КОВИЋ: Ако је ико задужио Србе и Србију, онда су то – Русија и император Николај Други

НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА „РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ” УЗ УЧЕШЋЕ 17 СРПСКИХ И РУСКИХ ИСТОРИЧАРА (крај)

• Значај укупне улоге Цркве у историји српског народа још није на прави начин протумачен, тачније у српској историографији није схваћен
• Није случајно што се у времену Ивана Грозног, који је био савременик обнове Пећке патријаршије, на фрескама московског Архангелског сабора представљени Свети Сава, Свети Симеон и Свети Кнез Лазар. Његова бака је била Српкиња из рода Јакшића - Ана Јакшић, па је Иван Грозни, оснивач руске апослутистичке монархије, врло добро знао о чему је реч
• Доситеј Обрадовић био је у средишту покушаја да се преокрене духовни живот српског народа у једном средњоевропском, прозападном правцу. Али, чим је прешао у Србију, он Карађорђу, који је склон Аустрији, каже - окрећи се Русији
• И митрополит Стефан Стратимировић, неформални министар спољних послова Карађорђеве Србије, говори: Русија, Русија, јер – и он зна да Срби немају више чему да се надају од Аустрије
• Да су о свему одлучивали водећи западни либерални  политичари ХVIII века - од Палмерстона до Дизраелија, друге да не набрајам – Срби би до дубоко у ХХ веку живели у Османском царству
• Сви највећи српски државници XIX века - Илија Гарашанин, Јован Ристић и Стојан Новаковић - почели су каријере као западњаци, а завршавали су их окретањем Русији

          НАУЧНА конференција „Руски некропољ у Београду” одржана је у нашем главном граду.

          Модератори су били: проф. др Мира РАДОЈЕВИЋ и доцент др Милош КОВИЋ.

          Уводна обраћања на скупу су имали: председник Почасног савета Фондације за обнављање, подршку и очување комплекса историјско-меморијалних споменика у Републици Србији „Руски некропољ” др Ненад ПОПОВИЋ, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар ЧЕПУРИН, епископ липљански ЈОВАН и протојереј ставрофор Виталиј (ТАРАСЈЕВ), старешина Подворја Московске патријаршије у Србији.

          У Раду скупа су учествовали: др Ђорђе ЂУРИЋ, др Галина ШЕВЦОВА, Елена БОНДАРЈЕВА, др Љубодраг ДИМИЋ, др Људмила КУЗМИЧЕВА, мр Јекатерина ГАВРОЕВА, др Владислав ПУЗОВИЋ, др Александар КАДИЈЕВИЋ, Миладин МИЛОШЕВИЋ, Алексеј АРСЕЊЕВ, др Александар ЖИВОТИЋ, Јелена МЕЖИНСКИ-МИЛОВАНОВИЋ, др Александар НИКИТОВИЋ, др Борис МИЛОСАВЉЕВИЋ и мр Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ.

Милош Ковић (десно)

         Факти у целини доносе излагање доцента др Милоша КОВИЋА:

          ПЕРИОД од 1784. до 1914. је кључно доба у успостављању политичких веза и сарадње Русије и српског народа.

          То је, по мом мишљењу, суштински различит период од оног после 1917. Године и доба Југославије и СССР.

          Говорићу о култури и политици, али у најкраћем.

          Под „културом” у овом случају имам у виду духовну историју и везе Руса и Срба. Преважно је предмодерно доба, а мислим пре свега, на доба средњег века и Пећке патријаршије.

          Значај укупне улоге Цркве у историји српског народа још није на прави начин протумачен, тачније у српској историографији није схваћен. У томе је и улога цркве са везама два народа. Дакле, ако можемо говорити о посебној историји СПЦ, наравно у оквиру јединствене православне цркве, које је једно, онда говоримо о добу Светог Саве.

          А када говоримо о Светом Сави, морамо да се сетимо руског монаха који је имао кључну улогу бекству Светог Саве на Свету Гору и чињенице да Свети Сава одлази у манастир Светог Пантелејмона - Русик.

          Већ ту - на самом почетку српске духовне историје, која је, може се рећи старија од рода Светога Саве, али у сваког случају на почетку српске Светосавске историје - почиње историја руско-српских веза.

          Ако су се по нечему Срби разликовали од осталих православних народа у средњем веку и ако су се због нечег уобличили као посебна целина - говорим о средњем веку - онда је то пре свега заслуга цркве, СПЦ, култа и сећања на Светог Саву. На живи светосавски култ и Косово. На косовски завет и Светог Кнеза Лазара.

Илија Гарашанин

          Није зато случајно што се у времену Ивана Грозног, који је био савременик обнове Пећке патријаршије, на фрескама московског Архангелског сабора представљени Свети Сава, Свети Симеон и Свети Кнез Лазар. Није случајно што ми Срби волимо да понављамо да је бака Ивана Грозног била Српкиња из рода Јакшић - Ана Јакшић, па је Иван Грозни, оснивач руске апослутистичке монархије, врло добро знао о чему је реч.

          Доказ за то је и чувена Цар књига (Лицевой летописный свод, односно Илустрована летописна књига) коју је написао Иван Грозни. У њој је реч поново о Светом Сати, а књига је о светској историји и један је од најзначајнијих споменика светске културе.

          Дакле, опет је и у тој књизи реч о Светом Сави, Светом Кнезу Лазару и о косовском боју, о Косовском завету.

          Та предмодерна историја руско-српских веза посебно је значајна и занимљива када говоримо о везама Црне Горе и Русије јер ту, у ствари, у оном великом рату који је Петар Велики водио против Турске 1710-1713. године, почиње и историја наше политичке сарадње.

          Петар Велики тада позива књаза Данила да се укључи у борбу, а затим се та политичка и црквена веза никада више није прекидала.

          Црква је једина институција континуитета у укупној историји српског народа.

          Последњих 200 година је историја дисконтинуитета и то је, по мом мишљењу, један од узрока ломова кроз које данас пролазимо. А Црква је имала само два кратка дисконтинуитета између обнове Патријаршије и касније - од укидања Пећке патријаршије до обнове Цркве, али је питање и - колико су то заиста били дисконтинуитети.

          После преласка - на челу са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године - средишта српског духовног и политичког живота у Средњу Европу, у Сент Андреју, српски народ - чија се глава од тада налази на територији Хабзбуршке монархије - па Срби у прелазним вековима живе у теократији. Зато и странци, аустријски генерали, долазе да преговарају са патријарсима, са владикама. Јер, они су и духовне и политичке - световне - вође српског народа.

Јован Ристић

          То се у историји српског народа завршило са смрћу Његоша 1851. године. Јер, Црна Гора је задржала континуитет са Пећком патријаршијом, ту је њено право порекло.

          После доласка на територију Хабзбуршког царства, Срби осећају притисак Католичке цркве. Креће притисак на  унијаћење, па је, наравно, једини начин да се од тога одбране био обнова и јачање веза са Русијом.

          Притисак Хабзбуршког царства избегава се и сеобама. Сеобама, поред осталог, у Русију.

          Познате су оне велике сеобе у Русију из средине ХVIII века: Срби се исељавају у данашњу Луганску област Украјине, управо у област у којој се данас воде ове несрећне борбе и битке. Насељавају се и у данашњу Кировоградску област, опет на територију Украјине. То су Славјаносербија и Нова Сербија. То је лака коњица која ће се током рата онако показати у руској војсци у великим ратовима ХVIII века.

          Аустрија, наравно, предузима мере, покушава да преокрене духовни живот српског народа војним и црквеним реформама за време Марије Терезије и Јосифа II.

          Сам Доситеј Обрадовић, који стоји на почетку те модерне српске духовне историје, извор је, ако могу тако да кажем, тог покушаја да се преокрене духовни живот српског народа у једном средњоевропском, прозападном правцу. Он је просветитељ, он је западњак, говори неколико језика. Он се диви енглеској култури, он тврди да су Енглескиње најлепше жене на свету. Али, чим пређе у Србију, након што га Карађорђе позива, он Карађорђу, који је склон Аустрији, каже - окрећи се Русији.

          То му саветује и митрополит Стефан Стратимировић који из Сремских Карловаца може директно да дође до руског цара.

          Дакле, митрополит Стратимировић, неформални министар спољних послова Карађорђеве Србије говори: Русија, Русија, јер – и он зна да Срби немају више чему да се надају од Аустрије.

          Постоје документи у којима Јернеј Копитар, подносећи извештаје кнезу Метерниху о својој сарадњи са Вуком Караџићем, наглашава да је то начин да се одвоје Срби од Руса. У смислу: уклонићемо руско-српски језик који су Срби увезли из Русије и који они користе у служби Божијој и у својој књижевности, вратићемо их на народни језик и на тај начин одсећи од њихове духовне елите, а то је црквено-духовна елита. А преко слова „ј” приближићемо их Хрватима.

Никола Пашић

          Та реформа је заиста успела, при чему опет, као и у случају Доситеја Обрадовића, није ништа ни црно ни бело.

          Са Вуковом реформом је српско питање отворено пред Европом, али у том тренутку долази до крупног прелома и за идентитет Срба више није примарно вера (култ). То отад постаје језик, а вера се приказује као нешто што је приватна ствар, у духу савремених идеја ХVIII и XIX века и, наравно, демократска слободна одлука.

          Од Доситеја и Вука до Јована Скерлића и Цвијића - то је једна линија тог световног и лаичког схватања нације као заједнице језика, то је хердеровска традиција. Али, то је пут који води у југословенску идеју и то је пут који води слабљењу, али не и прекидању веза са Русијом. 

          Да ствари нису тако једноставне показало се 1914. године.

          Позападњачена Србија, ако се то може тако рећи, улази у огорчени сукоб са Аустријом. Кључни тренутак био је улазак Аустрије у Босну и Херцеговину - окупација. Тада су српски западњаци схватили да морају да се окрећу Русији и само Русији.

          То је друга тачка - политика.

          Највећи српски државници XIX века - Илија Гарашанин, Јован Ристић и Стојан Новаковић - почели су каријере као западњаци.

          Гарашанин се био окренуо Француској, Ристић на својим почецима – Аустрији. Али, прошло је неколико година, а у неким случајевима и деценија, пре него што су се коначно и без остатка окренули Русији.

          Гарашанин је на захтев руског посланика смењен уочи Кримског рата као француски човек, па се за време кнеза Михајла Обреновића вратио као убеђени русофил, као такав је и умро.

          Јован Ристић је сличан случај. Он 1868. године - као намесник, заједно са Миливојем Петровићем Блазнавцем, води проаустријску политику. Требало му је неколико година да схвати да Србија мора да тражи подршку где може да је пронађе, а то је једино и само Русија.

          Никола Пашић је почео и завршио као русофил. Он је у томе изузетак.

          Шта желим да кажем?

          У укупној историјии својој борби српски народ у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, на територији Хабзбуршке монархије и Османског царства, води борбу за ослобођење и уједињење, а то су те две чаробне речи XIX века (ослобођење и уједињење).

          Либерално становиште било је непријатељ. Либерално становиште је савезник шеријатског Османског царства, са повременим прекидима пријатељских односа. Демократска, потом републиканска Француска је савезник шеријатског Османског царства.

          Да сте питали њих и њихове водеће политичаре ХVIII века - од Палмерстона до Дизраелија, друге да не набрајам - сви бисмо ми до дубоко у ХХ веку живели у Османском царству.

Стојан Новаковић

          Аутократска Русија, апсолутистичка монархија с почетка ХХ века помаже борбу балканских народа за ослобођење и за стварање модерних националних држава.

          Царска Русија, апсолутистичка Русија после Берлинског конгреса подржава Народну радикалну странку која се бори за демократију, за парламентаризам, за самоуправу. Дакле: царска руска дипломатија је довољно флексибилна и врло разумна иако зна за нихилистичке и социјалистичке почетке Николе Пашића и његове везе са Бакуњином и руском емиграцијом у Швајцарској.

          Она је довољно флексибилна и да пружи подршку у борби за демократију у Краљевини Србији. 

          Са друге стране, Британија, Аустрија и Француска подржавају аутократске намере и амбиције краља Милана.

          Тај процес као да је у симбиози: Русија се демократски славила у Србији, процветала је у златном добу српске демократије од 1903. до 1914. године. То је заиста златно доба српске демократије и српске културе. А то је, чини ми се, и врхунац русофилије међу Србима.

          Од 1895. године -после окретања Новаковића и напредњака Русији - нема више ни једне странке у Србији која није проруска. Можда су социјалдемократи били изузетак.

          Не чуде те везе између Русије и Србије у периоду 1903. и 1914. године.

          Не би требало да нас чуди ни та подршка коју је Русија пружила Србији.

          А не би требало да нас зачуди то што је Русија морала да прође кроз три понижења због своје подршке Србији.

          То је понижење из 1909. - када је морала да се повуче. То је понижење из 1912. - прва албанска криза. То је и понижење 1913. - друга албанска криза. И Русија и Србија су се тада повукле.

          Четврто понижење 1914. године Русија није могла да дозволи. То се од ње није могло очекивати, али то су од ње очекивале Аустро-Угарска и Немачка.

          Стање у свету после 1905. године и пораза Русије у рату са Јапаном и руске револуције 1905. било је такво да је био отворен вакуум моћи на Балкану. У тај вакум улазе Аустро-Угарска и Немачка после 1905. године. Сукоб Аустро-Угарске са Србијом само је један од резултата светског сукоба између Антанте и Тројног савеза.

          Тренутак одлуке долази 1914. године. То је тренутак у коме регент Александар шаље један од својих првих телеграма цару Николају Другом.

          Прочитаћу само последњу реченицу његовог телеграма и последњу реченицу одговора цара Николаја Другог у јулској кризи 1914. године,  тачније - 24. јула, дан после аустријског ултиматума Београду.

          Регент Александар шише: „У овим мучним тренуцима ја износим осећаје свога народа који преклиње Ваше величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”

          Одговор цара Николаја Другог стигао је 27. јула, дан уочи објаве рата. Он се у њемузалаже за мирно решење сукоба, али каже: „Ако пак не успем, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију”.

          Знамо шта је ово значило за Србију опкољену непријатељима. Јер, и Британија тражи да Аустријанци уђу у Београд и да се тако воде преговори.

          Знамо и шта је то донело Русији. Знамо шта је Први светски рат донео Николају Другом и његовој породици, његовој династији.

          Знамо, наравно, и шта су велике силе, шта су били интереси Русије као велике силе. Дакле: да рат није био само због Русије.

          Дубље осећање историчара мора да изгради свој морал и свој став. Зато овом приликом, мора да се изговори: ако су и један народ и земља задужили Србе - Србију и њену историју - онда су то Русија и Николај Други својим жртвовањем. Својом жртвом и жртвом своје породице.