Ево како је ректор Цетињске богословије у Будви `убијао аждаху` Милове монтенегринске идеологије

НАЈВИШЕ НАРОДА ОПЕТ ЈЕ БИЛО У ПОДГОРИЦИ, НИКШИЋУ, ПЉЕВЉИМА И БЕРАНАМА – НИКАД ВИШЕ

Чело будванске литије

* Гојко ПЕРОВИЋ: „Ово је устанк који нема никакве везе са насиљем. Устанак који никоме не жели зло. Једна жена ми је на Цетињу рекла: „Виђела сам колико тамо има народа и не вјерујем да су све оно људи!“ Упитао сам је: „Него шта су?“ Рекла је: „Пола су анђели!“... Тада ја мало размислим и, ево, кажем вам: Сви смо се, у суштини, претворили у анђеле! Нисмо само постали анђели него су и прави анђели са нама“

______________________________________________________________________

        СИНОЋНЕ литије биле су у Црној Гори најмасовније досад.

        Показале су да се монтенегрини-дукљани узалуд надају да ће почети да сплашњавају.

        Најмногољудније је опет било у Подгорици (прко 60.000) и Никшићу (око 40.000).

        А сразмерно броју становника: у Пљевљима (око 25.000) Беранама ( око 20.000).

        Извештај о синоћним литијама ипак почињемо са Будвом, где је ректор Цетињске богословије – Гојко Перовић - `убивао аждаху` монтенегринске идеологије Мила Ђукановића.

        ОНИМА који су били у будванкој литији отац Гојко Перовић је рекао да су анђели и са анђелима.

        Ево сажетог првог дела његовог обраћања:

        „Сведоци смо историјског догађаја. Устанка који нема никакве везе са насиљем. Устанка који никоме не жели зло. Устанка који брине да кућу у којој живимо – Црну Гору – уредимо на тврдим темељима.

        Многи од нас су дремали и спавали. Многи од нису знали ни где смо, ни ко смо. Док некоме није пало на памет да светиње претвори у нешто друго.

        Ово је чудо, па се многи питају – зар је могуће да у Црној Гори има оволико народа који иде за иконама и црквеним барјацима?

        Јесмо ли то ми? Јесу ли то наши грађани? Јесу ли то наше комшије?

        Јесм ли то ми?

        (Узвици: Јесмо, јесмо!)

        Једна жена ми је на Цетињу рекла: „Виђела сам колико тамо има народа и не вјерујем да су све оно људи!“ Упитао сам је: „Него шта су?“ Рекла је: „Пола су анђели!“

        Узвратим јој: „То није могуће, анђели су духовна бића“. А она мени: „Не вјерујем! То су стопосто анђели! Откуд да се онолико људи сваки дан и сваку ноћ скупља у Пљевљима, Херцег Новом, Будви, Котору и другим градовима?!“

        Тада ја мало размислим и, ево, кажем вам: погледајте око себе, познајете ли баш сваког око себе. Има нас десетак који смо дошли са Цетиња, сигурно и још понеко са стране, а сви остали које не познајете лично су – анђели.

        Сви смо се, у суштини, претворили у анђеле! Нисмо само постали анђели него су и прави анђели са нама.“