Порфирије у Велици код Плава: Један смо народ светосавски - Христов народ, српски народ

„ЈЕДНО СМО СА ПРОШЛОШЋУ, ЈЕДНО СМО САДА, ЈЕДНО СМО У БУДУЋНОСТИ, ЈЕДНО СМО У ВЕЧНОСТИ“

* Ми смо Црква Христова, једно смо у добру, у врлини, у вери и у Христу. Једно смо независно од тога да ли нас деле демографске, социјалне, психолошке, па и политичке и сваке друге границе

* Све те границе имају почетак овде у историји, али имају и свој крај, а Црква као Тело Христово, као небоземни организам, нема и не познаје границе

* Скупу у Велици код Плава присуствовали су лидери и функционери политичких странака из Црне Горе: Андрија Мандић и Марко Ковачевић (НСД), Милан Кнежевић и Михаило Асановић (ДНП), Владимир Јоковић (СНП), Милун Зоговић, Дамјан Ћулафић и Момо Копривица (Демократе), као и министар културе Србије Никола Селаковић

___________________________________________________________

         ЊЕГОВА Светост Патријарх српски г. Порфирије беседио је 28. јула 2024. године у цркви Светих мученика Кирика и Јулите у Велици код Плава поводом осамдесете годишњице страдања Срба из тог и околних горњеполимских села.

         Патријарху су саслуживали митрополити црногорско-приморски Јоаникије, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, милешевски Атанасије, те епископи пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, те домаћин владика будимљанско-никшићки Методије. А он је рекао:

         - Ми смо Црква Христова, једно смо у добру, у врлини, у вери и у Христу. Једно смо независно од тога да ли нас деле демографске, социјалне, психолошке, па и политичке и сваке друге границе.

         Све те границе имају почетак овде у историји, али имају и свој крај, а Црква као Тело Христово, као небоземни организам, нема и не познаје границе. Управо због Цркве и Црквом, због Христа и због вере светосавске и православне, једно смо где год да смо.

         Један смо народ светосавски, православни, Христов народ, српски народ. Међутим, баш зато што смо један Христов народ, народ Цркве за коју нема границе чак ни између неба и земље, историје и метаисторије, једно смо и са свим нашим браћом и сестрама, оцима и праоцима, који су пострадали и из овог света отишли, гдегод да њихове мошти почивају.

         Једно смо са прошлошћу, једно смо сада, једно смо у будућности, једно смо у вечности!

         Баш зато што смо једно и што смо један народ, а изнад свега што смо народ Светог Саве, а то значи Христов јеванђељски народ, наш закон јесте Јеванђеље Христово. Зато и јесмо народ слободе, слободарски народ, јесмо и народ мира, јесмо и народ отворен, који без комплекса и страха, који зна ко је и шта је, а кад год је свестан себе ступа у нормално људско општење са свима који су други и другачији баш зато што је Јеванђеље наш темељ и корен.

         Баш зато што нас је Свети Сава крстом благословио, ми као народ Христов све што желимо себи – желимо и другима и све што не желимо било коме – не желимо ником другом!

         Ево, тога смо овде сабрани потпуно свесни. Иако постоје политичко-географске границе, ми смо подно Пећке Патријаршије, подно нашег срца.

         Заправо ми смо у самој Пећкој Патријаршији којом мислимо, којом говоримо и нашим венама тече крв коју покреће Пећка Патријаршија. Дакле, браћо и сестре, онда када смо то што јесмо, када знамо ко смо, онда смо Светосавци, онда смо Христови, онда смо своји, али можемо бити и у заједници љубави, међусобног разумевања и поштовања са свим и сваким. Кад нисмо то, онда нисмо ништа.

         Ево нас високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји и сви, браћо и сестре, благоверни народе Божји, на страшној Голготи светосавског народа! Ево нас овде на овом живописном простору ове лепоте Свевишњега! Ево нас на једном камичку мозаика Голготе и голгота нашег народа, јер где год да смо били - готово свако брдо је својеврсни крст и на неки начин Голгота нашег народа, али истовремено и лепота Свевишњега и оних којих свет не беше достојан, а то су најпре Свети мученици Кирик и Јулита, којима је посвећен овај овдашњи храм, а онда и Свети новомученици велички и горњеполимски, који крвљу својом натопише и освешташе ову земљу. Они нас данас сабраше овде на службу Божју.

         Знамо сви да је лицем на данашњи дан 1944. године овде, у Велики и околним селима и засеоцима, извршен небивали злочин над нашим голоруким, недужним народом, старцима, женама и децом. За само два сата крвник и сабрат му по ханџару, како је накнадно утврђено, поклали су, побили на разне монструозне начине и спалили 564 лица, при чему овај број није коначан, а од тога 174 четири детета од петнаест година па наниже.

         У том бесомучном пиру, једанаесторо деце извадили су мајкама из утроба. До тад овај чудесни предео испуњен песмом, дечјом грајом и животом, постао је аветно мук, преобратио се у гробну тишину.

         Због њих смо се сабрали данас, браћо и сестре, народе Божји. Због својих душа смо дошли, због будућих нараштаја смо се окупили овде да у свом срцу, уму и крвотоку зановимо и освежимо сећање на Свете великомученике који су промислом Божјим праслика овдашњег страдања недужне деце, мајки и беспомоћних стараца кривих само зато што су били православни и што су били Срби.

         Сабрали смо се да се Богу помолимо, а не да некоме судимо или, не дај Боже, некога осуђујемо.

         Невини страдалници су непријемчиви за зло и они су незаложне звезде духовног неба, а злочинци и егзекутори су сами себи пресудили да заврше и на сметлишту историје и у тами нечовештва.

         Окупили смо се, дакле, да јеванђељским вредностима, које су својим животом посведочили данашњи мученици Христови из рода нашег, дамо додатни подстрек и усмерење сопственом животу, да у овом страдању сагледамо провалију људског пада, бездан каиновске братомржње, као и да у том болном искуству пуна срца запевамо песму живота и бесмртности: Христос васкрсе!

         Зверско лице Другог светског рата, чију су кључну и срамну улогу на нашим вековним просторима одиграле фашистичке слуге на овом и оваквим местима у доброј мери се разоткрива. Молитвеним сећањем на светлост дана износи се утамничена и болна истина о невиђеном страдању нашег православног српског народа.

         У комунистичкој Југославији страдају и сећања, која су заправо плански била измештена у простор непожељних тема и сферу која на дугорочном плану обебеђује заборав.

         Италијански окупатор је почетком рата на простору Андријевичког среза од наших комшија и земљака, муслиманских добровољаца, формирао такозвану муслиманску милицију као војну организацију која се капитулацијом Италије брже-боље потчинила нацистичкој Немачкој, према чијем сценарију је управо ова фашистичка формација извршила најмасовније и најмонструозније злочине о којима данас говоримо.

         Свако поље, шума, поток, ливада, кућа и кућиште Велике и Горње Ржанице са селима Трепча, Грачаница, Луге, Сеоце, Ђуричкова Ријека, Трешњево, Ђурићи, уз читаво Горње Полимље, Плав и Гусиње, немо али непобитно сведоче о злочинима пред чијим размерама остајемо без речи и даха.

         А тада, када бол реално запрети да нас повуче на дно безизлазног амбиса, за нас хришћане нема поузданијег начина да изнађемо прихватљив одговор и спасоносно решење од чудесног усклика оног који служи свету Литургију пред окупљеном заједницом верних и вели: „Горе имајмо срца“ (Мт. 6,21) и нашег одговора: „Имајмо их у Господу“, у Христу Господу, апсолутно невином страдалнику и победнику какво је историјско трајање само у Његовој личности упознало.

         Тиме су велички јунаци налик Њему, Сину Божјем, нас ради распетом и васкрслом из мртвих. И тада, на Велики петак Велике, нису наши страдалници били сами. Он је био са њима. Он их је крепио да часно издрже и пређу из пролазног у вечно, из смрти у живот.

         То чини средишњи део Литургије у којем благодаримо Богу за живот који нам је даровао, за дар постојања нашег и свих које волимо, као и читавог света.

         Зато је осим комеморативних сећања на страдалнике неопходно молитвом њих саме укључити у токове садашњости, у наше животе, јер су бесмртни и јер су делатни. Тад се наш бол преобраћа у снагу, а туга у радост. Само тада ми живимо и имамо пуну одговорност пред нама самима, пред невино пострадалима и према будућим нараштајима. Искључиво тиме можемо разумети жртву оних којих свет не беше достојан, али и себе и другог. Само тако можемо схватити зашто љубав ка Богу и ближњем нема алтернативу и зашто је она извор живота којем неће бити краја.

         Браћо и сестре, молећи се мученицима Светим величким и горњеполимским за веру, снагу, међусобну љубав и разумевање, да нам отворе очи да будемо једно, једно у вери, једно у Христу, радујем се изнад свега што смо се овде сабрали и што сваки пут кад год долазим у Црну Гору вашом љубављу, вашом снагом и вашом вером одемо обновљени и оснажени са жељом да се опет и опет, непрестано, враћамо овде и да се заједно, грлећи се, љубећи се у Господу, радујемо једни другима и Њега, Једног у Тројици Бога, славимо заједно са Светим мученицима величким и свим из рода нашег овде и сада и у векове векова! Амин!

         Скупу у Велици код Плава присуствовали су лидери и функционери политичких странака из Црне Горе: Андрија Мандић и Марко Ковачевић /НСД/, Милан Кнежевић и Михаило Асановић /ДНП/, Владимир Јоковић /СНП/, Милун Зоговић, Дамјан Ћулафић и Момо Копривица /Демократе/, као и министар културе Србије Никола Селаковић.

         Геноцид у селу Велика у општини Плав починиле су нацистичке војне формације и СС трупе "Скендербег" у другој половини 1944. године, пред крај рата.

         Новија истраживања показују да је тада страдало више од 500 цивила, од којих више од 100 деце.

         Крајем седамдесетих година прошлог века на том месту подигнут је меморијални комплекс, а Црква Светих Кирика и Јулите освештана је 28. јула 2001. године.

          Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици 30. јула 2022. године.