ДОДИК: Дејтонска БиХ нама није тесна, за десет година мира - стижемо просек ЕУ

ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ ПОВОДОМ ДАНА И КРСНЕ СЛАВЕ РС

• Република Српска настала је као историјска потреба и израз легитимне воље српског народа, а не као резултат ратних сукоба, јер је у то вријеме у БиХ био мир
• Република Српска je завјет да ћемо живјети као слободни и достојанствени људи. У њу je уграђена наша вјековна борба против тираније и зла, против фашизма и нацизма
• У вријеме настанка Републике Српске, није било никакве државе Босне и Херцеговине, коју ће тек референдумом 1. марта 1992., без учешћа српског народа, покушати да незаконито наметну
• БиХ је одређена да функционише искључиво према вани, у међународно признатим границама, а сва остала власт припада ентитетима
• Савјет министара није никаква влада државе јер су му дата само два министарства - министарство спољних послова и министарство спољне трговине. Устав додаје - и друга министарства ако буде било потребно. Дакле без обавезе. Умјесто тога, наметањима и кршењима Дејтонског споразума, сада постоји 9 министарстава и преко 80 агенција на нивоу БиХ које троше наше паре за измишљање послова који никоме не користе   
• Желимо и боримо се да очувамо статус Републике Српске у Дејтонској Босни и Херцеговини. Зато кажемо да је наша политика и став који се може сажети у реченици: САМОСТАЛНА РЕПУБЛИКА СРПСКА У ДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. То је и легално и легитимно
• Нама БиХ није тијесна. Ми желимо да она коначно профункционише у складу са Дејтонским споразумом, као сервис својим ентитетима, кантонима, народима и грађанима. To тражимо да би БиХ била прихваћена од свих. Напредак Републике Српске је и напредак за цијелу БиХ. Нико од нас не може очекивати да се  одрекнемо своје аутономије. Наша права и интересе упорно ћемо бранити свим правним и политичким средствима
• Желимо да наставимо да развијамо добре односе са братском Србијом, Русијом, Израелом, државама у региону и широм свијета. И данас, не можемо, а да се не сјетимо наших сународника на Косову, и још једном поновимо нашу подршку Србији и њеним настојањима да сачува суверенитет у околностима када су интереси моћних изнад међународног права и правде
• Оно што је до сада учињено, добро је, али се мора наставити са одржавањем стабилности и коришћењем ресурса које можемо одредити као елементе будуће моћи и снаге Републике Српске, а то су: ХРАНА, ВОДА, ЕНЕРГИЈА И  ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЗНАЊЕ. Таквим развојем, за десет година Републику Српску довешћемо у ранг просјека земаља Европе

          Ваша Светости,

          уважени предсједниче Републике Србије, ваше екселенције, ваше еминенције,

          даме и господо,

          поштовани грађани Републике Српске,

          Прије 20 година, на данашњи дан створена je Република Српска. Створена је плебисцитарном вољом српског народа, на миран начин, одлукама демократски изабраних народних посланика у Скупштини српског народа у БиХ.

          Република Српска настала је као историјска потреба и израз легитимне воље српског народа, а не као резултат ратних сукоба, јер је у то вријеме у БиХ био мир. Република Српска je завјет да ћемо живјети као слободни и достојанствени људи. У њу je уграђена наша вјековна борба против тираније и зла, против фашизма и нацизма.

          У вријеме настанка Републике Српске, није било никакве државе Босне и Херцеговине, коју ће тек референдумом 1. марта 1992., без учешћа српског народа, покушати да незаконито наметну. То је био завршни чин остварења намјера муслиманске политике познате и прије првих вишестраначких избора 1990. године.

          Стварање Републике Српске било је у времену разарања Југославије, када су други комадањем заједничке државе, долазили до националних држава, кршењем Устава, међународног права и права других народа који су у тим државама постајали мањине. Када је тим путем кренула и Босна и Херцеговина, српски народ није више имао избора. Оно што су била његова легална и легитимна права, морало се заштити.

          Декларацијом из октобра 1991. која је донесена без учешћа српских посланика,  БиХ је кренула у независност и сецесију од Југославије, под изговором стварања грађанске државе по принципу „ЈЕДАН ЧОВЈЕК - ЈЕДАН ГЛАС“. Каква би то била држава почело се одмах откривати, кроз  захтјеве који трају до данашњих дана. Намјера других је да то буде држава искључиво по мјери већинског бошњачког народа.

          „Грађанска држава или грађански рат“, изјавио је 1990. године Алија Изетбеговић,  представљајући предизборни програм Странке демократске акције. То није било могуће остварити на легалан начин, па је паралелно кренуо у   оснивање паравојне Патриотске лиге и Зелених беретки, супротно законима БиХ и Југославије.

          „За државу ћу жртвовати мир“ - његове су ријечи које стоје иза одбијања Кутиљеровог мировног плана прије почетка рата у БиХ.  Мировни посредник Жозе Кутиљеро је 2005. на питање: „Зашто је Изетбеговић одбио план иако га је већ потписао?” одговорио: „Изетбеговић је прихватио план само да би удовољио Европи, а онда је од њега одустао да би задовољио Американце који су га охрабривали да то уради. Он је вјеровао да Вашингтон подржава његову идеју о унитарној Босни. Дејтон је показао да гријеши, а и Европа је била против тога.” На питање да ли је међународна заједница могла да спријечи злочин у Сребреници и остале злочине у БиХ, Кутиљеро је одговорио: „Да је план усвојен, не би било рата, ни Сребренице.”

          Закључци о рату и одговорности се сами намећу.

          Српске жртве и у Првом и у Другом свјетском рату нису биле жртве само за слободу српског народа. Срби су, пропорционално броју становника, највише страдали, борећи се, како за своју, тако и за слободу свих који су касније живјели са нама у Југославији. Завршетак оба свјетска рата дочекали на правој страни, на страни побједника. Поносни смо што смо својом борбом и жртвама, дали допринос побједи антифашизма, као највеће цивилизацијске тековине 20. вијека. Зато смо с правом осјетљиви на подле покушаје  оцрњивања српског народа и приписивање фашизма. Наша генерација добро зна своје антифашистичке коријене као дио свог одрастања и свог карактера.

          Република Српска је сво вријеме трајања рата, имала статус ратујуће стране и као таква је учествовала у свим мировним преговорима које је водила међународна заједница, чиме смо још тада имали признат  међународно-правни субјективитет. Свој легитимитет и легалитет, као основе суверене власти, унијели смо и највећим дијелом задржали потписивањем свих 11 анекса Дејтонског споразума. Поред свих атрибута суверености, потврђено нам је и право на законодавну, извршну и судску власт, као и право на војску.

          Дејтонским споразумом створена је Босна и Херцеговина, која се  састоји од два ентитета, у којој живе три конститутивна народа. По том документу међународног права, БиХ је одређена да функционише искључиво према вани, у међународно признатим границама, а сва остала власт припада ентитетима. То прозилази из уставне одредбе о Савјету министара, који дакле није никаква влада државе, јер су му дата само два министарства - министарство спољних послова и министарство спољне трговине. Устав додаје - и друга министарства ако буде било потребно. Дакле без обавезе.

          Умјесто тога, наметањима и кршењима Дејтонског споразума, сада постоји 9 министарстава и преко 80 агенција на нивоу БиХ које троше наше паре за измишљање послова који никоме не користе.    

          Намјере ни сада нису  промијењене, само методе. Ми немамо право да будемо наивни, ни неопрезни. Република Српска је непроцјењива вриједност за све њене становнике, јер су у њу уграђени животи  бораца и цивилних жртава - најчешће немоћних који су страдали од злочинаца. Као што су нажалост и други страдали од злочинаца који су из реда српског народа.

          Ниједан злочинац није убијао због своје нације, већ због тога што је злочинац и изрод. Ниједан злочинац не смије бити заштићен од праведне казне, све док је биолошки жив. Али ту не смије бити селективне правде, монтираних оптужница, изнуђених признања,  како то сада ради Тужилаштво и Суд БиХ - да су жртве само на једној страни, а на другој страни само злочинци. То је циљ оних који Републику Српску проглашавају  геноцидном творевином. На те лажи и прекрајање стварних догађаја, никада нећемо пристати.    

          Улога међународне заједнице у БиХ, јесте предвиђена али и јасно регулисана међународним Дејтонским уговором. Високи представник Волфганг Петрич је 1999. године, дакле 2 године након увођења такозваних «бонских овлашћења», изјавио:

          „Ми смо много постигли у имплементацији Дејтонског споразума. Дејтонски мировни споразум никад није и не предвиђа протекторат и веома је прецизан у свом опису улоге Високог представника међународне заједнице, чија је дужност да „помаже напорима које улажу стране”, да „надгледа” и „координише”.

          Откуд онда право да се све то изокрене и крене у неправну ревизију и поништавање битних одредби Устава БиХ као Анекса 4. Дејтонског споразума. То је највећим дијелом било у вријеме мандата Педи Ешдауна, који  пише:

          „За обављање мог мандата на располагање ми је стављен Уред високог представника (ОХР) са око 800 запослених и буџет од 36 милиона евра (мјесечно). А да би ово моје уплитање у сваку пору живота било потпуније, дате су ми огромне овласти (бонске овласти), на основу којих сам могао наметати законе, смјењивати функционере и политичаре који блокирају или спречавају имплементацију Дејтонског споразума. Управо је то био наш задатак 2002. године: градити институције ефикасне државе. А то је подразумијевало почетак постепене разградње структуре Дејтона, којег би и даље требало поштивати с аспекта сигурности, како би се изградила држава за коју су се многи борили и дали своје животе”.

          Важно је напоменути да су као одговор на хегемонизам муслиманске власти, на почетку рата у БиХ, прво Хрвати створили Хрватску Републику Херцег-Босну, а потом и Срби Републику Српску. То су биле посебне територијално-политичке јединице, са свим структурама власти - законодавном, извршном, судском, војном, полицијском, управном.

          „За државу Босну и Херцеговину“ како каже Ешдаун, нису се борили ни Срби ни Хрвати, два од три конститутивна народа. Зато је садашња БиХ настала вољом међународне заједнице и пристанком зараћених страна - Бошњака, Срба и Хрвата.

          Морамо заувијек понављати: Права која припадају Републици Српској по међународном уговору и међународном праву, својина су свих њених грађана и због тога толико на њима инсистирамо. Када видимо шта је рађено на штету Републике Српске, то је чак више обавеза, него ли право. Желимо и боримо се да очувамо статус Републике Српске у Дејтонској Босни и Херцеговини. Зато кажемо да је наша политика и став који се може сажети у реченици: САМОСТАЛНА РЕПУБЛИКА СРПСКА У ДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. То је и легално и легитимно. На другој страни, они који крше Дејтонски споразум морају се запитати куда то води ?

          Политичка садашњост Републике Српске је висок степен јединства политичких чинилаца, када је у питању заштита и остваривање њених права и интереса. Не слажемо се у начину вршења власти, али то је уобичајено у демократским државама, које изборима потврђују или смјењују власт.

          Нама БиХ није тијесна. Ми желимо да она коначно профункционише у складу са Дејтонским споразумом, као сервис својим ентитетима, кантонима, народима и грађанима. To тражимо да би БиХ била прихваћена од свих. Напредак Републике Српске је и напредак за цијелу БиХ. Нико од нас не може очекивати да се  одрекнемо своје аутономије. Наша права и интересе упорно ћемо бранити свим правним и политичким средствима.

          Република Српска данас је незаобилазан фактор у одлучивању у Босни и Херцеговини, а њен став се поштује на регионалним и ширем плану. Желимо да наставимо да развијамо добре односе са братском Србијом, Русијом, Израелом, државама у региону и широм свијета. И данас, не можемо, а да се не сјетимо наших сународника на Косову, и још једном поновимо нашу подршку Србији и њеним настојањима да сачува суверенитет у околностима када су интереси моћних изнад међународног права и правде.

          Европска унија јесте оквир коме природно тежимо. Тамо су државе и народи са којима дијелимо бројне цивилизацијске вриједности, савезништва из два свјетска рата и идеје антифашизма. Није Европска Унија неко идеално мјесто, јер смо свједоци кризе која дрма и њене  темеље. У тој Унији поједине државе и народи, све више се окрећу себи, у покушају да штитећи националне интересе, ублаже посљедице економске и социјалне кризе. У таквим околностима морамо пажљиво да промишљамо наш приступ, оставимо отвореним више могућности и изаберемо рјешења која ће бити најбоља за Републику Српску и њене грађане. Притом нећемо заборавити наш идентитет,  језик, вјеру, културу и традицију који нас одређују као народ. То су вриједности које ћемо сачувати за генерације које долазе.

          Да би задржали оно што смо остварили на политичком плану, неопходно је остварити резултате на економском и социјалном плану. Оно што је до сада учињено, добро је, али се мора наставити са одржавањем стабилности и коришћењем ресурса које можемо одредити као елементе будуће моћи и снаге Републике Српске, а то су: ХРАНА, ВОДА, ЕНЕРГИЈА И  ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЗНАЊЕ. Таквим развојем, за десет година Републику Српску довешћемо у ранг просјека земаља Европе.

          На том путу, наш ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ којим ћемо се руководити у остваривању политичке и економске моћи је - ЉУБАВ ПРЕМА  РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КАО НАШОЈ ЗЕМЉИ.

          Свим грађанима Републике Српске честитам овај велики јубилеј, a вама, драги пријатељи, хвала што сте дошли, и на тај начин нам дали до знања да je и вама, као и нама, Република Српска на срцу.