Амфилохије: Митрополија црногорска је најпрогоњенија Црква у Црној Гори, да не кажем на Балкану
У МАНАСТИРУ СТАЊЕВИЋИ ИЗРАЗИО НАДУ ДА У ЦРНОЈ ГОРИ ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ БРОЗОМОРЕ
* „Светиња Михољска Превлака је свједочанство вјековног јединства Истока и Запада. Ту се потврдила ријеч Светога Саве да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку“
* „Надамо се у Бога да ће се уразумити и ова група људи који једноставно мрзе Цркву, који настављају традицију безбожника, којима је Црква сметња за напредак“
* „Они кажу да хоће да се врате Црној Гори. Тачно, али вратите се Петровићкој Црној Гори, Црној Гори Митрополита Петра Првога и Другога, Црној Гори краља Николе Првога. У то вријеме је ова Митрополија црногорска, била државна вјера, све до 1918, па ако хоће да се позивају на краља Николу, ево им прилике!“
* „Не тражимо да буде државна вјера, али да је не прогоне. Нажалост, прогоне наше монахе, монахиње које су дошле од Сибира и овдје, у Црну Гору уграђују свој живот. Забрањују им боравак, не дају држављанство. Хоће да руше храмове. Почели су да руше још прије 15-20 година храм на Пардусу, па на Румији, и сада је питање крстионице цара Константина. Надамо се да је то вријеме прошло“
* «Надам се да је прошло вријеме убијања митрополита црногорских и монаха. Прошла су та времена и дако да Бог да оздрави Црна Гора од опаке болести брозоморе. Има наде да се вратимо Црној Гори Црнојевића, Балшића, Немањића, Светог Јована Владимира, Црној Гори Петровића, да се њој вратимо и њиховој духовности, моралу и етици“
____________________________________________________________________________
ЊЕГОВО високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поручио је да је крстионица на Михољској Превлаци прилика за помирење, умножење братске љубави и слоге, и међу нама православнима и са нашом браћом римокатолицима.
Митрополит је бесједио послије великопосног братског сабрања мушког монаштва Митрополије црногорско-приморске у манастиру Стањевићи.
Нагласио је да је Михољска Превлака свједочанство вјековног јединства Истока и Запада и да је ово прилика да се крстионица из 4. вијека обнови и кроз њу да почне и обнова Превлаке. Позвао је на превазилажење диоба наслијеђених од времена безбожника и заједничку обнову те древне лавре Светих архангела.
Факти преносе битне делове беседе Митрополита Амфилохија:
„У Цркви нема ни мушкога ни женскога, ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса, ни Црногорца ни Србина, ни Американца ни Енглеза, него су сви једно – један Исус Христос. То је ријеч Светог апостола Павла, то је Црква коју ми овдје живимо, трудимо се да у њој стасавамо припремајући се за остварење свога вјечнога достојанства – Царства Божијега небескога.
И ова светиња то свједочи кроз вјекове, ко све није ту долазио и пролазио. Управо зато што је светиња Цркве Божије – Цркве Христове једне свете саборне и апостолске, она увијек бива разапета. Распиње се а онда и васкрсава, као и Христос.
Као што видите, Црква Божија је и данас, и овдје код нас и широм васељене, на распећу. И не само да је била распета у вријеме безбожних комуниста, него још је распетија данас у вријеме њихових духовних потомака затрованих најопаснијом болешћу – брозомором, која и данас покушава да разори Цркву, да подметне своја кукавичја јаја намјесто Цркве Божије. Међутим, тамо гдје су два или три сабрана у име Моје, тамо сам и Ја, каже Господ. Цркву Божију, како је речено, ни врата пакла неће надвладати, што је и сва историја показала.
Распета је била Црква овдје. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и 129 свештеника су убијени у току Другог свјетског рата и послије 1945. године, а онда у исто вријеме разапињани су и свети храмови Божије. Ево, онај храм на Пардусу, који је данас украс не само љешанске нахије, него и престоног града Подгорице, и он је два пута миниран у своје вријеме. Чак су донијели и одлуку да га сруше. Међутим, морам да признам, тадашњи министар који је донио ту одлуку, рекао је, морам да донесемо ту одлуку, а кажите Митрополиту нека завршава што прије храм.
То сам чуо за још једног министра, када је било ријечи о рушењу цркве на Румији. Кад су тражили да потпише рушење, он је рекао ја имам дјецу, нећу да потпишем рушење цркве. Хвала Богу, Румија није и неће бити срушена!
Што се тиче рушења крстионице цара Константина, у праву је господин, наш предсједник Владе, кад каже да смо разговарали. Јесмо, било је ријечи и о тој крстионици. Ја сам рекао да сам дао благослов за крстионицу а не за црквицу. Онда сам тражио од оца игумана да се црквица измјести а крстионица треба да остане, нема сумње, јер је то обновљена крстионица цара Константина из 4. вијека. Ја сам то заиста и рекао господину предсједнику, да се оно горе измјести, нисам рекао да се руши. Међутим, тамо није могла да приђе дизалица која би то урадила. Сад се све издогађало што се издогађало, народ се сабрао, и заиста би био гријех пред Богом и био би знак умножења диоба и мржње у Црној Гори.
Ја, прије свега, не могу од народа да то урадим, нити да дозволим. Као што видите ових дана непрекидно је стотине људи из Боке Которске па и шире, који стоје поред црквице и сада не може нико од мене да тражи да рушимо ту црквицу. Надам се да ће и наша власт, која је кренула у једном тренутку да је руши, схватити да је не треба рушити, јер је црквица симбол јединства и заједништва, и треба да буде симбол помирења, а не симбол мржње и раскола.
Много се радујем да су наша браћа римокатолици одавде, масовно присуствовали ових дана да штите црквицу. То је много значајно, то је први пут у последњих можда и неколико вјекова, од млетачких времена, да се тако нешто догађа. И то је један од разлога да се та прво обновљена крстионица цара Константина, а онда црквица, која није рађена са мојим благословом, не руши.
То је и прилика да државни органи, Митрополија, Црква и овај народ, почну обнову древне лавре Светих архангела – Михољске Превлаке, коју као да неки од тих знаменитих људи штите од нас. А нико није поставио питање да је украдено њено вјековно име од римских времена Трајектус, јер је она у хришћанским временима добила назив Михољска превлака.
Послије рата име је промијењено и нико се не буни против тога. Ја сам тражио од тиватске општине прије 15 година да се врати старо име, никад ми нису одговорили. Ево, сад је прилика да се врати тај назив, а онда и да се тај најстарији и најзначајнији археолошки локалитет у Црној Гори обнови, не само обнављањем храма, него и откривањем древних римских мозаика, који су потпуно заборављени, иако су најстарији и љепши и од оних у Рисну.
Дакле, ово је прилика не за свађу браће, него да нас управо та крстионица помири и умножи братску љубав и слогу, и међу нама православнима и са нашом браћом римокатолицима.
Та светиња Михољска Превлака је свједочанство вјековног јединства Истока и Запада. Ту се потврдила ријеч Светога Саве да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Ту је здрав, истински, прави Запад био присутан кроз вјекове, све до времена Светога Саве. Дјело Светога Бенедикта Нурсијског, великога просветитеља Запада и Истока је наставио Свети Сава, Света Гора, светогорско монаштво, монаштво Истока.
Свети Бенедикт је своја правила написао сагласно правилима Светога Василија Великога и Светога Пахомија. Он је написао и чувену изреку која и данас важи за моју братију монахе: „ора ет лабора“ (моли и ради), то је начело хришћанског монашког живљења, не само на Западу него и на Истоку, од памтивијека.
Дакле, ево прилике да се ова крстионица обнови и кроз њу да почне обнова Михољске Превлаке првенствено, али не само, храма, за шта смо добили чак и подршку од венецијанске управе. Ми смо већ у комисију за обнову храма укључили најугледније историчаре умјетности, архитекте из Венеције, који знају како су рађени храмови у вријеме Светог Бенедикта Нурсијског, како би овај храм кад се обнови био заиста ревитализирани древни храм, а не да се гради нешто што није припадало том времену.
Надамо се у Бога да ће се уразумити и ова група људи који једноставно мрзе Цркву, у томе је сва прича, који настављају ту традицију безбожника, којима је Црква сметња за напредак. А као што видите Црква обнавља душе, морал и обнавља древну хришћанску духовност, обнавља све оно чега су се дотицали Божији људи у прошла времена, што свједочи и ова стањевићка светиња.
Погледајте шта се догодило од оне најмонументалније рушевине Црне Горе, како су из Завод за заштиту споменика предвидјели да остане. Ево, сад је постала једна од најмонументалнијих грађевина Црне Горе, као што је била у вријеме Светог Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца и Митрополита Саве Петровића.
Благодарни смо прво нашем оцу Димитрију који је уградио своје кости монашке у ову светињу, започевши да је обнавља у временима кад нико, практично, није ни знао за њу. Благодаримо и нашем оцу, архимандриту Јефрему са братијом, који су овдје уградили себе, сами својим свијећама зарађујући и за свој живот и за обнову ове светиње уз помоћ честитих људи, међу којима посебно мјесто припада СО Будва. Зато нека Бог благослови и да сваки напредак Општини Будва.
Код нас нема моје и твоје, то знају калуђери, него је код нас све наше. А сви смо Божији! Тако и ја не дијелим на оно што је државно и општинско, и оно што је црквено, за мене и једно и друго је народ, који треба да буде народ Божији и то иде заједно. Увели смо ту диобу, тај раскол, од времена безбожника, од оних времена затрованим брозомором, најопакијом болешћу која је харала и још увијек, нажалост, хара Црном Гором.
Тада је дошло до тих диоба. Они кажу да хоће да се врате Црној Гори. Тачно, али вратите се оној Петровићкој Црној Гори, Црној Гори Митрополита Петра Првога и Другога, Црној Гори краља Николе Првога. У то вријеме је ова Митрополија црногорска, била државна вјера, све до 1918, па ако хоће да се позивају на краља Николу, ево им прилике!
Не тражимо да буде државна вјера, али да је не прогоне. Нажалост Митрополија црногорска, морам јавно да кажем, данас је прогоњена, најпрогоњенија Црква у Црној Гори, да не кажем на Балкану. Прогоне наше монахе, монахиње које су дошле од Сибира и овдје, у Црну Гору уграђују свој живот. Забрањују им боравак, не дају држављанство.
Хоће да руше храмове. Почели су да руше још прије 15-20 година храм на Пардусу, па на Румији, и сада је питање крстионице цара Константина. Надамо се да је то вријеме прошло.
Надам се да ће нови закон о црквама и вјерским заједницама, који је у припреми, коначно бити написан онако како је то сагласно са вјековним предањем Црне Горе и како је то сада прихваћено у свим европским државама. Не говорим само о отимању црквене имовине, ономе што су радили и њихови претходници, него и отимању храмова, што је било предвиђено безумним нацртом закона.
Све зависи и од оних који су сада на власти, да и они схвате да је вријеме таквога гоњења Цркве прошло и да је сада вријеме наше узајамности и сарадње.
Не тражимо да будемо државна вјера, већ да Црква сарађује као што је сарађивала кроз вјекове, посебно Митрополија која је створила, родила Црну Гору. Дакле, ова Митрополија је саградила изворну Црну Гору и њену духовност, њен морал, и образ сачувала пред свијетом.
Надам се да је прошло вријеме убијања митрополита црногорских и монаха. Прошла су та времена и дако да Бог да оздрави Црна Гора од опаке болести брозоморе. Има наде да се вратимо Црној Гори Црнојевића, Балшића, Немањића, Светог Јована Владимира, Црној Гори Петровића, да се њој вратимо и њиховој духовности, моралу и етици.
Амин, дај Боже! На здравље и спасење!
