Нови расколи у православљу најчешће су повезани са прављењем вештачких нација

СВАКО НАРУШАВАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЈЕДИНСТВА  ЈЕ АНТИКАНОНСКО И АНТИЈЕВАНЂЕЉСКО

Расклоник и распоп - Мираш Дедеић

* За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, данас постоје нове форме раскола кроз стремљење „аутокефализацији“ православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој послије Русије живи највећи број православног народа

        * Деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило је плодно тло за појаву расколничких идеја у тим православним земљама

* Поглавари Помјесних Православних Цркава треба да полазе од тога да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Православља

_________________________________________________________________________

         САГЛАСНО традицији и светоотачком учењу Православне Цркве, свако нарушавање црквеног јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство.

         Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквеног организма уопште.    

         Због тога је раскол апсолутно неприхватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и најстрашнијих гријехова.

         Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама.

         Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су у већини случајева били исључиво политичке природе.

         Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола.   

         За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење „аутокефализацији“ православних цркава по територијалном предзнаку.

         Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој послије Русије живи највећи број православног народа.

         Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде.

         Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве.

         Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар наПравославље у цјелини и његово саборно јединство. 

         Тровање православних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излијечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве.

Архиепископ Охридски Јован (Вранишковски)

         Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. 

         Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама.

         Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. 

         За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље.

         Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супротставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере.

         Поглавари Помјесних Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Православља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем.

         Јереј Миладин Митровић, сарадник СНП Избор је наш за религијска питања