритет слободе, демократије и либералне политичке коректности над традицијама изгрдње државности и законитости, да је добио њихове импресивне младице  унутар себе самога.

         Зато смо сведоци експлозивног нарастања  унутарполитичког обрачуна у САД и вратоломног Брегзита у Великој Британији...

         Све гласније се поставља питање: зар је могуће да на Западу не схватају да га ти процеси подривају изнутра и угрожавају државност и самих западних земаља?

         Једно је сигурно: западни естаблишмент је три деценије тако испирао мозак свом становништву – чиме је себи помагао да решава спољнополитичке задатке – да је на крају добио сасвим логичан резултат.

         Добио је друштво и елите чији битни делови искрено верују да су идеали политичке коректности изнад закона, па ако изабрани шеф државе није по вољи - да су добра сва средства за његово сврагавање, а да су одузимање права и примена силе прихватљива средства за борбу против суграђана са другачијим политичким погледима.

         Оно што је у почетку било извозна варијанта демократије, која је служила за прикривање неоколонијалне политике, сада се Западу враћа као бумеранг и наочиглед постаје битан сегмент његове унутрашње политике.

         То је феномен са великим деструктивним потенцијалом (нису то западни политички технолози случајно усмеравали против геополитичких противника).

         Остаје зато само да се претпоставља хоће ли западни естаблишмент успети да купира бар најмрачније његове могуће последице...