Храм Светог Саве на Врачару је нова Света Софија која сија својом белином и узноси

СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА МИШЕ ЂУРКОВИЋА НА АКАДЕМИЈИ ЕПАРХИЈЕ ПАКРАЧКО-СЛАВОНСКЕ У С. ПОЖЕГИ

* Српска православна црква је у временима када су Срби били без државе, развејани у низу царевина или вазалних кнежевина, црква била не само чувар сећања на златно немањићко доба и државност, већ и носилац државних традиција, симбола и инсигнија. Остала је то и до дана данашњег и упркос огромним проблемима којима је изложена и споља и изнутра

* Она је и даље најпопуларнија и најпопштованија институција српског народа. Уздржана, мудра, српемна на трпљење, али и одлучна да подигне свој глас, опомене и стане иза својих ставова као што је то сада по питању будућег статуса КиМ

* Године 1594. турски официр Синан паша на брду које је тада носило име Врачар спалио је мошти Светог Саве. Четири века касније на брду које се и данас зове Врачар, Срби коначно завршавају храм посвећен највећем српском светитељу. Нова Света Софија која је никла на улазу из средње Европе на Балкан сија својом белином узносећи посматрача до висина духовности Христа пантократора чији је лик на величанствен начин осликан у куполи. Већ само завршена крипта показује какво ће ремек дело бити овај храм кад се заврши

* Свети Сава се упокојио 1235. године, враћајући се из свете земље. Бугари су га прихватили као светитеља и дуго су одбијали да предају његово тело Србима. Године 1460. су мошти краља Милутина пребачене у цркву Свете недеље у Софији где се и данас налазе, а Бугари ту цркву називају црквом Светог краља и великог српског краља сматрају свецем заштитником града. Албанци на Комсету и данас кад имају проблем долазе у Дечане, Пећку патријаршију и друге српске сетиње да траже утеху, исцељење. Ово су само неки од примера како су српски владари и духовници прихватани и поштовани и код својих суседа. То треба да нам буду примери и за убудуће

______________________________________________________________________________

         У ГОДИНИ у којој обележавамо осам векова самосталности Српске цркве, учинили сте ми велику част да вам се као беседник обратим на празник Светог Саве.

         Свети Сава је темељ српске куће, глава српске цркве и српске школе, отац српске дипломатије, духовник, државник, законодавац, мудрац.

         Сваког 27. јануара широм српских земаља и других простора у којима наш народ живи, Срби се свечано обуку, поведу децу и са радошћу и љубављу прослављају онога ко је омогућио да данас славимо осамсто година српске цркве.

         Стицање аутокефалности за нашу цркву један је од највећих успеха нашег архипастира. То није био нимало лак посао. Црквено питање је као и данас нажалост било уско повезано са политиком, геополитиком, сукобима великих сила.

         У Цариграду је после мучког удара Крсташа 1204. била успостављена краткотрајна Латинска држава. Визаинтијски патријарх налазио се тада у Никеји, престоници једне од творевина које су настале након изгона Ромејске царевине из Константинопоља. Свети Сава је много дипломатске вештине, енергије и стрпљења уложио како би на крају добио благослов патријарха и никејског цара да се црква на просторима српских земаља одвоји од Охридске архиепископије и конституише у помесну Српску православну цркву.

Крипта Храма Светог Саве

         Она је обухватала све просотре на којима су Срби живели. У време краља Милутина подигнути су, на пример,  на просторима Далмације манастири Крупа и Крка.

         Манастир Крупа је пре две године прославио седам векова постојања.

         За ових осамсто година Српска црква прошла је као и сам српски народ многе ломове. Била је укидана, дељена, черечена... Исти манастири и цркве били су по више пута похарани, спаљени, иконе су скрнављене, свецима очи копане. Свештенство и архијереји су често пута пострадали, умирали мученичком смрћу сведочећи своју веру и приврженост свом идентитету.

         Као и српски народ, и српска црква је више пута долазила на ивицу опстанка под пристицима великих сила и силних искушења. Но сваки пут би, се уз Божју помоћ, опет и опет уздигла, опоравила и попут феникса узлетела дајући нам смисао, трајање, духовност и непролазне вредности.

         У временима када су Срби били без државе, развејани у низу царевина или вазалних кнежевина, црква је била не само чувар сећања на ту државност, већ и носилац државних традиција, симбола и инсигнија. Она је то остала и до дана данашњег и упркос огромним проблемима којима је изложена и споља и изнутра, она је и даље најпопуларнија и најпопштованија институција српског народа.

         Уздржана, мудра, српемна на трпљење, али и одлучна да подигне свој глас, опомене и стане иза својих ставова као што је то сада по питању будућег статуса Косова и Метохије.

         Све је то населеђе великог Немањиног сина који је схватио да снагом вере може и политичке планине померати успешније но силом мача.

         Драга браћо и сестре, вечерас бих волео да вам посебно говорим о најважнијој теми која погађа наше суседе колико и нас. Пре стотину година наш велики песник, који је живео у заиста мултиетничком Мостару, певао је: „Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије. Горки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није“.

Миша Ђурковић

         Мало људи зна да је Алекса Шантић чувене ове стихове написао дирнут сеобом наших Муслимана у Азију. Данас на стотине хиљада наше најквалитетније и највиталније деце одлази пут европских земаља, Канаде, Аустралије, Америке.Одлазе у таласима српска деца, хрватска деца, деца Бошњака, Македонаца, Албанаца...

         Ево једног илустративног примера који често приповедам странцима заинтересованим за Балкан.

         Срби и Бугари, који су по много чему два веома блиска народа исте вере, сличног језика, сличних обичаја, више од стотину година су се брутално клали око заједничке границе. Бугари су у два наврата уз помоћ Немаца заузели велике делове Србије где су чинили језиве злочине и то на простору Шоплука где су најчешће имали заједничке рођаке са нама.

         Данас на тој граници са обе стране не живи нико. Србија је између два последња пописа на том простору изгубила петину становника, а са друге стране границе све до Софије тешко ћете наћи живог човека.

         Бугарска је иначе пример највеће непринудне миграције у модерно доба. Од 9 милиона 1991 , одавно су пали на испод седам милиона, а последње процене говоре да ефективно у тој држави не живи више од шест милиона људи.

         Славонија, један од најлепших и најбогатијих делова Паноније, некада симбол за богатство и напредак, данас нажалост постаје симбол пустоши.

         Једина фирма која на овим просторима истински просперира је Рајан Ер који својим јефитним летовима из Осијека одвози српску и хрватску децу у Немачку, Ирску, Шведску. Овде их враћа за викенде и празнике, довозећи са њима тамо рођене унуке који наш језик или не причају или причају са страним акцентом.

         Пре само четврт столећа Срби и Хрвати су на овим прсторима ратовали за земљу коју данас и једни и други масовно напуштају.

         Драги пријатељи, браћо и сестре, желим да вас позовем данас да заједно са нашим суседима Хрватима и другим народима отпочнемо нову борбу - борбу за опстанак наших народа на овим просторима.

         Ако овако наставимо, за пола века овде ће сем у великим градовима живети још ретка преостала старачка домаћинства, а наше богате њиве или ће зарасти у коров или ће - што постаје све вероватније - прећи у руке неких дошљака пристиглих са других континената.

         Западна Европа, која такође има огроман демографски проблем, улаже огромна средства да за џабе добије наше инжењере, лекаре, медицинске раднике, возаче камиона и аутобуса, мајсторе, чак и професионалне војнике.

         Њима не пада на памет да нам помогну да своју елиту очувамо овде јер треба њима. Ми смо ти који морамо да почнемо да смишљамо реалне стратегије за то како да сачувамо своју децу овде, како да их привучемо да се врате назад и како да подстакнемо рађање већег броја деце.  То је задатак на коме сви морамо да радимо јер народа који чине Јужне Словене врло скоро можда неће бити.

         То је посао на коме Католичка и Православна црква морају да раде заједно, где српски и хрватски родитељи уједињени морају наћи начин да одбране право на опстанак наших села, градова, обичаја, језика.

         Срби и Хрвати су у двадесетом веку три пута ратовали. Кад наиђу та вунена времен, комшије су остављале заједничке послове и свако је морао да се прикључи свом табору и бори. У годинама мира везе су се поново успостављале, деца се поново међусобно женила и удавала, доносећи пород који је плодио и чувао ову земљу.

         Данас више немамо деце ни за ратовање, ни за мржњу, ни за сукобе. Нажалост, све их је мање и за рађање.

         У двадесет првом веку и једни и други имамо задатак да преживимо као народ, а верујте ми на овим просторима једни без других то више нећемо моћи.

         Свети Сава се упокојио 1235. године, враћајући се из свете земље. Бугари су га прихватили као светитеља и дуго су одбијали да предају његово тело Србима. Без обзира на и тада сложене међусобне односе, високо су ценили овог српског православног светитеља.

         Године 1460. су мошти краља Милутина пребачене у цркву Свете недеље у Софији где се и данас налазе, а Бугари ову цркву називају црквом Светог краља и великог српског краља сматрају свецем заштитником града.

         Албанци на Комсету и данас кад имају проблем долазе у Дечане, Пећку патријаршију и друге српске сетиње да траже утеху, исцељење.

         Ово су само неки од примера како су српски владари и духовници прихватани и поштовани и код својих суседа. То треба да нам буду примери и за убудуће.

         Чувајмо своју традицију, свој идентитет, своје ћирилично писмо, негујмо и бранимо светиње које су наши преци подизали, обнављајмо их како то у овој епархији предано ради свештенство са својим архијерејем, али и поштујмо светиње својих комшија, учимо од њих, градимо мостове и радимо заједно са њима да очувамо нашу земљу.

         Године 1594. турски официр Синан паша на брду које је тада носило име Врачар спалио је мошти Светог Саве.

         Четири века касније на брду које се данас зове Врачар, Срби коначно завршавају храм посвећен највећем српском светитељу. Нова Света Софија која је никла на улазу из средње Европе на Балкан сија својом белином узносећи посматрача до висина духовности Христа пантократора чији је лик на величанствен начин осликан у куполи.

         Већ само завршена крипта показује какво ће ремек дело бити овај храм кад се заврши.

         Синан-Пашин чин ватром не само да није уништио мит о Светом Сави, него га је учврстио у конститутивни култ Срба који данас са свих крајева Балкана и света долазе да се напоје на извору духовности , истрајности и мудрости.

         Нека, браћо и сестре, у овој години великог јубилеја који дугујемо Светом Сави Господ нека да да га будемо достојни и да читав српски народ испољи снагу, моралну чврстину, хришћанску доброту према ближњем и суседима и истрајност какву је током свог живота носио наш светац утемељитељ.

         Ваистину, Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!