Пре 100 година било Срба који су кликтали: Код нас је дивљина, а ово је Стамбол - ово је рај!

И ДАНАС СЕ ОДУШЕВЉАВАЈУ ТУЂИМ И СЛИЧНО КЛИКЋУ

- САМО ПОВОДОМ АМЕРИКЕ И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Констатинопољ

• Ево шта је цариградски дописник београдског „Малог журнала“ јављао 1910. о Србима који су служили турску војску: „Може се рећи да Турска преживљује данас најзначајнији моменат своје историје. Ако узимање хришћана у војску буде успело - Турска је дефинитивно спасена. А у добру вољу официра не може се сумњати... Војницима се пак каже, да муслиманска вера не трпи неједнакост. Затим се даље вели: ,Султан Бајазит Јилдирим (Муња) борио се са војском од Срба у Малој Азији противу Тамерлана’. Ово мора да поласка нашем частољубљу“

        НАКОН „Бечког програма“ о реформи оружаних снага Османског царства договореног 1902. и 1903. године између Аустро-угарске и царске Русије - османска војска и жандармерија су биле обавезне да у своје редове узимају немуслиманско становништво.

        Спровођење програма су надзирале велике силе и то: аустро-угарски саветници у Скопском санџаку, руски саветници у Солунском санџаку, француски саветници у Серском санџаку и британски саветници у Санџаку Драме (сев. Грчка).

        Ево како је дописник српског листа „Мали журнал“ из Цариграда видео реформе у османској војсци. Текст под изворним насловом „Хришћани у турској војсци“, објављен у суботу 13. марта 1910. Године.

        Факти га преносе у целини. Поучан је.

        Зато што показује да се карађорђевићевска власт преко својих малих и великих журнала пре 100 и кусур година некритички односила према збивањима у Турској, као што се данас напредњачка некритички односи према ЕУ  и NATO.

Хришћани у турској војсци: Стамбол је ово, брате Србине!

        УЗИМАЊЕ у војску немуслиманских обвезника врши се безпрекидно. Цариградски обвезници шиљу [sic] се редовно у други и трећи корпус, а обвезници тих корпуса долазе овамо у Цариград.

        Има овде приличан број Срба Призренаца, Скопљанаца, Гиланаца [sic] и других. Разговаро [sic] сам се са њима; врло су задовољни. Официри поступају са њима добро. Стрпљиво им објашњавају њихове војничке дужности. „Тамо је дивљина код нас, каже ми један регрут из гиланске околине, овде је прави рај. Стамбол је ово, брате“. Најстрожије се пак води рачуна о томе да се не сеје раздор у касарни.“

        Страшан је војнички закон за оне који би кварили дружељубље и јединство међу војницима“.

        Може се рећи да Турска преживљује данас најзначајнији моменат своје историје. Ако узимање хришћана у војску буде успело Турска је дефинитивно спасена. Са војском у којој ће бити јак проценат немуслимана, официри ће бити у стању да изврше све реформе у смислу препорођаја Турске. А у добру вољу официра не може се сумњати. „Каква би несрећа наступила за нашу драгу отаџбину, вели се у прогласу официрима, кад би се међу војницима услед вашег рђавог поступања са њима, појавиле против-османлијске тежње!“

        Војницима се пак каже, да муслиманска вера не трпи неједнакост. Затим се даље вели: „Султан Бајазит Јилдирим (Муња) борио се са војском од Срба у Малој Азији противу Тамерлана“.

        Ово мора да поласка нашем частољубљу. Поводом узимања у војску немуслиманских народности командант трећег Солунског корпуса упутио је два прогласа официрима и војницима тога корпуса, у којима им се препоручује да се братски понашају према својим новим друговима, који су њихова браћа, јер су сви синови једне отаџбине - официрима се препоручује најстрожија непристрасност и смотреност у односима са немуслиманским војницима.

        Потпуна једнакост мора владати у касарнама, где се зна само за верност и послушност. Препоручује се развијање љубави према отоманизму.

        Приредио: Душан Ђурић

        (извор: београдски лист „Мали Журнал“, субота 13. март 1910. године, насловна страна, уредник Пера Савић; на сајту Народне библиотеке Србије лист је доступан у дигитализованом формату)