Трамп је одржао најбољи спољнополитички говор у Америци још од Регановог времена

КАДА СУ КЛИНТОНОВУ ПИТАЛИ ЗА ОДНОСЕ СА ПУТИНОМ – ОНА ЈЕ 15 СЕКУНДИ НЕШТО МУМЛАЛА...

• Можда ривали Доналда Трампа изгледају репрезентативније и озбиљније, али доследан спољнополитички програм за наредну деценију предложио је - само он
•  Ево једног цитата: "Као председник, нећу оклевати у случају да војна сила буде једина опција. Међутим, ако САД улазе у тучу, оне морају победити. Ја никада нећу слати своје најбоље људе на кланицу, осим ако нема другог излаза и ако не постоји јасан план за победу. Наш циљ је - мир и просперитет, а не рат и хаос. А то се може постићи само дисциплинованом, фокусираном и кохерентном спољном политиком"
• Очито, са Трампом би се реализам вратио у америчку политику. А то је оно најважније. Да, Трамп не одустаје од америчких стереотипа о "изузетности" и "незаменљивости" САД. Па, од "стереотипа" о својој земљи, надам се, нећемо одустати ни ми

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

         ДОНАЛД Трамп је 27. априла у Вашингтону изложио основе свог спољнополитичког програма. И, треба рећи, то је био један од најупечатљивијих говора америчких председничких кандидата за последњих неколико деценија.

         Већ дуже време су амерички мејнстрим медији приказивали главну звезду америчке политичке сезоне – 2016. Доналда Трампа као кандидата који нема спољнополитички програм, самим тим, као човека који није способан да буде председник државе.

         Донедавно је Трамп заиста давао прилично уопштене изјаве о принципима међународне политике, којих ће се придржавати његова администрација, ако 8. новембра 2016. године он буде изабран на највиши државни положај.

         Некога су те изјаве радовале (укључујући и нас саме), некога су плашиле (од америчких неоконзервативаца до саудијских принчева), некога су остављале у недоумици: шта ће радити овај бунтовник, ако се дочепа Овалне собе?

         Мора се рећи да ни Хилари Клинтон, коју из неког разлога још увек сматрају фаворитом на председничким изборима, ни Трампови партијски конкуренти такође нису удостојили бираче ни светску јавност откривањем планова везаних за спољну политику.

         Постојале су жестоке изјаве, постојале су стандардне фразе, али шта ће конкретно урадити, на пример, Тед Круз, Берни Сандерс или Хилари Клинтон на Блиском истоку, у Европи, у Азијско-пацифичком региону - нисмо до сада чули.

         Једном су у дебати Хилари поставили једноставно питање (на крају крајева, она је спољну политику водила четири године!): "Какави су ваши односи са Путином?" Бивша државна секретарка је врдала и мумлала петнаест секунди, што је изазвало подсмех и публике, и збуњеност модератора.

         То мене није нимало изненадило. Америчка спољна политика се налази на раскршћу. И Трамп је за то најбоља потврда.

         Неколико деценија, и у руској, и у америчкој стручној јавности широко је било распрострањено мишљење да на изборима побеђује економија. И само она. А ко ће разговорати са лидерима Русије, Кине, Ирана или Немачке – тобоже је у САД тринаеста рупа на свирали. Међутим, остатак света управо ова чињеница највише брине.

         Тај остатак света не интересује ни раст трошкова за социјалне програме у Сједињеним Америчким Државама, ни амерички порески систем, нити стања инфраструктуре у њиховим градовима.

         После завршетка Хладног рата, политичка владајућа класа у Сједињеним Државама нашла се у веома тешком положају. Грађани су тражили побољшање материјалне ситуације (са Русијом више не ратује, зар не?), савезници – специјалне односе и посебне погодности (ми смо вам тада помагали, зар не?), а бивши непријатељи - пријатељство са свим бенифицијама (ми хрлимо у вашу глобализацију, зар нисте то хтели, па како нас можете заобићи?!).

         Неспособност саветника Клинтона и Буша - заглављених у парадигми Хладног рата - да реше овај пасијанс, односно да коначно закључе да је сам пасијанс, у принципу, нерешив – довела је до појаве на политичкој сцени САД такве личности као што је Доналд Трамп.

         Можда његови ривали и изгледају репрезентативније и озбиљније, али доследан спољнополитички програм за наредну деценију предложио је само он.

         У хотелу "Мејфлауер" у Вашингтону (Федерални округ Колумбија) одржан је 27. априла веома репрезентативан скуп међународних стручњака под покровитељством утицајног листа National Interest. На том скупу је Трамп изложио темеље свог спољнополитичког програма, као што је и обећао пре три месеца.

         И, мора се рећи: то је заиста био један од најупечатљивијих говора председничких кандидата у последњих неколико деценија.

         Уосталом, ево једног цитата: "Као председник, нећу оклевати у случају да војна сила буде једина опција. Међутим, ако САД улазе у тучу, оне морају победити. Ја никада нећу слати своје најбоље људе у кланицу, осим ако нема другог излаза и ако не постоји јасан план за победу. Наш циљ је - мир и просперитет, а не рат и хаос. И то се може постићи само дисциплинованом, фокусираном и кохерентном спољном политиком".

         По мом мишљењу, ово је уистину најбољи спољнополитички говор председничког кандидата од времена Роналда Регана. Он даје јасну слику односа између спољне политике и свакодневног живота Американаца.

         Ја бих рекао: реализам се вратио у америчку политику. И то је оно најважније.

         Да, Трамп не одустаје од америчких стереотипа о "изузетности" и "незаменљивости" САД. Па, од "стереотипа" о својој земљи, надам се, нећемо одустати ни ми.

         У најкраћем: ако Трамп ипак постане председник САД - у остатку света ће се наћи људи који ће, након сложених преговора и тешких нагодби, коначно бити у стању да заједно реше нагомилане противречности и сузбију овај хаос који је настао, нажалост, као неизбежна последица хладног рата.

         Превео: Срђан Ђорђевић