Владика Сергије: Српство је наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање

„МНОГО ЈЕ ОНИХ КОЈИ СЕ НАЗИВАЈУ СРБИМА А СУШТИНСКИ ТО НИСУ ЈЕР СУ ИМА ДЈЕЛА ДАЛЕКО ОД СРПСТВА“

* Српство је мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом

* Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо!

* Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге. Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“

__________________________________________________________________

         ЊЕГОВО преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије оценио је да је српство мера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи.

         Поуку владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у целости:

         „Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо.

         У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи.

         Зашто?

         Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели.

         Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање.

         Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје!

         Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи!

         Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик!

         Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање!

         Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове!

         Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање!

         Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније!

         Није српство славити Славу, а псовати Име Божије!

         Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо!

         Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире - „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души!

         Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас!

         Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу!

         Није српство критиковати друге, већ исправљати себе!

         Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге.

         Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“

         Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо.

         У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања.

         Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева.

         Извор: Епархија бихаћко-петровачка