Државни удар са уклањањем Трампа није одмакао САД од ивице грађанског рата
СВАШТА СЕ ДОГАЂА У ВАШИНГТОНУ И ШИРОМ АМЕРИЧКЕ ГЛОБАЛНЕ ИМПЕРИЈЕ
* Показало се да се инфлација у САД не може обуздати, да миграциона криза на јужној граници расте, да криминал у градовима буја рекордном брзином, да се нижу дипломатски неуспеси... Али, како се догодило да је либерална коалиција, која је вешто и безобзирно преузела власт у Вашингтону 2020. године, одједном почне да губи контролу над ситуацијом?
* Лидерали су намеравали – јер имају свог човека у Белој кући и већину у оба дома Конгреса САД - да себи обезбеде дугу једнопартијску владавину. Да би то извели, потребно је било да спроведу изборну реформу (да обезбеде да гласање буде као за Бајдена, плус - пренос контроле над изборним процесом на Конгрес), измене имиграциони систем, претворе Дистрикт Колумбија у 51-ву држава у сатаву САД, а територију Порторика – у 52-гу. Такође: да прошире састав Врховног суда и напуне га либералним судијама... А ништа од тога још нису одрадили
* Ништа још нема ни од такозване Алијансе демократија. Бајден је обећао да ће ове јесени одржати њен први (грандиозни) самит. Да све буде још горе, земље Старог света почеле су да говоре о независним корацима у спољној и унутрашњој европској политици. Да је Трамп на власти – сви би знали да то није озбиљно, да је против њега, а овако – личи на `црну поруку` глобалном начелству
______________________________________________________________
Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
НЕВЕРОВАТНЕ ствари се дешавају ових дана у Вашингтону и широм америчке глобалне империје, унутар Pax Americana.
Наравно, пакао се отворио под ногама либералне западне елите током бекства војске Сједињених Држава из Авганистана, али је поремећај почео много раније. Крвави хаос у Кабулу само је оголио све оне проблеме који раније нису били видљиви широј јавности. Тачније, покушали су да од ње скривају те проблеме.
Сада не само десничарска опозициона штампа у Сједињеним Државама и Европи стигматизује губитнике у Белој кући, већ и либерални мејнстрим-медији отворено пишу о бројним кризама које су избиле под контролом Демократске странке.
Показало се да се инфлација у САД не може обуздати, да миграциона криза на јужној граници расте, да криминал у градовима буја рекордном брзином, да се нижу дипломатски неуспеси, међу којима су и најмање два јавна скандала у преговорима између руководства Стејт департмана и кинеских представника, прво на Аљасци, а затим у близини Пекинга.
Раније је једногласно одобравање било које акције либералног естаблишмента од стране свих водећих медија било један од главних адута Бајденове администрације и целе Демократске партије САД. Није свима била по вољи контрола такозване слободне штампе од стране једне политичке силе, али је то био фактор моћи.
Фактор који више не постоји.
Како се догодило да је либерална коалиција, која је вешто и безобзирно преузела власт у Вашингтону 2020. године, одједном почне да губи контролу над ситуацијом?
Долазак Бајденове администрације у Белу кућу представљен је као "повратак у нормалу". „Хаотичног и непредвидивог Трампа заменили су професионалци“.
Тврдило се да се са њима може преговарати, да су компетентни, прагматични и да имају јединствено искуство. Другим речима: да се не мора свима свиђати оно што раде, али да знају свој посао. И, чинило се да је то потпуно тачно.
Бајден је у Вашингтону више од 40 година. Већина високих државних званичника око њега радила је са Билом Клинтоном. Потом су заједно са председником Обамом одлучивали о судбини земље и света. Све су то људи са добрим образовањем који су имали и искусне менторе. Штавише, показали су несумњив успех у својим активностима.
Њихове тежње се могу осудити (а има за шта), али су давале резултат.
А сада: као да су сви одједном изгубили све своје квалификације.
Такође не треба заборавити да је Демократска партија у протеклим деценијама показала изузетну дисциплину и солидарност. Стога би, са својим човеком у Белој кући и већином у оба дома Конгреса, демократе могле барем донети законе који су им потребни. Са амбицијом да себи обезбеде дугу једнопартијску владавину, што им је и био првобитни план.
Да би то извели, потребно је било да много тога учине: спроведу изборну реформу (да обезбеде да гласање буде као за Бајдена, плус - пренос контроле над изборним процесом на Конгрес), измене имиграциони систем, претворе Дистрикт Колумбија у 51-ву држава у сатаву САД, а територију Порторика – у 52-гу. Такође: да прошире састав Врховног суда и напуне га либералним судијама и да усвоје други део закона о инфраструктури (вредан 3,5 билиона долара), који се не односи толико због инфраструктуре колико у функцији радикалног друштвеног инжењеринга осмишљеног да промени америчко друштво.
Изненађујуће је што то још није учињено. Конгрес се враћа у Вашингтон након после још једног колективног одмора и одмах ће се суочити са тешком борбом око подизања горње границе америчког националног дуга.
Систем Федералних резерви објавио је још у августу да ће државна благајна - упркос свим хитним радњама које предузима – остати без новца у октобру-новембру.
Џо Манчин
По правилу, подизање `плафона` дуга није лако. Различите политичке снаге и посебне интересне групе покушавају да преко својих конгресмена даље задуживање (а самим тим и наставак рада „штампарије новца“) увежу са одлукама које су за њих важне. Нема сумње да ће и овог пута бити тако, поготово што ће се `на гомили` наћи и већ поменути закон о инфраструктури, који садржи толико „зелених“ пројеката са дељењем новца свакаквим мањинама да ће републиканци тешко све до подржати.
Истина је, демократе имају већину у оба дома Конгреса. Али, за усвајање важних закона потребно је прибавити не једноставну, већ квалификовану већину у Сенату - 60 гласова од 100. Наравно, ово правило се може променити гласањем за такву измену већином гласова. Међутим, Бела кућа сигнализира законодавцима да нема потребе журити са таквом "нуклеарном" (како је у Вашингтону зову) мером.
Да ли је то зато што није известан исходу конгресних међуизбора 2022. године?
Друго, у Демократској партији су се појавили своји дисиденти. Сва америчка штампа данас пише о демократском сенатору Џоу Манчину који је отворено објавио да не жели да гласа за „зелени“ део закона о инфраструктури.
У таквој ситуацији ни интервенција потпредседнице САД Камале Харис неће помоћи. Наравно, могу демократе привући на своју страну неколико колебљивих републиканских сенатора попут Мита Ромнија, али незадовољство политиком естаблишмента не долази само од Трампових републиканаца или умерених центристичких демократа.
Незадовољни су и леви ултраши. Старина Сандерс није добио ни ситниш у виду положаја министра рада.
Друштвено-економски блок Бајденове администрације представљају у потпуности „доказани“ ветерани Клинтонове Беле куће, а никако представници левичара, који су на много начина помогли Бајдену да уђе у Овални кабинет.
И то такође почиње да представља проблем, јер улични умови и окупљање младих у великим градовима нису у власти Бајдена, Харис или Џенифер Псаки, већ људи попут Александрије Оказио Кортез. А они љуљају брод демократа из својих разлога - чини им се да садашња администрација није довољно радикална.
Уосталом, шта се догодило са такозваним Алијансом демократија?
Бајден је обећао да ће ове јесени одржати самит те нове међународне "институције". Али, засад нема ни најаве предстојећег грандиозног (а управо је то требало да буде) догађаја.
Да све буде још горе, земље Старог света почеле су да говоре о независним корацима у спољној и унутрашњој европској политици.
Сви добро памте да се такве изјаве не дају по први пут у Берлину, Паризу и Бриселу и да по правилу не значе ништа. Али, једно је било претити "европском независношћу" када се „немогући Трамп“ био у Белој кући, а нешто сасвим друго - када су се вратили на власт „професионаци са којима се лако договорити“.
Такве изјаве данас личе „црну поруку“ глобалном руководству.
Стиче се утисак да либерална коалиција, након успешног државног удара (додуше уз помоћ изборних процедура), уопште не зна шта да ради са преузетом влашћу.
„Повратак у нормалу“ претворио се у потпуни хаос.
Победоносни ход „одраслих који су се вратили“ одједном је нестао и претворио у неспособно тапкање у месту.
Чак нису у стању некога између себе оптуже за неуспехе.
Ово уопште не значи да глобално начелство није у стању да се сабере и почне да доводи ствари у ред, барем у оним земљама које се сматрају либералним демократијама.
Главни уредници водећих медија и даље могу бити позвани на тепих (према устаљеној традицији, виртуелни) и „постројени“. Партијски функционери такође могу бити дисциплиновани.
А није прекасно ни за сазивање самита демократија.
Ово изискује управо онооно о чему је Џозеф Бајден више пута говорио - јединство. Бар у администрацији САД.
Судећи по томе колико често сам Бајден понавља ту мантру – тамо напросто нема јединства. Пре свега зато што не постоји јасно разумевање шта су данашња Америка, а данашњи Запад.
За време борбе против Трампа и популистичких снага у Европи, либералне елите биле су толико занесене уништавањем свега што је чинило основу западне цивилизације да је данас потпуно несхватљиво ко ће се борити против „аутократија“ целог света.
Друштва са четрдесет шест гендера?
Људи који своју историју сматрају историјом ропства?
Грађани света са постиндустријским професијама?
Или, можда, сви они које су демократе током борбе за власт дубоко увредиле и наљутиле?
Мислим да ће се покушаји да се постигне "јединство" ипак чинити. Јер, превише тога је у игри. Али, ти покушаји дефинитивно неће имати никакве везе са демократијом или законима.
Мораће да озбиљно пришрафљују.
Рушење Трампа није одмакло Америку од ивице грађанског рата, већ је, напротив, гурнуло „Град на брду“ у озбиљан унутрашњи сукоб. Такав сукоб је додуше био неопходан вашингтонској елити да би повратила бар део изгубљеног ауторитета.
Сада треба бити посебно опрезан јер су у последње време спољнополитичка питања пречесто постајала инструмент унутрашње борбе у Сједињеним Државама и на Западу у целини.
