Гандизам Београда покварио планове

НА СЕВЕРУ КОСОВА ЋЕ СЕ ТЕСТИРАТИ ПОТЕНЦИЈАЛ СРБИЈЕ И КАО ДРЖАВЕ И КАО НАЦИОНАЛНОГ СТОЖЕРА

 

•      Републици Српској и сјеверу Косова у овим је ситуацијама пријетио посебан сценарио – испровоцирати Србе, а затим на традиционалним оптужбама за „српску завјеру“, и провоцирањем насилног одговара, створити услове за контра-акције подржане од стране међународне заједнице

•      РС подржава Србију и Београд због националног идентитета и реализације стратешких националних циљева, јер би у супротном независност Косова могла да искористи као оправдање и повод за своје снажније захтјеве за независношћу или много широм аутономијом

•      Није случајно што је Уставни суд Хрватске у вријеме ескалације кризе на сјеверу Космета, а одмах након завршених преговора Загреба о уласку у ЕУ, оспорио Србима право да аутоматски имају три представника у Сабору и предложио измјене по којима ће то зависити од броја гласова

​

зграда Владе Републике Српске у Бања Луци

Пише: Милош Шолаја

     НАСТОЈАЊЕ косовских власти да силом успоставе власт на дијелу Косова и Метохије сјеверно од Ибра пажљиво се прати у Републици Српској, али и цијелој Босни и Херцеговини. Покушају заузимања граничних контролних пунктова силом претходила је забрана увоза робе из Србије и увођење царине на робу из Босне и Херцеговине што је привреди те државе нанијело много више штете него што се могло претпоставити на основу јавних перцепција о трговини и сарадњи њихових привреда. Наиме, владала су схватања да Косово и БиХ готово да немају економску сарадњу, па су тек актуелни конфликт и затварање границе показали колика је штета.

     Босна и Херцеговина није признала Косово као независну државу искључиво због чињенице да то не жели Република Српска. Уставни механизми су такве природе да без сагласности РС нема признавања Косова као државе иако је јасно да би Бошњаци и Хрвати, који чине већину у другом ентитету – Федерацији БиХ - то веома радо учинили. Овако, уз Србију и Грчку, БиХ нема дипломатске односе нити признаје пасош „републике Косово“. У суштини, и нема много покушаја да се стање промијени, јер су званичници Републике Српске у више наврата нагласили да ће у политикама према Косову (и Метохији) слиједити у потпуности став Београда.
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Загребачка професорка Мирјана Касаповић је 1997. године написала да су сви регионални политички расцјепи настали по формули „Срби - не-Срби“. Очигледно је да су остала настојања да се та формула поново примијени и да се избјегне свака могућност добитка за Србију и друге српске заједнице постигнута преговорима.“
_____________________________________________________________________________________________________________________________

      Управо из тог разлога на актуелне догађаје у сјеверном дијелу Косова Бања Лука гледа потпуно уздржано што не значи и незаинтересовано. На помније праћење свих аспеката кризе и кризног менаџмента на Косову утиче низ разлога. Први, политички свакако најупечатљивији јесте: вишегодишње спомињање могућности да компензација за иредентизам косовских Албанаца буде Република Српска припојена Србији или да постане, у најмању руку, независна, иако је та пјесмица нашла много благонаклоности код многих у Републици Српској, у актуелном стању међународних односа није била реална. 

почасна стража на улазу у кабинет председника Владе РС

     Чак је, у претходне двије године, и независност Црне Горе подстицала сличне идеје, тако да је самопроглашење Косова као државе додатно распирило такве жеље у Републици Српској, тим прије што је од стране „међународне заједнице“ покушан још један круг уставних промјена што је у Бања Луци потакло размишљања о враћању „раније пренесених надлежности на ниво БиХ“, па чак и ширење аутономије и државности датих Анексом ИВ Дејтонског мировног споразума што је, у ствари, Устав БиХ онакав какав је написан у Дејтону, у суштини непромијењен до данас.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „ Зато је на Косову покренут низ провокација – почев од стране српско-албанске криминогене спреге, преко изјава појединих међународних функционера, па до отворених пријетњи оружјем Хашима Тачија и Бајрама Реџепија.“

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     Босну и Херцеговину, у којој Република Српска јесте 49 одсто територије, али и чије су институције дио уставне структуре БиХ, и Косово као заједнички елемент веже и сличност међународног присуства. Високи представник у БиХ и његова Канцеларија (Дејтоснки мировни споразум и High Representative с Office-ом of the High Representative) у бројним аспектима и рјешењима имају прилично сличности с каснијом Резолуцијом Уједињених нација 1244, Мисијом UNMIC и Специјалним представником генералног секретара Уједињених нација (SRSG). 

     Релативно је сличан и начин извјештавања и бирократски начин редовне периодичне обнове мандата обе стране мисије. И поред дугог функционисања обе мисије, очигледно је да коначан резултат није постигнут. Обе мисије су, у анализи америчког Савјета за међународне односе (Council on foreign Relations) „Balkans 2010“, окарактерисане као „ad hoc“ и очекивало се њихово затварање до краја 2010. То се није десило, а када ће међународни амандмани прећи на домаће институције - то нико у овом тренутку не може поуздано да предвиди. 

Валентин Инцко, Високи представник у БиХ

     Поготово је тешко дефинисати „случај Косово“ које је као основу проглашења независности узела „План Маарти Ахтисарија“ који као стандард његових међународних односа дефинише „надгледану независност“. Теорија и пракса међународних односа, као ни међународно право, још нису дефинисали појам и суштину „надгледане независности“. Посебно не у поређењу с појмовима „окупације“, „протектората“ или „старатељства“ (у смислу повеље УН). Управо у посљедњој ситуацији није јасно да ли су „надгледници независности“ знали за ову „независну!“ акцију и да ли могу да дефинишу шта је крајњи циљ, с којим снагама се постиже и како ће то да утиче на безбједност и стабилност у региону. 
____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Чак су из пропагандног арсенала претходних ратова извучене и флоскуле о припремљеним „српским снајперистима“ на Косову, ма колико то у овој ситуацији изгледало апсурдно.“

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     Република Српска одређује своју позицију управо у односу на стање односа и безбједност у региону. Пошто увијек има много оних који су сваку кризу на пост-југословенском простору настојали да искористе у покушају да оснаже криминалне акције и тиме остваре еxтра-профите, криминална заједница у самом почетку ове кризе настојала је да утиче на ток догађаја, преокрене га у своју корист и контролом токова шверцоване робе оствари огромне зараде. Иако таква акција није успјела до краја, као посљедица остале су лошије позиције на терену и у преговорима за рјешење кризе.

     Срећом, та акција, усмјерена на много шири бунт оних који мисле да се све кризе на Балкану могу рјешавати само силом и оружјем, није успјела и све је преведено на преговарачки процес и дипломатске акције што у актуелном тренутку српских политика на Балкану једино може да донесе дугорочнији стабилни резултат. Јер, ма колико то на први поглед нема везе с Републиком Српском, мора да се подсјети на недавну кризу у односима Република Српска – „међународна заједница“ у погледу само помињања могућности заказивања референдума о појединим питањима у Републици Српској ма колико он законски и уставно био постављен као „консултативан“. Сама могућност о општенародном изјашњавању наводила је на помисао о „сецесији Републике Српске од Босне и Херцеговине“!

Председник Републике Српске Милорад Додик

     То је и навело Европску унију, као дио међународне заједнице који преузима одговорност за политичке процесе у БиХ, да уђе у разговоре о спорним темама с институцијама у БиХ – Републиком Српском, Федерацијом БиХ и заједничком институцијама у БиХ креираним од сва три народа. Али, управо други ентитет – Федерација БиХ - за сада одбија да испуни обавезе преузете према Европској унији и оптужује секретара за спољне односе Кетрин Ештон и комесара за проширење Штефана Филеа за комуникацију с Републиком Српском.

     Републици Српској и сјеверу Косова у овим је ситуацијама пријетио посебан сценарио – како испровоцирати Србе, а затим на традиционалним оптужбама за „српску завјеру“, и провоцирањем насилног одговара, створити услове за контра-акције подржане од стране међународне заједнице. 
____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Очекивања се, да ако је успјело раније зашто не би и сада, јер би се постигла два циља: први би била радикализација српске политике, други обезбјеђење међународне подршке за радикалне анти-српске политике.“
________________________________________________________________________________________________________________________________

     Загребачка професорка Мирјана Касаповић је 1997. године написала да су сви регионални политички расцјепи настали по формули „Срби - не-Срби“. Очигледно је да су остала настојања да се та формула поново примијени и да се избјегне свака могу- ћност добитка за Србију и друге српске заједнице постигнута преговорима. Зато је на Косову покренут низ провокација – почев од стране српско-албанске криминогене спреге, преко изјава појединих међународних функционера, па до отворених пријетњи оружјем Хашима Тачија и Бајрама Реџепија.

     Чак су из пропагандног арсенала претходних ратова изву- чене и флоскуле о припремљеним „српским снајперистима“ на Косову, ма колико то у овој ситуацији изгледало апсурдно. Очекивања се, да ако је успјело раније зашто не би и сада, јер би се постигла два циља: први би била радикализација српске политике, други обезбјеђење међународне подршке за ради- калне анти-српске политике.
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Дефинисање положаја и улоге Срба у државама југоистока Европе значајно шири листу питања од националног интереса која траже да буду постављена у оквире општих националних стратегија и политика“
_________________________________________________________________________________________________________________________________

     У вријеме ескалације кризе на сјеверу Косова и Метохије десио се још један догађај који ће оставити посљедице на укупну реализацију политика српских националних у интереса на Балкану – Уставни суд Хрватске оспорио је Србима као националној мањини у Хрватској да аутоматски имају три представника у Сабору (парламенту) као сада и да предложио измјене по којима ће то зависити од броја гласова. Да ли је случајно да је та одлука донешена након завршених преговора Хрватске о уласку у Европску унију у којима је управо заштита мањина била један од најважнијих критеријума. 

     Тиме се, уз питања дефинисања положаја и улоге Срба као нације у Црни Гори, настојања да се српска заједница позиционира као најбројнија национална мањина у Словенији и питања српских мањинских заједница у осталим државама југоистока Европе, значајно шири листа питања од националног интереса која траже да буду постављена у оквире општих националних стратегија и политика.

     Отварање сукоба у било ком простору у којем би српска политика рјешење покушала да тражи силом угрозило би укупност националних стратегија. Иако је посљедња акција косовских власти била усмјерена више да испровоцира српску заједницу него на конкретан резултат, „гандијевски одговор“ се показао много ефикаснији него што би био језик оружја. Управо стога се и Република Српска, као и сам Београд, уздржала од отворених масовних подршки, сматрајући да је највећа подршка управо немијешање Београду у рјешавање унутрашњих послова.

покојни премијер Ђинђић у друштву Милорада Додика

     Мора се нагласити да Република Српска подржава Србију и Београд управо због националног идентитета и реализације стратешких националних циљева, јер би у супротном чињеницу независности Косова могла да искористи као оправдање и повод за своје снажније захтјеве за независношћу или много широм аутономијом. Републици Српској у прилог иду чињенице које по критеријумима дефинисаним Декларацијом из Монтевидеа 1936. карактеришу државу због чега је, у суштини, и застало међународнио признање Косова.

     Готово свака држава данас има неки од покрета који ће затражити да буде међународно произнат. Ма колико се наглашавало да је Косово преседан, данашња пракса у међународним односима показује супротно: почело је с Косовом, у току је серијал признања побуњеника у Либији, наставља се с подршком демонстрантима у Сирији.
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Потребно да се снажније и дугорочније дефинишу националне политике и позиционирају српски политички ентитети у региону ослоњени на сарадњу са Републиком Србијом и Републиком Српском“
________________________________________________________________________________________________________________________________

     За разлику од Косова, које још није у стању да дефинише територију и становништво, још мање да оствари ефективну власт на својој територији, које је из групног бунта кренуло у реализацију циљева без икаквих институција и које су и сада у многим областима у рудиментарним почецима, Република Српска је имала много више атрибута државе и државности. Иако непризната државна творевина, од 1992 до 1995. имала је унутрашњу сувереност на углавном дефинисаној територији.

     Институције Републике Српске, укључујући комплетно изграђен политички систем, војску, политике и сви други инструменти државе признати су Дејтонским мировном споразумом, као што су дефинисане и границе и становништво. Дупле стандарде могла је да одређује искључиво политичка моћ концентрисана у рукама међународне заједнице и зато се радило томе да се не дозволи да се та међународна моћ сврста на једну страну, да се успоставе критеријуми с намјером да мјере аргументе, а не да се заклањају иза силе што би и њима било много лакше.

Бања Лука, Храм Христа Спаситеља и Бански двори 

     Да би се досљедније спроводила национална политика која неће узнемиравати друге народе, већ ићи за реализацијом сопствених интереса, у овим временима могуће је изнијети неколико приједлога који би помогли да се снажније и дугорочније дефинишу националне политике и позиционирају српски политички ентитети у региону ослоњени на сарадњу са Републиком Србијом и Републиком Српском које су у државном смислу институционално изграђене (нико није рекао и довршене).

     Прије свега, потребно је наставити преговарачке и дипломатске напоре за рјешавање проблема не сјеверу Косова и Метохије, рјешавање положаја и улоге Републике Српске у БиХ, настојања да се одржи и унаприједи достигнути положај српских мањинских заједница у бившим југословенским републикама. Оружани сукоби деведесетих нису допринијели побједама већ су утицали на дефинитивне српске поразе и умањили кумулативну потенцијалну моћ српске политике с државом Србијом као средиштем. 
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     „Бања Лука с изузетном пажњом наставља да посматра однос Београда према кризи сјеверно од Ибра - задржавајући досадашњу позицију уздржане подршке – и настојећи да и сама креира своје позиције а да било којим потезом не омета преговарачки процес“
________________________________________________________________________________________________________________________________

     Управо процјена једног аустријског института - да је циљ ове акције власти у Приштини био да се прекину преговори и Србија удаљи од могућности да се покрену преговори за ЕУ – јасно указује на правац политичке акције, а исто се односи на Републику Српску. Међународно окружење крајем прошлог вијека није дозволило да локални и регионални ратови постигну циљеве локалних актера. Галопирајућа глобализација и промјена односа у постхладноратовском времену, нису дозвољавали превише слободе у мисионарској концептуализацији циљева малих и слабих актера, већ су на њима започињали реализацију глобалних амбиција.

Бања Лука, Бански двори

     Друго: економска стабилизација, искоришћење економских потенцијала и убрзање развоја, настојања да се што прије остваре стандарди потребни за испуњење обавеза из интеграционих процеса. Тиме би се ојачао и регионални политички утицај што би, прије или касније, постала добра карта за политичку трговину иако то, наравно, зависи од глобалних политичких односа. У зависности од снаге институција и истинских опредјељења, у настојању да се постигну циљеви, организовани криминал који испред државних и националних интереса треба да се успостави као национална издаја – декларативно и законски. На крају, нико не оспорава да се српски национални простор на јединственим основама обједини у духовни и културни простор, да на просторима гдје то омогућавају институционалне претпоставке успостави систем заједничког економског  простора и координисани правни простор. 

     Ситуација на сјеверу Косова показаће колики су спремност и потенцијал Србије, не само као државе, већи и као националног стожера да преговарачким и дипломатским акцијама оствари постављене циљеве и да настави путем према Европској унији. Република Српска, у оквиру БиХ и сама на путу европских интеграција, у посебном односу према међународној заједници, с изузетном пажњом наставља да посматра однос Београда према кризи сјеверно од Ибра - задржавајући досадашњу позицију уздржане подршке – и настојећи да и сама креира своје позиције а да било којим потезом не омета преговарачки процес. Све док се процес, овакав какав је, наставља.